На самом крају свога плодног рада, 1941. године, као резултат деценија научног истраживања, Дубровчанин, Милан Решетар (1860–1942), обелоданио је своју студију Најстарији дубровачки говор, као приступну академску беседу при проглашењу за правог члана Српске краљевске академије.
Циљ овог текста је био да на основу исцрпних и опширних ранијих истраживања старе споменичке грађе, која је настала у Дубровнику, и у вези са Дубровником, као и докумената која говоре о језику и писму Дубровчана, изнесе карактеристике и дође до закључка о језику и говору најстаријег словенског слоја становништва које је својим насељавањем потискивало романски језички слој, до тада владајући у Дубровнику. Решетар је, при томе, своја истраживања гранао у три правца: истраживања која су се тицала језика поезије, затим језика прозе, да би се коначно бавио говором Дубровника.
Што се тиче најстарије дубровачке поезије, ренесансних песника Шишка Менчетића, Џора Држића и Мавра Ветрановића, основно питање је било присутво појединих чакавских (и истовремено икавски) елемената у језику. Њихов поетски језик се, наиме, разликовао од језика Османа највећег дубровачког песника, Џива Гундулића, штокавско-јекавског, чиме је оспоравано мишљење појединих научника, Ватрослава Јагића, пре свих, да је најстарији дубровачки говор чакавско-икавски. Решетар је ову вишедеценијску недоумицу и честу тачку спорења разрешио документованим тврђењем да је најранија поезија Држића и Менчетића и њихових следбеника, што се језика тиче, под утицајем далматинских песника, Марка Марулића, пре свих.
Најстарији говор Дубровника се огледа не у поезији, него у прозним записима, које је Решетар сврстао као оригиналне споменике, затим као оне који су директно преведени са другог језика на дубровачки и као споменике који су са чакавских матица прилагођени дубровачком говору. Такође је било значајно и порекло самих писара, као и коме су одређена писма била упућена – да ли владарима српских земаља, или самим Дубровчанима, или турском двору. Да би доказао своје тврђење, Решетар је у својој приступној беседи сажето изнео и закључке својих вишеденијских истраживања, какви су били они која су се тицали језика ћирилских повеља које су писане или преписиване у Дубровнику, затим дубровачких прозних споменика, међу којима као најзначајније издваја Рањинин лекционар, Дубровачки ћирилски зборник из 1520, ћирилски Дубровачки лекционар, као и латиничне споменике, чији је језик идентичан ономе из ћирилиских. Посебно је, такође, доказао да су штокавском-јекавштином писали и говорили и сами Дубровчани из редова властеле, чиме је оспорио Јагићеву тезу о чакавштини као најстаријем језичком слоју дубровачког племства, у односу на остало и околно становништво Дубровника.
На основу свега тога, Решетар је утврдио да се у Дубровнику говорило и писало штокавско-јекавски, док је све остало било ствар подражавања, тренутка и моде.
Изводећи закључак да је језик Дубровчана од најстаријег периода био штокавско-јекавски, односно да Дубровчани никад нису говорили чакавски, Решетар окончава своју беседу: „Из те објективне констатације, ја сада не изводим никаквих даљих закључака, јер су мени Срби и Хрвати један народ под два имена, па ја зато нећу никада рећи да се у Дубровнику није говорило хрватски него српски, али кому су Срби и Хрвати два народа, тај ће морати признати да је Дубровник по језику увијек био српски”.
Беседа Милана Решетара објављена је први пут 1952. године, али та верзија није обухватала и наведену последњу реченицу, односно Решетарев закључак да је „Дубровник по језику увијек био српски”. Тек пола века касније, стручна и шира јавност могла је потпуни текст прочитати у студији Мирослава Пантића, штампаној 2004, чему је следило, 2016, објављивање факсимила оригиналне приступне беседе знаменитог Дубровчана у Споменици Милану Решетару коју су, у издању Српске академије наука и уметности, приредили Јасмина Грковић-Мејџор и Виктор Савић.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
