ИНТЕРВЈУ СА НАСТАВНИЦОМ СРПСКЕ ШКОЛЕ „НИКОЛА ТЕСЛА” У ВАШИНГТОНУ

Недавно смо имали прилике да разговарамо са нашом колегиницом Бојаном Андрејевић, наставником-волонтером и координатором виртуелног програма Српске школе „Никола Тесла” при цркви Свети Лука у Вашингтону, САД.

1. Како је почела прича Српске школе „Никола Тесла”?

Српска школа „Никола Тесла” у Вашингтону је кренула са радом у јесен 2015. године. Родитељи су били главни покретачи ове иницијативе, желећи да деци омогуће место за окупљање и дружење и тако упредупреде удаљавање од својих корена. Када је изградња наше цркве Св. Лука у Вашингтону завршена 2014. године, мајке су покренуле иницијативу за оснивање Српске школе у оквиру цркве, што је и реализовано на јесен наредне године. Предавачи-волонтери су већ од самог почетка углавном биле мајке, различитих професија. Окупљали су се у холу цркве сваке друге недеље и  држали часове српског језика деци. Неке од њих (као што су Радмила Божић и Марија Еремић) још увек предају у нашој школи, иако су њихова деца сада већ на факултету, док су се неке од учитељица у међувремену одселиле. Ја сам се прикључила годину дана након оснивања – 2016. године и много тога је тек требало решити, почевши од простора, преко школског програма, и свега онога о чему многи наставници не морају да размишљају када крену да предају у школи. Тако смо кренули, и полако градили школу, и још увек је градимо, дограђујемо и усавршавамо. 

2. Како је то радити са децом наших исељеника?

Заиста је дивно радити са децом, нема ничег лепшег него пратити их како напредују. Треба свакако поменути да, иако је овај волонтерски рад испуњавајући, и те како изискује доста енергије и размишљања о наставном приступу. Оно што нарочито зна да отежа ситуацију је то да су деца често на различитим нивоима знања, те иако имају воље и жеље за радом и знањем, понекад је теже повезати се са њима. Зато морамо константно да истражујемо шта је то што њих интересује, шта им је блиско, да бисмо премостили како генерацијске тако и културолошке разлике. Свакако да се рад са децом наших исељеника драстично разликује од рада са децом у школама у Србији. А поред свега тога имамо врло мало времена за заједнички рад, два школска часа сваке друге недеље, са тим што постоје паузе од 30 минута у којима се деца друже. Међутим, без обзира на све, након свих ових година рада са децом у дијаспори, могу рећи да се тачно види трансформација, утицај америчке школе, утицај нашег програма, њиховог сазревања – заиста нема ничег лепшег од тога. 

3. Шта су изазови, тј. тешкоће у раду са њима?

Изазова наравно има када се овако креће из темеља. Требало нам је доста година заједничког рада и великодушног давања да бисмо били где смо данас и наравно требаће још. На самом почетаку, највећи изазов је био простор, јер нисмо имали ништа осим пар столова на расклапање, столице и параване којима смо одвајали групе. Можете да замислите како је тешко било држати часове у таквим условима, јер су се звуци мешали, што од ђака, што од родитеља који су чекали своју децу и разговарали међусобно са осталим родитељима. Захваљујући оцу Василију Вранићу, убрзо смо добили своје школске просторије, те се ситуација привремено поправила. Међутим, број ђака из године у годину стално расте, тако да нам и простор постаје све теснији.  Кренули смо са свега двадесетак ђака у школској години, а сада, након 9 година, школа броји преко 80 ђака. Поред тога, велики изазов је и ограничени приступ адекватној литератури и другим наставним ресурсима.

Ми имамо велику потешкоћу да приступимо чак и основној литератури јер је недоступна за куповину у Америци или је достава до Америке отежана. Ако смо те среће да смо успели да купимо неке књиге, оне најчешће захтевају пуно рада и прилагођавања њиховог садржаја. Чак ни на интеренету нема довољно материјала, ни на српском ни на енглеском. Такође је мали број професионалних наставника српског језика и књижевности, тј. оних који су студирали и стурчно се усавршавали у овој области. Наставници-волонтери су стуб наше школе и очувања српског језика у дијаспори. Оно што је нама најважније је да су сви наши наставници изворни говорници српског језика ̶ то је кључ. Тренутно смо на нивоу волонтирања, а сваки од волонтера има свој посао који, наравно, увек има приоритет. Тако да поред тога што је тешко пронаћи наставнике, незгодно је ускладити и распореде обавеза, како наставника, тако и родитеља и деце, која већ имају испуњене дане обавезама у школи. Овде деца имају велики број активности, поред дугих сати у школи, већина њих има неки спорт који тренира, многи имају додатне часове сликања, плеса, музике... Поред тога што имају ове активности од понедељка до петка, они скоро сваког викенда имају редовна такмичења, турнире, као и велики број домаћих задатака. Тако да је све ово додатни изазов за све нас, и мора да се узме у обзир. Мада родитељи често сматрају да је деци српски језик матерњи, методе које ми користимо у настави јесу методе завичајног језика. То подразумева константан рад, домаће задатке и вежбу, што значи да га деца не усвајају интуитивно, како то родитељи очекују. Тако да је дефинитивно један од главних изазова ментално прихватити да је сада српски језик још један предмет коме деца треба да посвете време и енергију, али свакако и љубав. 

4. Каква је сарадња са родитељима?

Част ми је да могу да се похвалим да имамо квалитетну сарадњу са родитељима, јер они су ти од којих је све потекло. Они су нам указали на потребу за постојањем ове школе и главни оснивачи. Многи од њих су још увек и активни предавачи-волонтери, али и својеврсна машинерија која је покреће, омогућава да имамо све шта нам треба како би часови могли неометано да теку. Један од тих родитеља је Љиљана Бекер која великодушно посвећује своје време школи. Оно чему ми као наставници сада треба нарочито да посветимо пажњу јесте да добро нагласимо поруку да је важно посветити време учењу српског језика. Родитељи би највише волели да њихова деца говоре српски језик течно, али мислим да је неопходно да ми као наставници подигнемо свест о томе да је потребно створити услове да деца усвоје језик на том нивоу. Ми непрестано тражимо начин да помогнемо родитељима да једноставно и одрживо створе све неопходне услове за интуитивно усвајање језика. Такође је важно да пробудимо у родитељима свест да треба да контролишу своја очекивања, као и да не одустају тако лако ако деца тренутно говоре граматички неисправан српски језик (а то се често дешава). Деца имају жељу да усвоје српски језик и то чине према правилима језика који тренутно најбоље познају (а то је у нашем случају енглески). Нормално је да праве грешке и то наравно није за љутњу или исмевање, а нарочито не за одустајање.

5. Како је настала виртуална српска школа Никола Тесла?

Виртуелна настава Српске школе „Никола Теслаˮ резултат је свих промена које је изазвала пандемија 2020. године. Као и остале школе, ни нама није преостало ништа друго осим да се упустимо у виртуелни начин рада, иако нисмо били сигурни да смо спремни за то. Међутим, свесни временске неизвесности ситуације и чињенице да се деца врло брзо прилагођавају, а понекад и потпуно асимилују, знали смо да и само месец или два издвојености од српске заједнице у оваквим ванредним условима могу имати знатне последице. Тако смо одлучили да ипак организујемо виртуелну наставу. Ја сам већ због свог тадашњег посла била упозната и са позитивним и са негативним странама оваквог начина рада, као и са многим изазовима. Ми смо у току те године почели да развијамо нови наставни програм и у оквиру њега узели у обзир и методичке праксе онлајн-наставе. Оно што смо приметили јесте да се много већи број ђака пријављивао за наше часове, чак су се и многи бивши ђаци, који су се из неког разлога одселили, сада били у прилици да нам се поново придруже. Након короне смо се вратили у учионице, јер нам је тај директни међуљудски контакт увек био примаран, међутим, неке породице, нажалост, нису више биле у могућности да похађају наставу уживо у школи. Из тог разлога смо одлучили да ипак задржимо виртуелни програм, али услед недостатка волонтера већ наредне године покренута је иницијатива да се виртуелна настава угаси, како би се сви ресурси фокусирали на наставу уживо. Свесни количине већ уложеног труда, као и потребе међу родитељима који су нам се јављали у великом броју, тада сам одлучила да ступим у контакт са професорком Марином Јањић и да тако студентима понудимо могућност волонтирања виртуелним путем. Идеја је била двострука, учинити часове завичајног језика доступним деци у дијаспори и паралелно омогућити круцијалну стручну праксу студентима. Тако смо кренули са прилагођавањем програма који смо имали. Са тренутним волонтерским радом студената и са искуством, знањем, најновијим методама и информацијама са факултета увек заједно можемо да комплетирамо тај програм и да наставимо да градимо и усавршавамо нашу завичајну школу. Прошле године смо имали три колегинице које су биле студенти-волонтери, а ове године имамо истраживачког сарадника и још две студенткиње којима је ово одлична пракса.

6. Како се родила идеја да се бавите овим послом?

Ја сам се едуковала за овај посао и одувек сам мислила да ћу се њиме бавити, међитим, одлазак у Америку ме је одвео ка неком другом смеру. Ипак, ја никада нисам заборавила одакле долазим. Знање и начин размишљања који сам стекла на факултету дало ми је одличну основу за надограђивање и једноставно прилагођавање новим знањима која су касније долазила у професионалној каријери и због тога сам увек била неизмерно захвална. У међувремену је покренута иницијатива отварања српске школе што ме је апсолутно одушевило, тако да сам желела да дам пуну подршку труду за очување језика и културе, и на неки симболични начин дам своје скромне доприносе заједници која ми је пружила толико тога.  Ниједног тренутка нисам била у недоумици, првом приликом сам се пријавила да волонтирам и ево, 8 година је пролетело.  На почетку јесте било тешко уклопити распоред са својим личним и пословним обавезама, али временом је све дошло на своје место.  

7. Шта је оно што вас покреће?

Родољубље и жеља за пружањем доприноса очувању наше заједнице. Без обзира што сада живим толико далеко, имам нови дом и нове пријатеље, корени ће увек бити дубоко у мени. Српско заједништво у Вашингтону ми је изузетно важно, нарочито међу нашим новим генерацијама, да не забораве одакле су дошли. Јако је битно то успостављање везе матице и дијаспоре, управо због оволике географске удаљености. Зато је програм виртуелне наставе кључ успеха, јер на тај начин спајамо нове генерације исељеника и студентске омладине у Србији. Ако нисмо у константном контакту, никада нећемо знати једни о другима и околностима у којим живимо. Неопходно је ту везу успоставити и одржавати. 

8. Шта је оно што је важно да деца усвоје, а тиче се српске културе?

Важно је да деца стекну увид у нека знања из опште српске културе коју деца у Србији савладавају у свакодневном животу, а не само у школи. Наш школски програм је управо тако конципиран да деци даје основне информације, тек толико да се сами заинтересују за одређене теме, да даље прошире та знања кроз самостална истраживања. У основи програма је савладавање српског ћириличног писма, читање, писање, проширивање разговорног речника. Затим, учење дечијих песмица које деца у Србији знају од детињства, као и неке основне информације из историје и географије Србије које ће им помоћи да се боље оријентишу у географском простору али и историјском времену. Нарочит нагласак треба ставити и на лекције о српској култури, нпр. група „Хај поведи весело!ˮ, симболичног назива, фокусира се се на уметност, културу и традицију. Ту причамо о фолклору, учимо их да знају разлике између народних ношњи, информације о нашим најпознатијим сликарима и историјским личностима.

9. Који су планови за будућност рада школе?

Планова, наравно, има много, али морамо истовремено бити и реалистични и увиђајни, јер се реализација у потпуности ослања на донирано време наших волонтера. Али у неким идеалним условима, можемо рећи да у најближој будућности активно радимо на константном унапређивању наставе као и на успостављању партнерства са организацијама које препознају и цене наш труд у очувању језика и желе активно да дају подршку. Дугорочни план је дефинитивно континуитет и стварање истинске заједнице нових генерација које ће наставити ову иницијативу. Очување српског језика и идентитета је константни труд, није нешто на чему се рад може завршити. Оно што примећујемо на терену (према некој нашој грубој процени) је да високи проценат потомака исељеника већ у другој генерацији изгуби способност течног говора свог матерњег, тј. завичајног језика, а са сваком новом генерацијом је тај проценат све већи до потпуног губитка. Наш циљ је да подигнемо свест о томе, пружимо услове за учење и увежбавање језика, и колико је могуће, статистику окренемо у нашу корист.

Овде погледајте видео о активностима поводом краја школске године https://youtu.be/TTdepMzWvPk?si=zvhc3YMVaAPH3gqw 

 српски језик као страни , српски језик као нематерњи , српски језик , српска култура , дијаспора ,

Фото галерија

Коментари

Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.

Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.

Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.

ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.

Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.