Познаник
Зраци сунца играли су жмурке између мојих капака и слепоочница. Изненадна радост обузела је моје тело. Видео сам Марију, осмехивала се. Носила је цветну белу хаљину. Питала је да ли сам за шетњу. Рекао сам да ми је свеједно, кренули смо ка тргу. „Опраштам ти”, рекла ми је. „За шта?”, питао сам. Ћутала је. Остатак јутра слушао сам Марију како говори о својим новим чизмама.
Након растанка са њом, одлучио сам да одем на ручак код Селеста. Сео је наспрам мене, правио ми је друштво. Седели смо у тишини. У углу просторије приметио сам жену-аутомат, и даље је писала. Селест се вратио свом послу. Осетио сам потребу да јој приђем, скренула је поглед са своје свеске и погледала ме. Желео сам да знам зашто пише, али она је слегла раменима. Рекла је да нећу разумети. Први пут после дуго времена осетио сам мир. Дуго сам стајао крај ње. Одједном, питала ме је нешто о чему никада нисам размишљао: јесам ли срећан? Тај појам био ми је непознат. Замислио сам се да ли сам срећан. Да ли човек стварно може бити испуњен до те мере да се назове срећним? Помислио сам на маму. Кроз главу ми је прошла слика Марије, Селеста, Рејмона, Саламана... Окренуо сам се ка старици рекавши да не знам. Климнула је главом, разумела је.
Излазећи из кафане, угледао сам групу разбојника како хрле ка мојој згради. Пожурио сам за њима. Стигао сам пред зграду, Рејмон ме је задихано дочекао. Покушао је да ми објасни шта се дешава, али због брзине којом ми је говорио нисам могао да га разумем. Повукао ме је за рукав и појурили смо ка мом стану. Преклињао ме је да закључам што пре, учинио сам то. Помогао сам му да поставимо барикаде како разбојници не би могли да уђу. Чули смо буку у ходнику, звук корака био им је све јачи – приближавали су нам се. Отишли смо у кухињу и одмах зграбили ножеве. Бука је била све гласнија и гласнија када смо зачули звук разбијања. Ушли су у стан. Климнуо сам ка Рејмону, који је остао у кухињи, док сам ја провирио у собу. Били су наоружани. У њиховим рукама видео сам опет то ватрено оружје које у секунди одузима живот. Сетио сам се врућине, плаже, Арапина, мора, стене... И сада, у човеку преда мном, видим себе. Гледао сам уплашено како Рејмон излеће из кухиње, удара га и пиштољ испада из руке. Уграбио сам прилику, узео пиштољ, живот је поново био у мојим рукама. Шта сад? Сви су чекали. Гледао сам уплашено лице бандита пред собом и знао сам да овог пута нећу пуцати. Али други метак је нашао пут. Осетио сам оштар бол у грудима. Прислонио сам руке, а црвена топла течност се сливала низ моје дланове. Мама је прихватила моје дланове, лепљива течност нам је спојила руке. Био сам срећан.
У следећем тренутку осетио сам хладноћу и сенку која пада на мене. Стражар је стајао изнад мог узглавља и спустио руку на моје раме. Време је да кренем.
Аутори: Тим Либертас
Емилија, Викторија и Војин су ученици 1. разреда Гимназије у Куршумлији. Војин Јевремовић воли да чита књиге и ствара уникатне слике док чита. Ужива у групном раду, а поред књижевности воли и хемију.
Емилија Нешић обожава тимски рад јер у тиму сазнаје више и о себи и о другима. Бави се писањем поезије и прозе. Воли да чита.
Викторија Илић, поред књижевности, обожава да путује и тренира рукомет. Одушевљавају је добри филмови и утакмице.
Њихов ментор Јасна Спасојевић ради у Гимназији у Куршумлији као професорка Српског језика и књижевности и ужива у раду са децом последњих 20 година.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
