„Књижевност и српска и латинска трајала је у Дубровнику колико и његова слобода. Ова се угасила 1806. године, а чудном игром судбине те исте године Србија је развијала заставу слободе најприје у предграђу, па на зидинама Београдскога града. Њен први министар просвјете Доситеј Обрадовић показивао је прстом Дубровник, гдје је српска књига никла, и својим списима полагао први основ новој српској чисто народној књижевности…” (Матија Бан).
Вековима су дубровачки хроничари, историчари и писци, као и њихове дипломате неговали три мита о Дубровнику: мит о оснивању, мит о граници и мит о слободи[1].
Од половине 19. века Дубровчани су почели да граде и последњи мит, којим су се надали да продуже опстанак старе културе. То је био мит о континуитету, везан за два кључна момента у историји српског народа, којем дубровачка култура, у складу са овим ставом, обезбеђује неопходни непрекидни ток. У питању је, као први, моменат када је, после пада српске државе на Косову, дубровачка ренесансна и барокна књижевности, повезавши средњевековну са новијом српском књижевношћу, успоставила непрекидан ток српске културе. Други моменат се односи на период пада Дубровачке Републике, који се поклапа са обнављањем српске државе, када се стара дубровачка традиција, својим осведоченим постулатима, али и новијом литерарном продукцијом, улива у новију српску књижевност.
Овај мит имао је и свој метафорични вид: вила, заштитница поезије, полетела је, после боја, са Косова у Дубровник, да би, вековима касније, када се гасила Дубровачка Република, долетела у Карађорђеву Србију.
На тај начин био би остварен прекопотребан континуитет српске културе, чији би важан део била стара али и новија дубровачка књижевност.
Као и претходни, и овај мит је био прихваћен од најистакнутијих дубровачких интелектуалаца, али и нижих интелектуалних слојева, и то на више начина: историјском и филолошком заснованошћу, поткрепљен аривским документима и фолклорном грађом, али и савременим литерарним стваралаштвом које је настојало да у ангажованом смислу примени дубровачке принципе на дела са тематиком из српске историје. У том смислу је врло очито везивање старе дубровачке књижевности за српску културу (посебно у делима Меда Пуцића, Матије Бана, Никше Градија, Лука Зора, Вида Вулетића Вукасовића, Петра Франасовића, Стјепа Кастрапели, дум Ивана Стојановића, Антуна Фабриса, Антуна Вучетића, Луја Војновића...), које се испољавало и објављивањем старих дубровачких српских споменика, сакупљањем народних умотворина, литерарним делима али и ангажованом књижевношћу. Наиме, у њиховим литераним, историографским и публицистичким делима очита је тенденција преласка са дубровачких тема ка примењивању дубровачких постулата на теме из српске историје. Тако је Медо Пуцић о српским династијама певао према дубровачким мерилима, Матија Бан од ширих словенских тема долазио до тема из српске историје, док је Никша Гради српске теме сценски обрађивао у складу са дубровачком традицијом. Смисао разноликих дела дум Ивана Стојановића и Луја Војновића било је доказивање српства Дубровника.
У том смислу треба напоменути да је питање идентитета старог Дубровника, тема и најнових студија. У њима се о дубровачкој традицији размишља на основу нових теорија које подразумевају конструктивистичко схватање појма идентитета, објашњаваући га као скуп исказа појединаца о себи као припадницима заједнице и о самој заједници у тренуцима самоодређујућег разумевања. Што се ренесансног Дубровника тиче, историју његовог идентитета чине начини на које су Дубровчани говорили о свом граду-држави, односно различите „слике” Републике које су створили, (само)обликујући свој идентитет на европској ренесансној позорници. Тај говор о својој заједници, дискурс о урбаном идентитету, испољавао се кроз различите културне медије – књижевност, историографију, дипломатију, јавне говоре, законике, али и ритуале, ликовност и архитектуру.
Уколико би на овај начин пришли и теми идентитета Дубровника деветнаестог века, резултат би био предвидив, мада још недоказан: Дубровчани овог доба су својим литерарним делима, и, уопште, интелектуалном писаном продукцијом, што је био специфичан став у односу на обавезе образованих у Дубровнику кроз векове, сведочили – српство, национално и културно, преовлађујуће и јединствено.
[1] Lovro Kunčević. Mit o Dubrovniku: diskursi o identitetu renesansnoga grada. Zagreb – Dubrovnik: Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti - Zavod za povijesne znanosti u Dubrovniku, 2015.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
