Отуђење српске научне и културне јавности од дубровачке традиције било је преовлађујући у периоду друге половине двадесетог века. Како тврди Јован Деретић, „сваки покушај српске стране да у тој култури виде и нешто своје, третиран је као великосрпски национализам и шовинизам и често био изложен жестокој критици. Питање националне припадности некадашње Републике, њене културе и књижевности, било је, у ствари, једна од табу тема у том времену.”
Наравно, било је покушаја да се нешто промени, какав се може сматрати уврштавање Прегледа српске књижевности Павла Поповића у уџбеничку литературу предмета старе дубровачке књижевности коју је на београдском Филолошком факултету предавао Мирослав Пантић. Овакав потез, изазвао је неслућени ефекат. Врло бурна расправа, која се водила на југословенском нивоу и превазишла књижевноисторијске оквире, окончана је постхумно објављеним текстом српског историчара Јорја Тадића под индикативним насловом Сабласти круже Југославијом.
Тако се, посебно после смрти Дубровчана и српских угледнин научника, Петра Колендића и Јорја Тадића, (1969. године), и онако опрезна српска наука коначно потпуно одвојилила од овог деликатног питања.
Према томе, од 70-их година прошлог века, питање српства Дубровника у српској науци било је сматрано не само неоснованим, него и ненаучним.
Међутим, иако су конкретна питања припадности дубровачке традиције скинута из интересовања науке, можемо закључити да је дубровачка традиција на два начина била третирана у оквирима српске културне и научне, па и образовне праксе. Један начин се тицао старе дубровачке књижевности, сасвим други оне која је настајала у новије време.
Што се тиче старе дубровачке књижевности, од њеног постављања, на основу компетентних мишљења словенских филолога и осталих филолошких и историјских, а овде већ изнетих, чинилаца, у позицију „средње српске књижевности” у прегледу Павла Поповића, на самом почетку двадесетог века, она, без обзира на бројна разнолика и разнородна дешавања која јој нису ишла у корист (од политичких до културолошких) није губила своје место. Наиме, стара дубровачка књижевност је потом, у следећој фази, а опет према одређењу Павла Поповића, већ при другом издању Прегледа српске књижевности, 1913. године, проглашена српском колико и хрватском, да би у његовој књизи Југословенска књижевност, из 1918, објављеној у знатно измењеним условима, постала део нове, југословенске књижевности. Као што је познато, у деценијама које су следиле, стара дубровачка књижевност је прошла пут националног преусмерења, да би постала део хрватске књижевности, како је и третирана у бројним хрватским књижевним историјама. Што се тиче српске књижевне историографије, скромног обима и сведене тек на једну и то кратку из новијег доба, Јована Деретића, она се није у овом смислу бавила дубровачком традицијом.
Исти начин порицања српске припадности старе дубровачке књижевности успостављен је и у антологијским изборима, у репрезентативним националним издањима као што су Српска књижевност у сто књига, Српска књижевна критика у 25 књига и слично.
Међутим, школа Павла Поповића, који се озбиљно као научник, штампавши и принципе за проучавање, бавила старом дубровачком књижевношћу, није одустала од тог посла. На стотине студија, најугледнијих српских филолога и историчара, штампаних у бројним српским часописима, којима је неретко управо централна српска научна институција, Српска академија наука и уметности, била издавач, имале су за тему бројна нерешена питања из старе дубровачке литерарне традиције. Међу ауторима ових научних радова су били Милан Решетар, Јорјо Тадић, Петар Колендић, Драгољуб Павловић, Мирослав Пантић. На тај начин, уз архивска истраживања, и помну и научно-теоријски засновану анализу, утврђена су бројна ауторства старих дубровачких дела, разрешени бројни књижевноисторијски проблеми, од којих најпре време настанка дела, истражени утицаји европских литература али и домаће, народне традиције на дела ренесансе и барока настала у Дубровнику.
Овоме су следила бројна издања најзначајнијих дела ренесансих и барокних писаца, и то у најстручнијем виду, као критичка, али, без уврштавања у едиције српске књижевности.
У том смислу, српска наука се није одрекла старе дубровачке књижевости, али није проблематизовала питање њене припадности.
Деведесете године двадесетог века су, међутим, донеле извесне промене. Наиме, очигледно је постојала намера амбициознијег бављења овом темом, која је тек делимично остварена, али је била, ипак, тачка преокрета у ставу српске науке према старој дубровачкој традицији.
Тада је, уз неколико публицистичких, 1991. године, у издању Српске књижевне задруге, објављена и књига Јеремије Митровића Српство Дубровника. Књига времешног историчара, иначе некадашњег асистента Владимира Ћоровића, садржала је све што је српска културна историографија о овом питању сабирала деценијама. Стицао се утисак да је не само конкретан наслов, као и бројни чињенични докази који су српство старог града илустровали од оснивања до краја деветнаестог века, указивао на известан нови, конкретнији начин којим ће се убудуће у српској историографији говорити и писати о Дубровнику.
Овоме је уследило и оснивање Друштва за проучавање дубровачке прошлости, под називом „Collegium Ragusinum Belgradense”. Друштво је 1994. основано под управом Мирослава Пантића.
Такође, Јован Деретић, је пред крај свог живота, у својој књизи Пут српске књижевности, дозволио могућност постојања књижевног националног идентитета, чиме је омогућио будућа истраживања српске науке новије дубровачке књижевности и њених аутора.
Што се тиче Деретићевог конкретног виђења припадности дубровачке старе књижевности, он је, за разлику од других, и компетентнијих, прецизно и бескомпромисно одредио став српске културне елите према овом наслеђу. Мада је према историјским и филолошким факторима, као и према ставовима и тумачењеима Дубровчана новијег времена, стара дубровачка књижевност српска, она је, у коначном погледу, тек „споредна, другостепена традиција” а заузима „гранични положај у оквирима српске књижевности”. Разлози су, такође, према Деретићевом мишљењу, утврђени: „...Поред српске народне поезије и традиције учене књижевности средњега века и XVIII столећа, дубровачка литература у српским оквирима никада не би могла постати оно што је постала у хрватским, тј. централна национална традиција”.
Године 1994. Мирослав Пантић и Злата Бојовић, као уредници, али и приређивачи засновали су едицију Књижевна баштина старог Дубровника, која је имала амбициозан план објављивања старих дубровачких писаца у више кола. Међутим, после објављене четири књига, у издању београдске „Просвете”, едиција је престала да се штампа. У питању су били избори из дела Мавра Ветрановића, Динка Рањине, Игњата Ђурђевића и Џона Палмотића. Све књиге је за штампу приредила, са пратећим текстовима, Злата Бојовић.
Бојовићева је затим, после смрти Мирослава Пантића, 2011, и коначно преузела рад на објављивању старих дубровачких дела. У томе се првенствено мисли на едицију новосадске Матице српске „Десет векова српске књижевности”, у којој је приредила за штампу, током периода 2010-2019, књигу поезије Дубровника и Боке которске, као и дела Џива Гундулића и Марина Држића.
Треба поменути, такође, да се З. Бојовић укључила као уредник у капиталне пројекте најдуговечније српске културне институције, Матице српске, Српски биографски речник (од 2004) и Српска енциклопедија (од 2010), приређујући, са млађим сарадницима, поједине јединице из дубровачке традиције.
Ова дубровачка издања, као и енциколопедијске јединице сврстан су, према називу, у српску традицију. Међутим, о самом културном идентитету старе дубровачке културе, ни овом приликом није заузет став, што се може рећи и за презначајну и дугоочекивану историје ове књижевности. Посао који је српску рагузеологију чекао више од једног века, обавила је Злата Бојовић, саставивши 2015. године Историју дубровачке књижевности. На тај начин је српска наука наставила путем дугим преко пола века – да се бави питањима дубровачке културе и књижевности, али да се не изјашњава о њеном уврштавању у српску традицију, на шта је било појединачних реакција.
Што се тиче активности српске интелигенције у Дубровнику новијих времена, ту је било извесних покушаја. Тако је у Антологији српске поезије средњег доба, објављене у едицији Антологија српске поезије у осам књига, у коју је Петар Милосављевић сврстао и дубровачке писце ренесансе и барока, али и каснијих периода.
У Београду је, такође, 2010. године, изненада обновљена Матица српска дубровачка, као настављач рада дубровачке Матице српске, из почетка двадесетог века. Уз два зборника радова, обновљена Матица је штампала репринт издања едиција Матице српске из Дубровника. Међутим, оваква активност није имала значајнијих реакција.
Сем овог покушаја да се српска јавност заинтересује за новију дубровачку књижевост, двадесетпрви век је, на почетку своје треће деценије, односно тек нешто више од 70-так година од смрти и последњих Срба Дубровчана, у српској науци и културној јавности дочекан са потпуном равнодушношћу према овим темама, изузимајући појединачна издања.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
