Скоро два пуна месеца како се наш свакодневни речник богати низом речи које осликавају дане другачије од оних на које смо навикли. Једна од њих је и реч карантин, за коју смо сви и раније знали, али у чије значење више не сумњамо, будући да смо га на разне начине искусили. Карантин је, књиге кажу, епидемиолошка мера за спречавање ширења заразних болести путем изолације заражених и болесних како не би дошли у контакт са здравима. Уједно, то је и место на које се издвајају особе оболеле од неке заразне болести или за које постоји опасност да су заражене. Сама реч у основи има број четрдесет. Још у средњем веку се веровало да управо толико дана треба да траје изолација оболелих или заражених. И док се присећамо оних четрдесет дана које је Исус провео изолован у пустињи, бивајући искушаван од самог ђавола, али и бројних других симболика овог броја, постајемо свесни и свих оних карантина кроз које је човечанство пролазило суочавајући се са пандемијама.
На блогу Филозофског факултета, већ се налази низ текстова колега историчара о болестима које су харале и односиле много живота у прошлости: https://blog.filfak.ni.ac.rs/teme/istorija/item/121-pojava-kuge-u-evropi-u-14-veku; https://blog.filfak.ni.ac.rs/teme/istorija/item/112-epidemija-kuge-u-srbiji-1837-godine-i-mere-zastite; https://blog.filfak.ni.ac.rs/teme/istorija/item/96-odbrana-od-epidemije-sanitarni-kordon-i-zarazne-bolesti-u-18-veku. Један од карантина који памте и ови простори јесте чувени земунски контумац на чијем месту се данас налази градски парк у старом језгру Земуна. Године 1717. Земун је ушао у састав Аустрије и у њему је 1730. године, за време владавине цара Карла VI (1711‒1740), основана погранична санитарна и привредна установа – контумац, која је укинута средином XIX века. Првенствено страх од куге, али и других заразних болести које су због трговинских веза између Аустрије и Турске могле доћи са Оријента, формирани су овакви контумаци дуж аустријске границе према Турској, намењени пре свега увозу, извозу и продаји робе. Главни контумац управо је био у Земуну као најпогоднијој тачки за трговину, а у њему су боравили и чувени књижевници попут Ханса Кристијана Андерсена, Алфонса де Ламартина и Вука Стефановића Караџића.
Земунски контумац био је подељен на спољашњи и унутрашњи део. У спољашњем се налазило шест малих кућа са по четири собе за смештај контумациста, путника са Оријента који издржавају прописани карантин. Ту је била и зграда са четири собе за лица на положају, лазарет (болница), затвор за аустријске поданике које су турске власти враћале у Аустрију, два велика магацина за робу и њено чишћење, одељење за кађење писама и пошиљки, парлаторија (ограђени простор за разговор под надзором), греде за проветравање робе и мртвачница. Унутрашњост су чиниле зграде за администрацију, станови за смештај лекара и службеника са породицама, православна и римокатоличка црква, те просторије за смештај кола, коња и хране. Контумац је био опасан зидом и дубоким јарком испуњеним водом.
Само функционисање ове установе било је одређено строгим санитарним прописима. Роба се чистила и проветравала, излагала сунцу, а сви путници са истока били су подвргавани лекарским испитивањима. Лекар их је прегледао, али их није додиривао, а пацијенти су одговарали на питања ради узимања анамнезе која би одлучивала о њиховој даљој судбини. Путници без знака болести су проводили извесно време у карантину, најчешће 42 дана, а како је епидемија јењавала, тај број дана се смањивао. Они са симптомима су били смештани најпре у једну изоловану бараку на Дунаву, где су били препуштани судбини и чекали чешће смрт него излечење. Уколико би се болесник спасио, враћан је у контумац. Умрле би пак поливали кречом недалеко одатле, на гробљу на Калварији. О онима који су били у карантину водило је рачуна запослено особље које их није смело додиривати. Могли су јести оно што су себи новцем успели да приуште, а ако би на крају карантина били здрави, добијали би пропусницу, уверење једнако важно као пасош, са којим су настављали започета путовања.
Уколико препознајемо сличности у ондашњем и данашњем односу према зарази, увидећемо да је упркос развоју медицинских наука, превентива остала најбољи лек. Боље спречити него лечити, боље се изоловати и тако штити и себе и друге, пароле су под којима и данас живимо „карантинске” дане, мада су се у наш речник ушуњали и термини попут изолације, самоизолације, полицијског часа, али и бројни други којима обележавамо разне видове рестрикција.
Ова ситуација коју, како смо видели, историја памти кроз многобројна понављања, интересантна је била и многим књижевницима. Намера нам није да их овде набројимо, већ да поменемо и препоручимо само једну књигу коју су студенти четврте године Србистике обрађивали на часовима Савремене српске књижевности, баш ових дана. У питању је збирка Карантин Раше Ливаде. Како то обично бива, пуком случајношћу или нимало случајно, њено читање је планом и програмом било предвиђено за овај летњи семестар. Литература и стварност, историја и фикција, још једном су се непоновљиво сусреле и натерале нас да ове године и Карантин читамо другачије.
Раша Ливада (1948‒2007) је за живота објавио свега три збирке: Попрскан знојем казаљки (1969), Атлантида (1972) и Карантин (1977, 1978). Да је написао још коју књигу поезије, наводе критичари, Карантин би вероватно била преломна збирка у његовом песничком опусу. Пошто то није учинио, а поезијом наставио да се бави на другачије начине, ово је његова тестаментарна књига. Ливада је већ у првим песмама пронашао свој аутентични израз, а његов Карантин памтимо по чувеним „дуплим” песмама, где поред примарних, читамо и секундарне песме-коментаре, које личе на каква духовита гесла, увек додатно приписана аутору самом – А Ливада каже.
Ливада је песник поетске митопеизације. Како је у збирци Атлантида био окренут идеји да се митска прошлост осавремени и актуелизује, тако је у Карантину присутан обрнути процес: садашњост се митологизује да би могла бити поетизована, односно сазната. Грађа се не узима из мита, већ из стварности и управо се тако појављује и Ливадин омиљени Земун, не само као хронотоп, већ и као глобални симбол. Једна од песама под насловом „Чистилиште” тематски се везује за овде помињани земунски контумац и преносимо је у целости:
То ме свако пита. И зачудићеш се:
Дуго је најлепше-и-највеће здање
У граду био: Карантин.
Могу се, ако загребеш малтер,
(још увек) ископати цеваница,
Ил ребро градитеља.
Јер, ту је био забел
Између подземља и земље,
Између земље и неба.
Ту би они,
Који сајлом Родопа пођу
(да одбете очеве нађу)
У Хеладу,
И они из Јерусалима и Смирне,
Што беже у Пољску и Немачку:
(да умноже семе и аметисте)
Узели лекове и тачне карте,
И запуцали даље,
Али, многи су и остали.
И каква смо само мешавина били:
Словени... Грци... Германи...
Угари... Јевреји... Латини... Ах,
Не знаш ти колико одора промени
Глумац,
Док не остане го. И питаш:
Шта нас је одржало,
Која култура... обичаји...
Одговорићу ти:
Карантина више нема (у-нама-је)
Ал научио нас је да људе
Делимо на здраве и убоге.
Осим тога, мржња која траје,
(овде је трајала)
Учини да човек заборави: Ко је,
И шта је.
А Ливада каже:
Учитељ никада не открива све
својим ученицима. Ако их воли.
Као ни Ливада, ни ми немамо намеру да вам пружимо одговоре и интерпретације, већ само да вас упутимо на задовољство читања и препознавања прича које литература одувек бележи. Подела на здраве и болесне је око нас, али шта је са карантином у нама? Ово време које нас упућује на изолацију као вид заштите поново преиспитује нашу хуманост и алтруизам. Из страхова нове болести и поделе ничу. А где је излаз? Читајте Карантин. Јер Ливада каже: Помери ногу, лек је под ципелом.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
