Како Душан Б. Берић тврди само две личности из српске историје су стекле велику популарност не само код српског народа већ и у другим народима, а то су Растко Немањић (Свети Сава) и Марко Краљевић. Мећу популарним личностима из прошлости Србије Растко Немањић, доцније познат као Свети Сава, спомиње се у многим делима старих далматинских писаца, , што је редак случај с обзиром на ондашње прилике и менталитет Римокатоличке цркве, која је са анимозитетом гледала на све што је православно. Занимљиво је да се лик Светог Саве у делима дубровачке књижевности јавља у поезији, прози, и у драми. Од аутора који су у својим стиховима забележили, вероватно не случајно, лик Светог Саве, издвајају се: Антун Сасин, Јанкета Палмотић, у прозним делима то су: Мавро Орбин и Тома Ивановић, а сачувана је у заоставштини Милана Решетара и једна драма.
Лик Светог Саве јавља се и у дубровачкој култури и везан је за Марка Мурата, Матију Бана и оца Руђера Бошковића, као и за Светог Влаха и Светог Срђа, а такође се важност овог светитеља који својим путем обједињује два, по речима Луја Војновића, по свему блиска народа огледа кроз прославу у име Светог Саве, коју Дубровчани вековима прослављају уз велику свечаност.
Појаву лика Светог Саве која се поред разлога које смо навели у претходном поглављу можемо посматрати преко синтагме Светозара Радојчића руска Душа.
„У мојој младости много се спомињала руска Душа као израз неке духовности која је страна Западу. Данас та 'руска Душа' нема свој географски центар, она лебди у атмосфери дијаспоре руске мисли, а њени западни коментатори све више падају у неспоразуме с њомˮ (Радојчић, Светозар. О чулима и чулности у старој српској књижевнсти с краја XII и из XIII века, у Одабрани чланци и студије, Београд: Југославија, 1982, 197)
Уколико би руска Душа била симбол те духовности којом су сви поменути сусрети на хришћанском истоку осмишљени као пријатељски и пуни радости и потребе да се оном другом помогне, удовољи и с њим дели љубав у Христу, одреднице овде и тамо, свој и туђи релативизује и чини дисфункционалним. Такву атмосферу у свом житију Доментијан постиже, између осталог, и изједначвањем статуса Свете Горе – на западу и Јерусалима на истоку, јер је реч о духовним центрима којима се учење Христово умножава. На овај начин можемо протумачити и појаву Светог Саве, као српског цвета, на дубровачком пољу, где би исток била Србија, а запад Дубровник. Тада се као по речима Снежане Милојевић прилози овде и тамо, свој и туђи доводе под знаком питања.
Као што смо већ напоменули чињеница да је лик Светог Саве добио своје место и међу дубровачким стиховима и међу прозним остварењима и у драми, говори много о популарности овог српског свеца међу Дубровчанима. Први дубровачки песник у чијим се стиховима спомиње Свети Сава јесте Антун Сасин. Први песника Антуна Сасина помиње Апендини, да би одмах рекао да о његовом животу нема никаквих података, док о делу каже да је написао много, посебно комедија, које су изгубљене или непотпуно сачуване. Павле Поповић је први који је о Антуну Сасину и његовом књижевном делу написао најпотпунију студију, а касније је то учинила Ирена Арсић, одбранивши магистарски рад на теми Антун Сасин, дубровачки песник XVI века, 18. марта 1994. године.
Тачан датум рођења Антуна Сасина није познат, сматра се да је рођен пре 1524. године2, тачније око 1518. године и већи део свог живота провео је у Стону. Антун је ванбрачно дете Стијепа Сасина, а име његове мајке није познато. Такође, претпоставља се да је старији од брата Теодора и Марина и сестре Кате. Детињство и школовање провео је у родном граду, али претпоставља се да је до извесног образовања ипак морао досегнути што потврђује чињеница да се касније бавио учитељским позивом.
Лик Светог Саве у стиховима написаним из пера Антуна Сасина појављује се у делу Разбоји од Турака. Овај еп Антун Сасин је писао у поодмаклој старости, а као тему епа узима пораз Турака код Сиска у јуну 1593. године. Тако је Разбој од Турака прво књижевно дело које за предмет узима сукоб муслимана и хришћана у дубровачкој књижевности. Иза стихова које је написао Сасин о аустријско-турском рату као да се крије жеља да су порази Турака тежи, а победе хришћана чешће.За тумачење лика Светог Саве важан је 7. разбој где Сасин пева о пропасти Турака при опсади Острогона:
„Кад гром и тријес седам тисућа
поби Турака кон Будима,
око петнаес дана има,
ер је Божја слас могућа,
која хотје осветити
и указат своју славу,
ер ждегоше славна Саву,
хтје их огњем попалити.
Остали се разбјегоше,
који бјеху живи остали,
и кијех муња не опали,
тер свак бјегну, куд ко можеˮ (Разбоји од Турака)
У овим стиховима Сасин нам као савременик говори о спаљивању моштију Светог Саве, јер речи „ер ждегоше славна Саву” односе на тај догаћај 27. априла 1594. године, пошто он о даљим догаћајима пева врло мало и то само до после јануара 1595. године. Тиме би, по суду Павла Поповића, „дубровачка књижевност дала, доста неочекивано, грађу за решење једног чисто историјског питања” тј. о години спаљивања Светог Саве од Турака. Антун Сасин се зауставља на једном догађају који је везан за главног јунака овог рата – Синан-пашу и пева о томе шта се догодило с турском војском која је кренула ка Будиму, после њиховог опседања од стране хришћана. Сасин овако пева:
„Али је моћ Божја јака,
Која посла згар с небеса
Страховитијех с громом тријеса,
Седам тисућ да Турака
Од теј војске тад попали,
И свијех мртвијех по тлех врже...ˮ (Разбоји од Турака)
Разлог због чега је Бог огњем „спалиоˮ турску војску јесте огрешење о једном хришћанском светитељу – спаљивање моштију Светог Саве. „Паљење моштију српског свеца изазвало је запрепашћење хришћанина Антуна Сасина и његове паганске виле и у хроници прибегава интервенцији Бога у нешто успелијој слици паљења више хиљада нехришћана као освете за исти такав поступак над моштима Светог Саве.ˮ Годину спаљивања моштију Светог Саве коју је у Разбоју од Турака дао Антун Сасин – 27. април 1594. многи историчари касније су проверавали, јер је било покушаја да се оповргне ова Сасинова тврдња, али су били безуспешни, јер су изучавања историчара показала да је песник Антун Сасин био у праву.
После великих догађаја обично настају и велика дела која остају као успомена, слава, али и опомена будућим генерацијама. Дубровачки писци су у свим епохама и раздобљима, увек и када је све тежило универзалном, били осетљиви на историјске легендарне теме, на догађаје и реалне личности које су у њих учествовале. Међу најважнијим и у литератури често описиваним догађајима највидније место припада разорном земљотресу који је задесио Дубровник 6. априла 1667. године. Земљотрес није само проузроковао велика страдања, већ је имао пресудни значај за даљи историјски ток који је носио Републику. Од првог тренутка именован као „велика трешња”, остао је и у следећим вековима запамћен под тим именом. Природно је да је догађај у једном народу чије су се последице осећале деценијама касније био његова непрестана књижевна тема која је досезала до границе опсесивности у дубровачкој књижевности. Дубровачки барокни песник и дипломата, Јанкета Палмотић у таквим тешим тренуцима и окружењу написао је еп Дубровник поновљен. „Идеја овога епа је била обнова порушеног и у сваком погледу пострадалог града и његових житеља, коју је иказивао богатом оптимистичком визијом Дубровника-феникса, васкрслог из рушевинаˮ.
Управо је Дубровник поновљен друго књижевно дело у стиховима где срећемо лик Светог Саве. Као тумачи књижевности можемо се запитати да ли је случајна појава лика Светог Саве у делу које пева о „опоравку Дубровникаˮ? Подсетимо се још једном Доментијанових речи о Светом Сави – „светилник свога отачастваˮ. Управо је Свети Сава светилник или светионик који вади из мрака своје отачаство, а његово отачаство је свуда где је његов народ, језик, вера и обичаји. Дубровчани су по свему овоме делом „из рода Савинаˮ.
Александра Стошић
(Одломак из завршног рада Лик Светог Саве у дубровачкој књижевности и култури Александре Стошић, одбрањеног под менторством проф. др Ирене Арсић)
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
