Детињство у кући мајчиних родитеља, угледног дубровачког трговца и љубитеља науке и књижевности, Луја Сераљи, у сенци не само породичне капеле него и вечних прича о времену Републике, као и племство Војновића, које, према неким истраживањима датира још из доба цара Душана, оставили су неизбрисив траг у души потоњег правника, дипломате и историчара, Луја Војновића, брата Ива Војновића, писца Дубровачке трилогије.
Тако, када је млади градачки доктор права, Лујо конте Војновић, 1894. године стигао у Дубровник, у којем jе две наредне године водио адвокатску канцеларију, врло брзо се прочуо као аутор, мада непотписани, текста Српско-хрватско питање у Далмацији, који је изавао бурну реакцију у јавности. Лујо Војновић тада је и коначно формирао свој став по питању свог националног опредељења. Тај став он касније није мењао током читавог свог дугог и обимног историјског рада. Идеја српства Дубровника, као и његова национална свест као Србина католика била је константа у бурном животу овог Дубровчанина.
Он је, наиме, опстанак и стабилно стање Републике везивао за одржање католичке искључивости на територији Дубровника: „Bilo je zaista opozicije crkvenih lica, naročito jezuvita, koji u drugoj polovini XVI vijeka bijahu širili po dubrovačkim domovima religioznu intoleranciju. Ali pravi i može se reći glavni razlog te opozicije čiste je političke prirode. Pravoslavni elemenat, koji bi se koristio svojim crkvama, nije se sastojao iz dubrovačkih nego iz turskih podanika. I bez toga je dolazilo dosta takvih elemenata u Grad. Onako bi ih bilo mnogo više, i osim svih ostalih iskušenja, bilo bi se pridružilo još i drugo mnogo teže: sukob državljanstva, intervencija carigradske najopasnije vrste. Ovo je glavni razlog držanja na samoj dubrovačkoj teritoriji i držanja iste vlade na teritoriji „Turske Evrope”, пише Војновић на самом крају свог живота и рада у својој Историји Дубровачке Републике.
Он, иако син врло религиозног историчара дубровачке цркве, првенствено види историјску улогу цркве, па и питање забране друге вере и конфесије на територији Републике разматра са историјских, државничких разлога, не доводећи у питање блискост Дубровчана са православнима: „Нема никаква противречја у одбијању дубровачке владе да дозволи на својој територији богомољу за вјернике источне цркве и понуде те исте владе у XIV вијеку српским кнезовима да „си граде цркав“ по вољи. Ово потоње бијаше изражај вјерске толеранције и једнокрвне симпатије, а оно прво посљедица је турске поплаве на Балкану, која је све из основа измијенила”.
Да је Дубровник историјски део српских земаља је била теза која се као одређено полазиште налази и у делу Луја Војновића. „Истина је оно што смо рекли и понављамо, пише Лујо у својој другој књизи Дубровник и Османско Царство, да је читава територија око града Дубровника од давнина сачињавала саставни дио српских земаља, било српске државе, дјелимично уједињене до Немањића, било великих српских феудалаца, тако да кад се дубље загледају ствари, Дубровник је био некаква enklave Србије, град окружен са свих страна политички српским земљама”.
Он се у својим историографским делима чак и пита: „Do sada ni s koje strane nije se obratila dovoljna pažnja na značajan fakat da se suverenstvo srpske države protezalo ranije na cijeli teritorij i na sva ostrva koja su okruživala Dubrovnik i njegovu neposrednu okolicu. Iz ovog fakta trebalo bi podvrći novoj reviziji čitavu srpsku istoriju Srednjega vijeka. Naprotiv, istorici se zadovoljavaju naglim konstatovanjem da su ovaj i onaj dio zemljišta, ovo i ono ostrvo pripadali srpskoj kruni i ne znamo ni od kada, i da ih je ova kruna poklonila odnosno predala dubrovačkoj opštini na trajan zakup”.
Лујо Војновић је такође заступник тезе, која се налази и код Меда Пуцића, Матије Бана и других Срба католика, о не само историјској, него и кутурној повезаности Србије и Дубровника, а која се остварује у узајамној историјској компензацији која наступа при великим променама статуса обеју држава. Као што се Дубровник подигао када је Србија пала на Косову, тако је и Србија ускрснула када је Дубровник своје кључеве предао Наполеону. „Политички те двије земље нијесу више равне. Али филозофски и историјски уснула Република још увек пробуђелој Краљевини говори као онај који влас има”. Током времена Лујо је променио тај став, пошто га је стварност оповргла, али тиме није умањио своју веру у могућу плодотворност и племенитост ове везе.
Оно што је такође била мисао интелектуалног круга Срба католика тицала се изузетности споја словенске душевности и духовности и западњачке разумности и образовања. „...Нас је природа поставила баш на граници два света да са западњачким оружјем а словенским осећањем и пространошћу хоризонта, бранимо заједничке и, рецимо реч, хришћанске цивилизације”, говорио је Лујо српском писцу Бранимиру Ћосићу двадесетих година новог века у Паризу.
Дуговечност Луја Војновића омогућила му је да и ревидира бројне своје ставове. Тако је и било са овим службеником и дипломатом више балканских дворова, кога је неретко пратило неповерење и сумња у његове разлоге и циљеве ангажовања, а на шта је и сам, и јавно и тајно, огорчено одговарао, сем у једном погледу – он је остао доследан у свом српству. У новије време, захваљујући вредном архивском доприносу хрватског историчара Стјепана Ћосића, доступни су нам и конкретни ставови Луја Војновића који доказују ову тврдњу.
Наиме, после више покушаја и дугогодишњег ишчекивања, Лујо Војновић је 1937. године био именован сенатором у скупштини Краљевине Југославије. Тај положај задовољио је амбиције старог дипломате и он је, сходно својим позним годинама и дипломатском искуству, учествовао у парламентарном животу. Ипак, питање које је њега, као и Дубровчане, посебно истакнуте интелектуалце и уметнике, изузетно интересовало, био је питање будућег положаја Дубровника у краљевини. Војновић се у том смислу ангажовао на спречавању укључивања Дубровника и околине у Бановину Хрватску. У том смислу он се 1939. обратио опширним писмом министру војске, Душану Симовићу, као што је писао и кнезу Павлу Карађорђевићу, с предлогом да Дубровник добије статус аутономне административне јединице у склопу Краљевине Југославије. Свој захтев Војновић је образложио историјским разлозима, које је, као „tumač velike Dubrovačke prošlosti i važnoga dela pravih – ne pridošlica – dubrovačkih građana”, сматрао да има право. Уз писмо прилаже и рукопис Рефлексије о Хрватима, у којем настоји „da dokaže da Hrvati nisu državotvoran narod i da su svi izvori, događaji i osobe kojima se potvrđuje kontinuitet hrvatske državnopravne tradicije ustvari povijesni falsifikati”. Насупрот томе, изузетно значење придаје српској историји и култури.
И након ратних дешавања и оснивања нове државе, Војновић се није одрицао ових својих ставова. Он се већ у августу 1945. године обраћа новим властима у Београду са текстом насловљеним Политички статус Дубровника у којем опет тражи аутономију за Град и некадашњу територију старе републике. У том свом настојању, Војновић нуди, по свом мишљењу, и прихватљивија решења, какво је сједињавање Дубровника у аутономну јединицу са Боком или чак Далмацијом, образлажући то нарочитом „физиономијом и историјом“ ових области, које су биле „вазда жариште заједничке југославенске културе и мост између латинске и грчке цивилизације”.
Дубровачки Србин, Лујо Војновић, као и његови угледни истомишљеници, нису успели у овим својим наумима.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
