„Тебиˮ
За тебе којег сам у својим песмама претварала у најдивнија божанства и најкрволочније злотворе,
а био си само човек.
Научила сам свој рачунар да прогнозира
ког дана ће време бити довољно лепо
да НАСА може лансирати летелицу у свемир.
То је много лакше, него написати песму.
Песме треба писати о свему
што нису твоји дланови и твоје очи.
Такве су моје руке.
Пружиће ти смирај.
Створиће ти читав свемир ни из чега.
И кад желим да делимо небо над којим смо,
И кад те превише желим поред себе,
Толико да ми се кожа тресе на костима.
Ове шаке би измаштале ракету.
Покриле те небом,
Пружиле ти тихи загрљај,
Пришуњале ти се као миш,
Тек онако да те повезивање наших прстију не би пробудило.
Ове шаке извукле би једначине,
И научиле рачунар прогнозирати
Који дан ће прилике бити повољне за лансирање,
Уколико би те успомене приморале да одеш.
Ја заиста могу баш тако силно да волим,
Па ме још силније и боли.
Прогонити мене, главна је дужност тог осећаја,
Ја сам ипак била та која преувеличава ствари.
Но, оно што се другима чинило као хипербола,
била је моја стварност.
Некада у априлу
Дан ће бити сунчан и без облака,
И неће бити ветра,
И неће бити врана,
И моје срце неће мучити сећање
На наше пролеће,
На нашу зиму,
На сунце унутар твојих ребара,
Као ни на хладноћу твог погледа и твојих речи,
И тада све ће летелице моћи да изађу из наше орбите.
Свемогући Боже, било би тако тужно умрети тог дана.
Ни сопственим мислима не могу веровати.
Сплеткаре и раде ми о глави као Јуда и увек чине све лепшим него што је било.
Прекорно си ми говорио: ,,Твоје песме су драма! Са арханђелима ме поредиш!”
Ја сам се усуђивала смртнику бесмртност преписати,
А ти се ниси бојао Бога.
Ти сањаш о свемирским пространствима
А ја, бежећи од стихова Теби
Учим свој рачунар да прогнозира
ког дана ће време бити довољно лепо
да НАСА може лансирати летелицу у свемир.
Заиста, то је много лакше него написати песму.
Тешко ми је пронаћи сопствени глас,
Још теже инспирацију која нема везе са тобом.
Да могу убацити сва напуштања у програм за анализу података
Мој рачунар би искалкулисао да треба да престанем да се везујем.
Нико се никада не задржава дуже него што му је потребан лек за самоћу.
Аутор: Анђела Стевановић
Лектура: Јелена Пешић
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
