„Био једном један цар који је имао прелепу кћер...“ Тако почињу бајке које волимо и кад више нисмо деца, а један такав бајковити наратив са трагичним крајем налазимо у прелепој песми великог немачког песника Хајнриха Хајнеа. Крај је трагичан, јер ова „бајка“ није намењена деци него одраслима. Не, то није Лорелај и њена „фатална привлачност“, него песма Азра и легенда о фаталној љубави младог роба према прелепој султановој кћери. Сусрети су били свакодневни тамо где су били могући, крај „тананог шадрвана“. Он је њу гледао, а она је њега поглéдала, па је тако приметила да је сваког дана бивао све блеђи и на крају њено самилосно срце није више могло да издржи, па ју је натерало да журно приђе младићу и упита га за име, племе и земљу порекла. Младић је у свој мудри одговор уклопио и своју неминовну судбину и открио јој оно што је она заправо хтела да дозна – разлог за то што све више копни – а то је била немогућа љубав.
Где је Хајне чуо ову легенду? Хајне је био Јеврејин и арапска лирика му вероватно није била страна. Постоји једна арапска љубавна песма из 7. века, Мадшнун Лаила, у којој се описује немогућа љубав између Лаиле и Кваиса. Будући да је Хајне због забране да објављује своје радове, а два су разлога: његово јеврејско порекло и политички ставови, напустио Немачку и настанио се у Паризу, могуће је да му је ту дошао до руке Стендалов есеј О љубави (De l’amour) у коме, пишући о арапском песнику Ебн-Аби-Хадглату, дознаје за легенду о младићу из племена Азра и његовој трагичној љубави према султановој кћери. Наиме, каже Стендал у свом спису О љубави, мушкарци из јеменског племена Асир били су познати по томе да умиру од љубави. „Како то?“ питали су једног. „Наше девојке су веома лепе, а наши младићи су чедни и када је љубав немогућа, они одлазе у рат или пустињу да би што пре умрли.“
А могли смо се кладити да је наша севдалинка „Крај танана шадрвана“ дошла до ушију немачког песника! Заправо, било је обрнуто! „Наша“ севдалинка је превод Хајнеове песме. Хајнеову песму Азра преводили су многи наши песници, али је најпознатији превод управо онај који смо навикли да слушамо у музичкој верзији, а у преводу Сафвет-бега Башагића. Преводио ју је и Алекса Шантић.
Чиме се руководе преводиоци кад преводе песме? Углавном „жељом“ песника, тј. следе форму коју налазе у оригиналу. Међутим, имају и преводиоци своју „жељу“, а то је да не буду баш верни у потпуности, не с намером да би „оштетили“ песника оригинала, већ напротив, с намером да лепоту задрже, али ако не могу да пренесу лепоту његовог језика због њене специфичности, да се послуже лепотом и могућностима свога језика. Шта је карактеристично за Хајнеову песму? Трохејски ритам. У преводу, низ наглашених и ненаглашених слогова. И бројне анафоре. У немачком језику, свака реч почиње наглашеним слогом, па чак и у сложеницама, које се изговарају тако да се чује свака реч засебно, речи задржавају своје наглашене слогове. Јасно је да српски језик има много сложенију шему акцената, отприлике разлика је као између скандирања у латинском и певања белканта. Захваљујући том непрекидном „бит-ритму“, Хајне задржава пажњу читаоца док му приповеда тужну легенду.
Heinrich Heine, Der Asra
Täglich ging die wunderschöne
Sultantochter auf und nieder
um die Abendzeit am Springbrunn,
wo die weißen Wasser plätschern.
Täglich stand der junge Sklave
um die Abendzeit am Springbrunn,
wo die weißen Wasser plätschern,
täglich ward er bleich und bleicher.
Eines Abends trat die Fürstin
auf ihn zu mit raschen Worten:
»Deinen Namen will ich wissen,
deine Heimath, deine Sippschaft.«
Und der Sklave sprach: »Ich heiße
Mahomet und bin aus Yemen,
und mein Stamm sind jene Asra,
welche sterben, wenn sie lieben.
Шта да ради преводилац?
Шантић је изабрао осмерац који даје правилну поделу фраза на један дах. Поред тога, бирао је кратке речи, колико год је то било могуће, да би опет нагласак био на првом слогу.
Алекса Шантић, Азра
Сваког дана о вечери
султанова кћерка лепа
слазила је на шадрван,
где сребрна вода пљушти.
Свако вече роб је млади
стајо покрај шадрвана,
где сребрна вода пљушти,
и све биво блеђи, блеђи.
Једно вече кнегањица
приступи му, зборит оде:
„Хоћу да знам твоје име,
твој завичај и порекло!“
А роб рече: „Мухамед се
зовем, рођен у Јемену;
а моје је племе Азра,
што умире када љуби.“
Али, читалац има утисак да је ипак био ускраћен за нешто што је од тако великог песника могао лако да добије да би ужитак био потпун. Шта је то? Рима! Рима коју увек очекујемо од поезије. Риму нам доноси следећи превод, превод Сафвет-бега Башагића:
Азра (Крај танана шадрвана)
Крај танана шадрвана,
гдје жубори вода жива
шетала се сваког дана
султанова кћерка мила.
Сваког дана једно ропче,
стајало крај шадрвана.
Како вријеме пролазило,
све је блијеђе, блијеђе било.
Једног дана запита га
султанова кћерка драга:
„Казуј, робе, одакле си,
из племена којега си?“
„Ја се зовем Ел Мухамед,
из племена старих Азра
што за љубав живот губе,
и умиру када љубе!“
Хм! Када бисмо написали шему риме, не бисмо били баш одушевљени. Нажалост! А био је тако близу! Наравно, преводиоци су мученици. Од њих се тражи да остану верни садржају, али и форми. У томе је немилосрдно упоран Пол Валери, француски песник. Зашто је то важно? Он ће рећи да смисао не може ићи на штету форме и њеног уништења, а да притом он сам не буде уништен. Форма, пак, треба да буде сачувана као јединствен и неопходан израз стања или мисли које се рађа код читаоца који је као опруга која ће примити и поднети ту поетску силу. Зато је поезија „језик у језику“. Све изгледа зачарано захваљујући моћи тог другог језика. Он нераскидиво повезује звук и смисао. Рима, метафоре, алитерација... то више нису детаљи и украси текста који могу да се уклоне из њега, говорио је Маларме, а са њим се сложио Валери. Шта је то поетска вештина песника? То је способност да се знају разабрати и искористити чудеса и красоте које нам дарива надахнуће с времена на време и да се она употпуне вољним и луцидним креацијама које их неће бити недостојне.
Захтеви су веома високи, они важе за песнике, наравно, али и за преводиоце-мученике, који као мало воде на длану преносе песму из једног језика у други, углавном из туђег у свој. Ко се усуди да из свог преноси у туђи, његова се смелост може безмало назвати дрскошћу, јер вода на длану у том преносу може од жарког длана да испари и да на њему не остане ништа осим мало зноја од напора. Па ипак, има тврдоглавих...
L’Azra (A côté d’un chadirvan gracieux)
La fille douce, ravissante du sultan,
Elle allait chaque jour se promener
Au soir à côté d’un chadirvan
Où l’eau claire sans arrêt gargouillait.
Chaque jour un jeune esclave se tenait
Au soir à côté du chadirvan
Où l’eau claire sans arrêt gargouillait
Il était toujours plus pâle, souffrant.
Une fois la fille s’approcha de lui
Et lui demanda hâtivement :
« Je voudrais bien savoir ta tribu,
Ta patrie, ta famille et ton nom. »
L’esclave lui dit: «Mohammed, c’est moi,
Yémen est mon pays indigène ;
L’Azra, ma tribu depuis autrefois
Ce sont ceux qui meurent quand ils aiment.
Да, ја сам покушала да преведем Хајнеа уз помоћ бега Башагића. То се види већ у наслову. Садржај је остао у потпуности сачуван. Риму можемо да представимо шемом а б а б. Број слогова? Зависи ко броји: ако бројим ја, има их 9, ако броји неко ко боље познаје правила читања поезије, која су иначе мало другачија него за обично читање француског, понегде ће бити и десет. Оно што овим преводима даје дашак оријента јесте реч „шадрван”, која постоји и у француском језику, вероватно „увезена” из Шпаније, и то у два облика: „le sadirvan“ или „le chadirvan“. Хајне је остао код свог „Springbrunn“, што може бити пре фонтана, а не шадрван који је по дефиницији чесма или више чесама у круг за обредно прање пре уласка у џамију. Те грађевине су биле изузетне лепоте, а вероватно су биле коришћене и да се угаси жеђ. А може бити и да се ухвати нечији поглед и да се роди понеки стих...
Фото галерија
https://blog.filfak.ni.ac.rs/teme/knjige-literatura/item/556-o-prevodu-pesmekraj-tanana-sardvana#sigProIdcf3bace951
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
