Славећи школског патрона, разговарамо са Манди Живковић, просветним радником у Основној школи „Десанка Максимовић” у Чокоту, некада врсним рецитатором, данас најуспешнијим ментором на смотрама рецитатора.
Успешно сте се бавили рецитовањем и имате богату праксу у раду са рецитаторским подмлатком, шта се променило у „њихово време” у односу на „наше време” у области рецитовања?
Рецитовање доприноси развоју културе говора, која се у последње време потискује из наставе српског језика, али и наставе уопште. Рецимо, завршни испит у основној школи, на основу којег се ученици уписују у средњу школу, писмени је испит и тестира само културу писменог изражавања. Због тога, а и због обимног градива, наставници „прескачу” наставне јединице посвећене говорној култури. Рецитовање у школи се онда своди на аутоматско репродуковање текста песме. То онда и није рецитовање, није уметност. Дакле, променило се то што се мање пажње посвећује говорној култури, па је и квалитет рецитовања слабији.
На срећу, увек је било заљубљеника у казивање поезије и међу професорима и међу ђацима. Данас их је мање него некада. На пример, својевремено је у Ужицу финале републичке смотре рецитатора био најважнији догађај у граду, док је, рецимо, прошле године финале у Ваљеву наликовало некој небитној локалној приредби са десетак људи у публици.
Када је избор песама за рецитовање у питању, данас је ситуација много боља – више је песника који пишу за децу, посебно тинејџере, а више је и песникиња, па је рецитаторкама много лакше да изаберу песму.
Да ли се рецитатор рађа или се рецитатор постаје уз вежбање? Каква су Ваша искуства?
Слушала сам рецитаторе којима се нема шта замерити у техничком смислу (дикција, акцентуација, паузе, логички и психолошки акценти), али, нешто недостаје. Недостаје управо жеља и способност да свој доживљај и схватање поетског текста пренесу другоме – осећајност, сугестивност. Таленат је оно са чиме се рађамо. Али, таленат се и надограђује вежбањем. Да би рецитатор био уметник, он треба свој таленат стално да надограђује јер, ако то не чини, врло брзо ће његов таленат бити исцрпљен.
Некад је таленат сакривен. Ту долази до изражаја способност наставника да га открије, извуче на површину. Више мојих рецитатора рекло ми је да нису били свесни свог талента док га нисмо заједно разоткрили.
Када би креативни приступ поезији и њеном казивању требало одредити златним правилима, колико правила би било на Вашем попису и која правила желите посебно да истакнете?
Најважније правило је да није најбитније научити песму напамет. Учење песме напамет је, у наставној пракси, први, а често и једини корак у припреми за рецитовање. То је механички посао (понављање стихова ради њиховог меморисања), а у рецитовању ништа не сме бити механичко. Ако песму читамо на креативан начин (анализирамо значења, осећања, ослушкујемо звукове), нећемо ни морати да је учимо напамет, она ће постати део нашег поимања света, наших осећања, наше личности. Самим тим ћемо је дуже и памтити.
Време је за ново издање приручника Умеће рецитовања Манди Живковић. Да ли је списак релевантне литературе, на који се Приручник ослањао, у међувремену проширен?
О рецитовању није много писано ни у време кад сам писала свој приручник, а ни после тога. И данас су најбоља дела о рецитовању „Основе рецитовања” Бранивоја Ђорђевића, који је поставио основе теорије рецитовања, као и „Говор песме” Ралета Дамјановића.
Колико речници могу помоћи рецитаторима? Шта су предности и мане коришћења речника у припреми рецитатора?
У припреми за рецитовање речници се најчешће користе приликом акцентовања, а понекад и ради тумачења речи и израза. Ја не видим мане коришћења речника.
Бира ли ментор свог рецитатора и његову песму, или рецитатор бира оба, или нас, ипак, песма тражи и нађе?
Ментор је веома важан. Али, само ако схвати да није важан он – која се песма њему допада, како би он нешто изговорио. Песму неће рецитовати он, већ рецитатор са којим ради. Ментор је ту да усмерава, подстиче, разоткрива могућности, помаже да рецитатор дође до својих решења. А сваки добар рецитатор има неку песму која га је пронашла, коју сматра само својом, чак се и увреди ако му је неко „узме”.
Које песме сматрате да највише одговарају ученицима из југоисточне Србије и због чега?
Сигурно је лакше да јужњаци бирају песме на дијалекту јер онда не морају бринути о акцентима. Дијалекат је благо нашег језика и задатак рецитатора је да то благо чува и негује. Али не треба бежати ни од песама са стандардном акцентуацијом ако рецитатор има истанчан слух и спреман је да вежба.
Колико се и на које начине разликује припрема ученика основних и средњих школа за такмичење из рецитовања? Које савете имате за младе професоре?
Једина је разлика што средњошколци приликом избора песама имају изграђенији књижевни укус, склоности, ставове, док основцима у том смислу треба више помоћи. У оба случаја, ментор је тај који треба да се прилагоди сваком рецитатору посебно, да препозна његове склоности и могућности и да му помогне да их развије.
Смотра Песниче народа мог пресељена је из Ужица у Ваљево. Да ли би, према Вашем мишљењу, било добро да Смотра мења центре, односно да путује Србијом?
Мислим да је то одлична идеја.
Да ли бисте могли да издвојите рецитаторе који су Вам остали у сећању по запаженим наступима и који су данас запослени у области културе или просвете?
Увек ћу памтити несвакидашњи наступ данас познатог глумца Сергеја Трифуновића, са којим сам се такмичила на републичкој смотри у Ужицу далеке 1990.
Ипак, мени су најважније Нишлије.
Најпре, ту је моја сестра Меги Михајловић, данас Ђорђевић, која је међу првима на републичкој смотри у Великој Плани показала да Нишлије могу да парирају рецитаторима из „повлашћених” говорних подручја. Меги је професор енглеског језика у једној нишкој средњој школи.
Памтим и нашу представницу на републичкој смотри Ирену Милић, која је одлично рецитовала песму Власте Ценића на дијалекту. Овај наступ је важан као један од ретких, али квалитетних, рецитаторских наступа на дијалекту нашег говорног подручја. Ирена је данас учитељица у Нишу.
Више изванредних наступа на смотрама, од градских до републичких, имали су и Мирјана Раковић, сада Миленић, професор Енглеског језика и аутор приручника за учење енглеског језика, затим Кристина Тараило, данас Митић, професор на Филозофском факултету у Нишу, и Милош Анђелковић, такође Нишлија, данас глумац у Београду.
Поменућу и неколико њих које сам лично припремала и са којима сам и данас у контакту – поред већ поменуте Мирјане Раковић, ту су и Наташа Младеновић, психолог, Милош Рушитовић и Милош Митровић, студенти глуме, који су већ имали запажене улоге у филмовима и позоришним представама.
Кратка биографија
Манди Живковић је рођена 1972. године у Скопљу. Дипломирала је на Групи за српски језик и књижевност Филозофског факултета Универзитета у Нишу. Водила је рецитаторску секцију КУД „Абрашевић”, која је, између осталог, била препознатљива по казивању стихова на дијалекту. Била је и дугогодишњи сарадник некадашње Културно-просветне заједнице у Нишу, касније и Нишког културног центра, у организацији смотри рецитатора, књижевних сусрета и других културних манифестација. Добитник је следећих признања: Бронзана плакета на Републичкој смотри рецитатора (Савез аматера Србије, Ужице, 1990); Награда „Томислав Илић” за изузетна достигнућа на смотрама у драмском аматеризму и рецитаторству (Културно-просветна заједница, Ниш, 1990); Признање за изузетне резултате у раду и развоју друштва (КУД „Абрашевић”, Ниш, 1990); Диплома за допринос раду и афирмацији друштва и неговању народног изворног стваралаштва (КУД „Ковиље”, Вукманово 1997). Аутор је приручника Умеће рецитовања, Креативни центар, Београд, 2009. Радила је као лектор на нишким телевизијама, чест је члан општинских, градских и окружних смотри рецитатора на југоистоку Србије. Запослена је у ОШ „Десанка Максимовић” у Чокоту.
Доц. др Александра Јанић
(прва награда на Републичком такмичењу из српског језика и језичке културе, Тршић 2007)
Проф. др Кристина Митић
(учешће на Републичкој смотри рецитатора Песниче народа мог, Ужице 1998)
*Припремљено у оквиру пројекта Српски језик и књижевност у фокусу, који се изводи на Филозофском факултету Универзитета у Нишу (бр. 300/1-14-9-01).
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
