Шарл Бодлер није био само пјесник, него и одличан познавалац и критичар умјетности. Писао је о музици, књижевности и сликарству. У својим есејима, за разлику од осталих критичара, он тежи да покаже оно што је вриједно и позитивно у ауторовом дјелу. Дивио се прослављеном њемачком композитору Рихарду Вагнеру и храбро је стао у његову одбрану када су га критичари опколили са свих страна. Наиме, публика која није у потпуности могла да спозна стварну вриједност његовог дјела, критиковала извођење Вагнерове опере Танхојзер. Како Бодлер каже у писму композитору, Вагнер није први кога брани и срамота га је што припада тој нацији која одбацује такав таленат и жели да се издвоји од тих, како их он назива, имбецила.[1] Будући да је и његова поезија, нарочито збирка Цвијеће зла (Les Fleurs du mal, 1857) наишла на критику лицемјерне публике, Бодлер је пронашао једну везу између себе и композитора. Овај однос књижевника према композитору, подстакао нас је да дубље истражимо њихову преписку као и тему музике у Бодлеровој поезији.
Бодлер је, као један хиперсензибилан умјетник, већ на прво слушање осјетио повезаност између Вагнерових композиција и своје поезије, односно између композиторовог и сопственог генија. Иако је у почетку имао предрасуде, Бодлера је потпуно очарала Вагнерова музика, чинило му се као да ју је он сам компоновао[2]. За њега је то просто било једно трансцедентно искуство које се догађа и нама, “обичној публици”, када се пронађемо у одређеној пјесми, композицији или књижевном дјелу. Ово осјећање можемо да опишемо као стварање утиска да нас повезује једна емоција и једна мисао, осјећај да тамо постоји неко ко нас разумије. Пјесник Вагнерову музику доживљава као хармонију у природи у којој се огледа страст једног човјека, односно умјетника. Управо у пјесми Везе (Correspondences, 1857) видимо повезаност Бодлера и Вагнера. Тема дјела је природа и њен смисао, човјеково сагледавање свијета који га окружује и доживљавање природе која је мајка свих људи. Управо је Бодлер изабрао универзалну тему која је прва, она која заокупља човјека од самог постанка ‒ замишљеност над свијетом који га окружује. Он је представља као један универзални храм гдје човјек налази смирај, окружен симболима који га чувају. Свако од нас корача кроз то пространство и тумачи симболе на сопствени начин. То је онај простор који пјесник даје читаоцу како би сам протумачио дјело што га чини учесником у процесу стварања. Ово дјелу даје још већу љепоту јер је оно за сваког од нас другачије и непоновљиво.
Можемо рећи да је пјесма Correspondences основ симболистичке поезије која приказује стварности до којих се не може доћи ни чулима ни разумом, разлику између интелигенције и оног натприродног у човјеку, односно интуиције и појам животне енергије. У пјесми је приказан другачији поглед на видљиви свијет, свијет који је саздан од звука и боја. Баш као што се код Рембоа самогласници преливају у боје (Voyelles - Самогласници, 1883), у Бодлеровој поезији мијешају се звуци, мириси, боје и облици и све ствара потпуни доживљај кога пјесник жели да пренесе читаоцу.
Природа је храм где мутне речи слећу
Са стубова живих понекад, а доле
ко кроз шуму иде човек кроз симболе
што га путем присним погледима срећу.
Ко одјеци дуги што даљем се своде
у јединство мрачно и дубоко што је
огромно ко ноћ и као светлост, боје,
мириси и звуци разговоре воде.
Неки су мириси ко пут дечја свежи,
зелени ко поље, благи ко обоје,
– други искварени, победнички, тежи,
што у бескрај шире простирање своје,
као амбра, мошус, тамјан, раскош њуха
који пева занос чула нам и духа.
Везе, Шарл Бодлер (превео Иван В. Лалић)
У својој другој пјесми Музика (la Musique, 1857) Бодлер ову умјетност пореди са водом која се мијења и хармонично тече, она га узима као море. Заједно са пјесником осјећамо љепоту музике и она нам просто струји тијелом као највећа страст, крије нас у ноћи. Она је савршено складна. Можемо је чути, видјети и додирнути, доживљавамо праву синестезију чула. Бодлер избором ријечи изванредно преноси своју емоцију и осјећамо вибрацију музике која се мијеша са морем и вјетром, која диже олују у нашем бићу. Она нас тјеши и штити, она је свуда. Бодлер нас својом поезијом води у један нови свијет. То је управо оно осјећање које описује приликом слушања Вагнера, музика која подсјећа на дизање ваздуха изнад узбурканог мора[3].
Пјесник осјећа свој стих, своју мисао у њој, они се стапају и постају једно. Та музика је једно више осјећање, нешто што превазилази овоземаљско. Она нас носи као вода и тјера нас на плес.
У музици, као и у писаној ријечи, проналазимо један празан простор, простор који аутор намјерно оставља како би га свако од нас попунио за себе. Љепота умјетности која је за сваког од нас нешто посебно и непоновљиво.
Музика ме често понесе к’о море!
К блиједој звијезди
Под стропом од магле, или кроз просторе
Етерске – ја јездим.
Избачених груди и плућа надутих
Као једро моћно,
Пењем се на леђа таласа згрнутих
Под копреном ноћном.
Страсти брода који страдава – у мени
Вибрирају језно;
Добри вјетар, бура и грчеви њени
Њишу ме над бездном.
Други пут: маина, зрцало без краја
Мојега очаја.
Музика, Шарл Бодлер
Бодлер је написао неколико пјесама о својој најдражој животињи, мачки. У овом дијелу бавићемо се појавом мачке коју Бодлер представља кроз призму музике. Њено мјаукање у пјеснику изазива једно посебно осјећање, оно је музика за његово срце. Она му чаролијом душу трује.[4] У исто вријеме, она га к’о мелеман напитак поји[5]. Мачка је за пјесника једно посебно, скоро па непојмљиво биће које као да није са овога свијета. Она савршено одговара пјесниковом осјећању и поезији. Она је небесна, непојамна[6]. Њен глас је танани инструмент који има моћ да разгали душу пјесника, гудало што тиче најтрептавију струну срца. То је скоро нестваран звук, изнад наших чула а ипак тако нам близак. У цијелој пјесми заправо можемо чути мачку као да је поред нас и као да смо ми на мјесту пјесника који је милује и слуша њено предење. То је потпуна синестезија звука, слике и осјећања. Бодлер музикалност постиже тоном и избором ријечи, покретима мачке, она се креће полако да би нам на крају била веома близу, као музичка композиција која постепено појачава свој интензитет, да би на крају достигла потпун мир и склад.
По моме мозгу иде лако,
ко по свом стану, једна мила
мачка, и питома и чила.
Кад маукне, то чини тако
танано да се једва чује;
ал’ вазда, мазно ил’ жестоко,
гласи се пуно и дубоко,
чаролијом ми душу трује.
Тај глас ромиња бићем мојим,
најтамнију дубину пали,
ко благогласан стих ме гали,
ко мелеман напитак поји.
Свим заносима располаже,
најсвирепија зла залечи;
нису потребне њему речи
да и највеће ствари каже.
Не, нема гудала што тиче
најтреперавију струну срца,
од кога оно тако грца,
од кога тако царски кличе,
ко што је твој глас, непојамна
мачко небесна, лепа тајно,
ти што ко анђео си трајно
складна и нежна и омамна!
Мачка I, Шарл Бодлер (превео Никола Бертолино)
На крају можемо да уочимо да и код Бодлера и код Вагнера проналазимо једну преданост свом дјелу и умјетности, страст која покреће аутора да ствара. Пјесник је био велики поштовалац композитора и његовог дјела и у њему је пронашао одраз своје поезије и душе. Како Бодлер сам каже у писму упућеном композитору, Вагнерова музика му је помогла да се врати себи, она је та коју је зазивао у тешким тренуцима.[7] Колико год многи критичари сврставали Бодлерову поезију у мрачну и депресивну, он нам нуди поглед у један нови свијет, нуди нам позив на путовање у идеал. То је један свијет у који нас само умјетност може одвести. Бодлер је познавао алхемију бола и како да нам пренесе своје емоције и наду како би она и дан-данас живјела. Он живи док год живи његова поезија, док год живимо ми који му сваким новим читањем отварамо своје срце. Био је велики пјесник и велики човјек, који је имао осјећања за друге, за људе и животиње. Бодлер је један од ријетких пјесника који је успио да од зла направи цвијеће.
Аутор: Наташа Л.Н.
јун 2018. (мај 2021)
Извор: https://metamorfozarssr.blogspot.com/
Библиографија и ситографија:
Baudelaire, C. (1972). Les fleurs du mal. Gallimard: Paris
Rimbaud, A. (1999): Poésies. Éditions Mille et une nuits: Paris
Везе, Шарл Бодлер (превео Иван В. Лалић), консултовано 25.04.2021. на адреси: https://www.prelepapoezija.com/veze/
Мачка I, Шарл Бодлер (превео Никола Бертолино), консултовано 24.04.2021. на адреси: https://www.xxzmagazin.com/macke
Писмо Шарла Бодлера упућено Рихарду Вагнеру, у оригиналној верзији на француском језику, консултовано 25.04.2021. на адреси: https://www.huffingtonpost.fr/nicolas-bersihand/lettre-de-charles-baudelaire-a-richard-wagner_b_5103399.html
[1] Из Бодлеровог писма Вагнеру, наш превод са француског.
[2] Idem.
[3] Idem.
[4] Мачка I, Шарл Бодлер (превео: Никола Бертолино)
[5] Idem.
[6] Idem.
[7] Из Бодлеровог писма Вагнеру, наш превод са француског.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
