Славећи Светог Трифуна и Сретење, у Лесковцу смо разговарале са мр Биљаном Мичић и Владимиром Мичићем, професорима Српског језика и књижевности у лесковачкој Гимназији, некадашњим студентима Филозофског факултета Универзитета у Нишу.
Шта вас мотивише да несебично преносите знање својим ученицима из предмета Српски језик и књижевност?
Б. М.: Основна мотивација лежи у љубави коју осећам према племенитом позиву који сам одабрала и у чврстом уверењу да је настава матерњег језика изузетно важна карика у изградњи културног и националног идентитета. Ширина предмета који обухвата и наставу језика и наставу књижевности пружа много могућности за подстицање самосталног рада и размишљања ученика, за повезивање са другим предметима и ваннаставним искуствима деце, као и за развој кључних међупредметних компетенција.
В. М.: Пре свега, мотивше ме радост сусрета са младим људима жељним знања, ученицима који учење не доживљавају као намет од стране наставника или родитеља, већ као вид рада на себи. Такви млади људи уносе радост у наш посао и свакодневни сусрет са њима драгоцено је искуство за сваког наставника.
На које начине се припрема ученика за такмичење из области књижевности разликује од припрема за такмичење из области језика, а шта им је слично?
Б. М.: Припрема ученика за такмичење из области књижевности подразумева јако широк увид у различита подручја науке о књижевности. Подразумева редовно и предано читање, али и упознавање са секундарном литературом – књижевноисторијским, књижевнокритичким и књижевнотеоријским текстовима. Припрема ученика за такмичење из области српског језика и језичке културе усмерена је пре свега на практичну примену теоријског знања, на разумевање структуре језика и начина на који он функционише, на именовање граматичких појава и рад на одабраним текстовима. Оно што им је заједничко јесте усмереност ка збиркама тестова које су оријентација у раду. И једно и друго подразумева стрпљење и посвећеност, како ученика тако и наставника.
В. М.: Припрема ученика за такмичење из области књижевности захтевнија је пре свега због обима наставних садржаја који су програмом и динамиком тог такмичења предвиђени. Припрема подразумева неговање и развијање културе читања и тумачења књижевних дела, усвајање књижевнотеоријских и књижевноисторијских знања, познавање препоручене критичке литературе, што је захтеван и дуготрајан процес који у времену глобалних мрежа и генерација ученика које кликом долазе до информација постаје готово подвижнички подухват вредан сваке пажње и похвале. На другој страни, припрема ученика за такмичење из језика посао је на коме се ради са посебном љубављу и који подразумева континуитет у раду – од основне школе до средњошколске надоградње. Та припрема углавном је усмерена ка практичној примени наученог, ка раду на текстовима и ка изради тестова.
Можете ли издвојити публикације које су вам ослонац у припреми обеју врста такмичења?
Б. М.: Основна литература јесу средњошколски уџбеници ‒ граматике и читанке – различитих издавачких кућа који су одобрени од стране Министарства. Поред тога, усмерени смо на „Правопис српскогa језика”, Речник Матице српске, „Речник књижевнотеоријских појмова”, на одабрану секундарну литературу у сфери књижевности и на задатке који се индивидуално припремају према потребама ученика.
В. М.: За припрему ученика за такмичења поред средњошколских уџбеника одобрених од стране Министарства и препоручене литературе („Речник књижевних термина”, различити лингвистички речници) ученицима припремам материјале које могу да користе у даљем раду као подсетнике о пређеним наставним садржајима. Поред тога, препоручујем им да тестове за проверу знања из језика и књижевности потраже у издањима Друштва за српски језик и књижевност Србије.
Да ли је стандардизација уџбеничких комплета пожељна и неопходна или ви имате другачије решење за повремене неусаглашености у системима такмичења?
Б. М.: Стандардизација уџбеничких комплета у великој мери би олакшала припреме за такмичења, нарочито за такмичење из књижевности, с обзиром на то да читанке неретко доносе различите одломке, а аутори појединих уџбеника се различито односе према обиму података које нуде (књижевноисторијских и књижевнотеоријских). Стандардизацијом уџбеника јасније би се видела очекивања у области језика – да ли је акценат на именовању граматичких појава или на практичној примени наученог.
В. М.: Сигуран сам да би стандардизација уџбеника помогла у решавању проблема који се јављају приликом састављања тестова. У читанкама су понуђени различити наставни садржаји из изборног програма, разликују се и репрезентативни одломци из лектира и обимнијих дела, што ученицима отежава припрему за такмичење. Аутори граматика имају начелно различите приступе обради наставних садржаја – једни су за традиционалне приступе настави, други за програмирано усвајање знања. Због свега наведеног, стандардизација уџбеника је и оправдана и неопходна.
Каква су ваша искуства у припреми рецитатора?
Б. М.: Ученике охрабрујем да развијају своја интересовања у том смислу, али не подстичем нарочито такмичарски дух с обзиром на уплив субјективног фактора при процени. Бирамо песме по сензибилитету ученика, разговарамо о стиховима, радимо на интерпретацији, сугестивности, рецитаторском ставу. Међутим, мој је утисак да непознавање стандарднојезичког акценатског система пресудно утиче на слабији пласман наших ученика. Зато инсистирам на томе да ово такмичење ученици прихвате као лепо дружење са поезијом и са онима који поезију воле.
В. М.: Рад са ученицима у драмско-рецитаторској секцији посебно је интересантан. Осмишљавање и припрема различитих сценских програма радост је за све који у томе учествују. Искуства са смотри рецитатора су лепа, драгоцена. Ученике подстичем да учествују у овим активностима како би развијали културу јавног наступа, исказивали своју креативност, освајали сценски простор.
Да ли сматрате да би и републички нивои такмичења требало да мењају своје центре или пак да су Тршић, Сремски Карловци и Ваљево добро трајно решење?
Б. М.: Сматрам да би требало изаћи у сусрет наставницима и ученицима који пут Тршића или Сремских Карловаца крећу са јако удаљених места. Организација је врло тешка и захтевна, изискује велики напор и ученика и наставника, тако да верујем да би прављење одабраних центара знатно олакшало учешће на такмичењу. Тршић, Сремски Карловци и Ваљево могли би бити дестинација на коју би се, по могућству, упутили награђени ученици.
В. М.: Проблем организације републичких такмичења могао би се решити измештањем у универзитетске центре, чиме би се умногоме олакшао одлазак на такмичење ученика из удаљених средина. Ово је питање посебно интересантно, јер искуства учесника у овим такмичењима су различита и пре свега зависе од ставова које локалне заједнице имају према опредељивању финансијске подршке школама.
Који републички такмичари су вам остали у сећању по запаженим резултатима, а данас су запослени у области културе или просвете?
Б. М.: Велики је број деце који је учествовао на овим такмичењима. Сви су ми на неки начин остали у сећању – по раду, разговорима, заједничком времену које смо проводили на припремама и такмичењима, по лепим искуствима и драгоценим успоменама. Неки од њих остали су у сфери просвете, неки су бирали економију, права, медицину, стране језике… Поменућу тек неке од њих: Исидора Арсић, Тијана Јовановски, Алекса Станковић, Анђела Рајковић, Лука Гроздановић, Катарина Мичић…
В. М.: За двадесет година рада имао сам прилику и част да упознам успешне такмичаре, као и да сарађујем са многим ученицима који су учествовали на различитим такмичењима и са њих се враћали награђени. Издвојићу тек неколико, надајући се да остали који нису поменути неће замерити – лингвиста Стефан Милосављевић, асистент на факултету у Грацу, Емилија Николић (тада Јовић), асистент на Департману за руски језик и књижевност Филозофског факултета у Нишу, Андреа Стоиљковић, студент генерације на србистичком одсеку у Новом Саду, Богдана Чепкеновић, Марија Јовановић, Емилија Илић, Милутин Станић, Михајло Поповић…
Имате ли савете за младе србисте запослене у основним школама, средњим стручним школама и гимназијама?
Б. М.: Мој савет је да верују у свој избор, да увек буду свесни значаја и одговорности, племенитости нашег позива, да буду истрајни и стрпљиви, принципијелни и увек отворени према деци којима је потребна додатна помоћ или која желе и могу више.
В. М.: Једини савет који бих могао да им упутим јесте да воле свој посао, да истрајавају у раду и да буду свесни чињенице да ће бити узор генерацијама којима се обраћају, што није мала одговорност. Позив наставника је због тога одговорнији од других.
Шта се променило у приступу и начину рада од самог почетка ваших каријера до данас?
Б. М.: Променила су се интересовања деце, њихов поглед на свет, њихове потребе, начин живота, комуникације, што нужно изискује прилагођавање наставника. Суштински се мој однос према раду није променио, само је сада потребно много више енергије да се деци приђе, да се заинтересују за језик и књижевност, да се комбинују различити путеви и приступи како би се остварили предвиђени исходи.
В. М.: Променило се много тога – пре свега у односу ученика према школи и обавезама, промениле су се и околности у којима радимо, променио се и однос према раду и вредновању рада. Нажалост, све наведене промене нису водиле бољитку, чега смо сви који у просвети радимо свесни. Све то намеће и другачије ангажовање наставника да ученике заинтересује и мотивише за рад.
Познато нам је да и ви делате у области лесковачке културе. Шта бисте издвојили као посебно драго и значајно?
Б. М.: Издвојила бих рад у Задужбини „Николај Тимченко”, сарадњу са Лесковачким културним центром (манифестација „У ритму дијалекта”; Конкурс за кратку причу „Вукашин Цонић”), сарадњу са Народном библиотеком „Радоје Домановић” (манифестација „Уметник из школске клупе”), сарадњу у трибинским програмима које организују поменуте институције и сарадњу са часописима „Наше стварање” и „Нови легат”.
В. М.: Пре свега, издвојио бих рад у Задужбини „Николај Тимченко”, чији сам руководилац. То ангажовање интензивирало је моју сарадњу са бројним културним и научним институцијама. Лесковачки културни центар и Народна библиотека „Радоје Домановић” суорганизатори су манифестације Дани Николаја Тимченка, а сарадњу са овим институцијама остварујем и у њиховим трибинским програмима.
Кратке биографије
Биљана Мичић (1978: Параћин) – студије српског језика и књижевности завршила је на Студијској групи за српски језик и књижевност Филозофског факултета у Нишу 2001. Магистарску тезу под насловом Поезија и поетика Милана Дединца одбранила је 2012. године. Бави се књижевном критиком и есејистиком. Од 2009. године је у уредништву часописа Наше стварање. Радове је објављивала у стручним и научним публикацијама, те у часописима и листовима: Књижевна реч (Београд), Књижевност и језик (Београд), Књижевни магазин (Београд), Књижевни лист (Београд), Књижевне новине (Београд), Летопис Матице српске (Нови Сад), Градина (Ниш), Наше стварање (Лесковац), Philologia Mediana (Ниш), Прича (Београд/Ниш), Помак (Лесковац), Кораци (Крагујевац), Новине Београдског читалишта (Београд), Hereticus (Београд). Ауторске књиге: Под језиком, над говором: Огледи о Настасијевићу и Џунићу, Алтера, Београд 2010; Песник окованих визија: Поезија и поетика Милана Дединца, Altera Books, Београд 2014. Приређивачки рад: Николај Тимченко, Између стваралаштва и егзистенције: О Андрићу и Црњанском, Задужбина Николај Тимченко, Лесковац 2011, приредили: Биљана Мичић и Владимир Мичић; Момчило Настасијевић, Антологијска едиција Десет векова српске књижевности, књига 61, Матица српска, Нови Сад 2016, Оскар Давичо, Антологијска едиција Десет векова српске књижевности, књига 65, Матица српска, Нови Сад 2017, Вељко Милићевић, Антологијска едиција Десет векова српске књижевности, књига 135, Матица српска, Нови Сад 2020. Живи у Лесковцу. Ради као наставник Српског језика и књижевности у Гимназији Лесковац.
Владимир Мичић (1975: Ниш) – студије српског језика и књижевности завршио је на Студијској групи за српски језик и књижевност Филозофског факултета у Нишу 2003. Радове је објављивао у стручним и научним публикацијама, те у часописима и листовима: Летопис Матице српске (Нови Сад), Књижевни магазин (Београд), Књижевни лист (Београд), Књижевност (Београд), Београдски књижевни часопис (Београд), Задужбина (Београд), Наше стварање (Лесковац), Philologia Mediana (Ниш). Живи и ради у Лесковцу. Приређивачки рад: Николај Тимченко, Између стваралаштва и егзистенције: О Андрићу и Црњанском, [прир. Биљана Мичић и Владимир Мичић], Задужбина „Николај Тимченко”, Лесковац 2011; Николај Тимченко, Смисао приповедања, [прир. Владимир Мичић]; Алтера, Београд 2013; Николај Тимченко, Будно око: Књига о Васку Попи, [прир. Владимир Мичић], Задужбина „Николај Тимченко”, Лесковац 2018; Николај Тимченко, На страни човека: Записи о српској прози, [прир. Владимир Мичић], Задужбина „Николај Тимченко”, Лесковац 2019; Зоран Б. Младеновић, Царичин град у побуни и тишини, [прир. Владимир Мичић], Лесковачки културни центар, Лесковац 2019; Николај Тимченко у своме и у новом добу. Зборник 2, , [прир. Јован Пејчић, Владимир Мичић], Задужбина „Николај Тимченко”, Лесковац 2020; Николај Тимченко, Песников свет. О поезији Фридриха Хелдерлина, [прир. Владимир Мичић], Задужбина „Николај Тимченко”, Лесковац 2022.
Интервју су водиле доц. др Александра Јанић и проф. др Кристина Митић
*Припремљено у оквиру пројекта Српски језик и књижевност у фокусу, који се изводи на Филозофском факултету Универзитета у Нишу (бр. 300/1-14-9-01).
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
