Славећи Светог Трифуна и Сретење, у Алексинцу смо разговарале са Милицом Вилчек и Сандром Ђорђевић, професорима Српског језика у Основној школи „Љупче Николић” и некадашњим студентима Филозофског факултета Универзитета у Нишу.
Шта вас мотивише да несебично преносите знање својим ученицима из предмета Српски језик?
М. В.: То је та нека посебна, дивна енергија која се среће код младих људи жељних знања, као и опуштена атмосфера, која је увек приметна на часовима додатне наставе, поготову када се прође општински и окружни ниво такмичења. Како такмичарска екипа временом постаје попут мале породице, увек ми је велико задовољство да радим са такмичарима и помажем им да овладавају језичким системима, те да са разумевањем и уживањем плове световима књижевности. Тим часовима се увек радујем јер сваки сусрет са том сјајном децом значи нови талас енергије и нови извор радости. Своје ученике никада не оптерећујем пласманима. Важно ми је да овладају техникама израде теста и да их ослободим треме, која је увек присутна на такмичењима. Трудим се да на часовима додатне наставе стекну осећај да су део тима, да бодре једни друге и да помажу једни другима.
С. Ђ.: Од самог почетка каријере до данас имала сам прилике да се уверим у то да они ђаци који учествују на такмичењима из предмета Српски језик и књижевност чине то не само ради признања већ и из чисте љубави и поштовања, пре свега према језику народа свог, а онда и према свом наставнику, који их лаганим, али сигурним, корацима, обавезним и необавезним скаскама и, на крају крајева, личним примером уводи у поље културе и уметности. Почињу да им се отварају разнолика врата, почињу да спознају себе и оно што јесу. Тако инспирисани, жедни знања, мотивишу наставника да остане свеж и да и он непрестано учи са њима. У свакој се генерацији са групом ученика направи таква копча која их држи најмање до уписа на факултет. После завршене основне школе, та деца постају моји вечити пријатељи, уверени да им стојим на располагању за стручне савете, разговор, неретко и за сарадњу у разним пројектима.
На које начине се припрема ученика за такмичење из области књижевности разликује од припрема за такмичење из области језика, а шта им је слично?
М. В.: Нема ту неке посебне разлике осим што је припрема за Књижевну олимпијаду опширнија, али у исто време и ближа души због саме природе предмета истраживања. Чини се да се до седмог разреда ученици мало уморе од граматике, па им такмичење из књижевности постане нека врста освежења и велики изазов да искажу своје ставове и провере своја размишљања.
С. Ђ.: Такмичење из књижевности је уведено касније, те припрема за њега још увек није доведена до рутине, као што важи за граматику. Интересантно је то да моји такмичари из језика и књижевности најчешће нису исти ученици. Они који воле анализе, читају више од школске лектире, иако одлично познају и користе граматичка правила, праве пропусте и превиде приликом решавања задатака из граматике, лако упадају у замке и онда им Књижевна олимпијада дође као награда. Чини ми се да припрема такмичара из језика изискује веће ангажовања наставника. Није важно колико је ученик задатака урадио, већ је важно да се дискутује о поступку решавања, грешкама, дилемама и „зачкољицама” са наставником како би се ученик снашао у свакој ситуацији. Ученици вежбају из својих уџбеника и збирки задатака, али наставник је ту да проналази занимљиве задатке са замкама и да тако тренира ученике за такмичење.
Можете ли издвојити публикације које су вам ослонац у припреми обеју врста такмичења?
М. В.: Свакако су то уџбеници различитих издавача (на пример, Логос и Клет), граматика чији су аутори Живојин Станојчић и Љубомир Поповић, речници, збирке тестова или сами тестови са претходних такмичења и разни приручници који обилују добрим примерима.
С. Ђ.: Мислим да треба да се користе читанке и граматике различитих издавачких кућа Логос, Клет, Едука, Фреска, затим „Граматика српског језика за гимназије и средње школе” Живојина Станојчића и Љубомира Поповића, „Правопис српскога језика” Матице српске, речници књижевних термина, теорије књижевности и, наравно, публикације Друштва за српски језик Србије ‒ Тестови са општинских, окружних и републичких такмичења из српског језика и књижевности.
Да ли је стандардизација уџбеничких комплета пожељна и неопходна или ви имате другачије решење за повремене неусаглашености у системима такмичења?
М. В.: Стандардизација уџбеничких комплета је неопходна јер би се на тај начин избегле немиле ситуације које настају због неусаглашене терминологије и неких језичких решења. Колатерална штета у таквим ситуацијама су, наравно, ђаци и наставници. Пожељно би било направити један уџбенички комплет на националном нивоу, а сигурна сам да има људи којима би, на основу досадашњих издања уџбеника и стеченог искуства у писању уџбеника, било велико задовољство да напишу такве уџбенике. Квалитетни уџбеници у том случају не би били ,,уносан бизнис”, већ национално благо.
С. Ђ.: Свакако би олакшало припрему за такмичење, али наставник мора да прати све новине, укључујући и акредитоване публикације.
Каква су ваша искуства у припреми рецитатора?
М. В.: Када се пронађе добра песма и рецитатор чијој природи та песма прија, већ је завршен добар део посла у припреми. Проблем настаје у настојању да се песма казује прозодијски беспрекорно. Тада се аутентични доживљај губи у покушајима да се све нагласи исправно и да се свака дужина испоштује и изговори, а, с друге стране, приликом здушног уметничког казивања акценатске грешке се поткрадају. Чини се да је у школској припреми рецитатора за републичке смотре, са временским оквиром и бројем часова уз остала такмичења, наш матерњи, али некњижевни, дијалекат, ипак, препрека. Требало би је претворити у предност.
С. Ђ.: Узраст коме предајем је, чини ми се, најтежи за ову врсту такмичења. Посматрам рецитаторе, има сензибилних душа, без акценатских дужина, а има и оних који се разумеју у акценатска правила, а до краја песме, мислећи сконцентисано на њих, често изгубе емоцију. За прве бирам песме које имају неку интересантну „тинејџерску причу”, а за ове друге – неке „језичке играрије”, краће, да се чује свака реч кад су већ ретки они који их добро изговарају. На Републичкој смотри у Ваљеву била сам са неколико ученика, једна ученица освојила је прво место. Кад се поклопе добар рецитатор и песма која му лежи, без обзира на говорно подручје, успех се догађа. Моја највећа награда је кад ученик уочава напредак, то почиње да цени и, што је најсимпатичније, себе сматра правим уметником. Једини победник је поезија и њено што лепше казивање.
Да ли сматрате да би и републички нивои такмичења требало да мењају своје центре или пак да су Тршић, Сремски Карловци и Ваљево добро трајно решење?
М. В.: Без обзира на то што на републичким такмичењима учествују ученици из свих крајева наше земље, сматрам да центри треба да остану Тршић, Сремски Карловци и Ваљево, јер су то света места за наше ученике који се такмиче из области Српског језика и књижевности, као и велика мотивација за сама такмичења.
С. Ђ.: Волим промене, али ми, такође, смета и потреба да се све што је некад било, по сваку цену, промени. Сматрам та путовања једном врстом ходочашћа.
Који републички такмичари су вам остали у сећању по запаженим резултатима, а данас су запослени у области културе или просвете?
М. В.: Ученици који су учествовали на републичким такмичењима веома често су добри математичари, јер кроз ту област већ науче да изграђују системе у размишљању и решавању задатака, па им онда буде лако да пливају кроз море језичке грађе. Истим тим ђацима часови Српског језика представљају оне боје које им недостају у свету природних наука, па се зато моји такмичари најчешће паралелно са припремом за такмичења из Српског језика и књижевности припремају и за такмичења из Математике или Физике. Јасна Петковић, Александра Ранђеловић, Мила Дикић, Мина Дикић, Анђела Радивојевић, Лазар Стаменковић и Маша Илић – свакако су изузетни ђаци, које ћу увек радо и с поносом помињати и увек се присећати анегдота које су обележиле њихове такмичарске дане.
С. Ђ.: Анђела Живановић, рецитатор, сада васпитач по професији и члан градског хора „Шуматовац”, чест водитељ градских манифестација; Даница Алексић, правник, рецитатор, водитељ Позоришног фестивала у Алексинцу; Теодора Маринковић, сада студент медицине, а део глумачког ансамбла Медицинског факултета у Нишу; Теодора Марковић, Комуницирање и односи с јавношћу на Филозофском факултету у Нишу; Катарина Барјактаровић – филолошко одељење Прве нишке гимназије; Марко Стојановић, будући микробиолог, покретач многих културних и еколошких пројеката у Алексинцу, заклети чувар традиције (аутор изложбе народних ношњи); Јована Стаменковић, студент арапског језика на Филолошком факултету у Београду; Миодраг Брзаковић, део победничке екипе телевизијског квиза „Потера”, са фасцинантним доприносом екипи. Многе нисам споменула јер се данас баве савим другачијим пословима.
Имате ли савете за младе србисте запослене у основним школама, средњим стручним школама и гимназијама?
М. В.: С обзиром на то да наставници Српског језика у основним школама јако квалитетно припремају и негују такмичаре из области српског језика и књижевности, те да су републички такмичари из језика и језичке културе прави мали филолози, мишљења сам да професори у гимназијама и у средњим стручним школама морају обавезно да их потраже и пронађу на самом почетку прве године, мотивишу их да наставе даље и сами да наставе да негују код њих љубав према језику и књижевности, без обзира на профил школе и њене смерове. Младим колегама управо такмичари треба да буду „одскочна даска”.
С. Ђ.: Немам искуства са припремом ученика средњих школа за такмичење, али кад би ми се указала прилика, учинила бих све да се континуитет посвећености настави језика одржи истом снагом, без обзира на наставни садржај. Подржавам иницијативу Друштва за српски језик и књижевност да се књижевност и језик изучавају у школама као засебни предмети. Преобиман програм градива из граматике у основним школама тражи своје, те остаје недовољан простор, неопходан за развијање вештине уочавања естетске вредности књижевних дела. Наравно, помогао би и повећан број недељних часова из предмета. Надам се да ће младе колеге изнети промене набоље.
Шта се променило у приступу и начину рада од самог почетка ваших каријера до данас?
М. В.: Промене су велике и мислим да нису донеле баш много добра. Наставник је „затрпан” обесмишљеном „папирологијом”, због чега форма често замењује суштину. Улога наставника и школе прилично је нарушена, па и наружена. Међутим, верујем у снагу подмлатка са којим радим и од ког и сама учим.
С. Ђ.: Данас користим савремене методе и приступe настави. Савремене технологије нису више само иницијатива и потреба самог наставника, већ су и радна обавеза. Стреми се кооперативном учењу. Акценат је на индивидуализацији и већој слободи наставника у ново време интернет-генерација. Бројни семинари ЗУОВ-а олакшавају нам сналажење, може се написати дошколовање, и оснажују нас.
Познато нам је да и ви делате у области алексиначке културе. Шта бисте издвојиле као посебно драго и значајно?
М. В.: Најдраже ми је било искуство организовања зимских кампова у Липовцу 2003. и 2004. године и организација великог броја радионица: језичких, драмских, креативних, песничких, спортских, планинарских... Ово сјајно дружење крунисано је новинама које су истакле лепоту и разноврсност дружења, као и снагу пријатељства и добрих међуљудских односа међу децом и колегама. Због великог задовољства гостију и наших ђака, дружење се настављало крајем лета у Хисару, познатом туристичком центру у Бугарској. Посебно су ми драге и две представе за које сам писала сценарио и бирала музику. Обе сам радила са својим основцима и колегама из Школе и изведене су у Центру за културу: ,,Извините никад више” и ,,Заврзлама у Ел-Еј-у (Лос Алексинцу)”, о чему је извештавано у „Просветном прегледу”.
С. Ђ.: Кроз уређивање школског листа промовишем не само живот школе већ и родног краја и околине. Сваке године имамо по неколико прилога – о манифестацијама, културним новинама, обнављању традиције, у организацији Центра за културу и Градске библиотеке, Канцеларије за младе и сл. Извештавамо о томе где су и чиме се баве наши бивши ученици. Некада сам имала прилике да представе које спремам за Дан школе прикажем ширем кругу посетилаца, у сали Центра за културу. Преко часова на Скајпу, заједно са наставницом Енглеског језика Слободанком Китановском, размењивали смо податке о културном благу завичаја са основном школом из Словеније и гимназијом на Цетињу. У сарадњи са професором Историје Зораном Стевановићем и библиотекаром Синишом Голубовићем, од заборава су отргнути многи значајни људи и догађаји из алексиначког краја. Лекторисала сам многе радове објављене у обновљеном издању часописа „Караџић”. За школски сајт, Јутјуб, градске новине извештавало се кроз културне дневнике, емисије „Двоугао” (између најуспешнијих такмичара, из свих области), а пригодним сценаријима за филм редовно обједињујем пројекте и активности у којима учествују сви разреди, сви предмети и који трају по неколико месеци.
Кратке биографије
Милица Вилчек (1972: Алексинац) дипломирала је на Групи за српски језик и књижевност Филозофског факултета у Нишу. Ради у Основној школи ,,Љупче Николић” од 1998. године. Годину дана држала је вежбе из предметâ Фонетика и Синтакса на Групи за српски језик и књижевност на Филозофском факултету у Нишу. Два пута је била један од организатора седмодневног Зимског кампа у Липовцу, који је био организован ради братимљења деце из бугарског града Хисара и из Алексинца, као и један од реализатора радионица Проналажење и неговање оног што нас спаја и превазилажење оног што нас раздваја. Организовала је књижевне вечери у Градској библиотеци, уређивала различите културно-уметничке програме у Центру за културу и уметност, била део жирија на општинским смотрама рецитатора. У самој школи водила је рецитаторску секцију, спрема ученике за такмичења из области српског језика и језичке културе, као и за такмичење Књижевна олимпијада. Њени такмичари остварују запажене резултате својим учешћима на републичким смотрама рецитатора и високим пласманима на републичким такмичењима из области српског језика и књижевности. Уређивала је школски лист Основац, који је двапут награђен под њеним уредничким надзором, и то другом и трећом републичком наградом Друштва за српски језик и књижевност за најбољи школски лист, промовисала је поменути часопис са ученицима и Стручним већем на 65. Међународном београдском сајму књига. Члан је Издавачког савета Алексинца.
Сандра Ђорђевић (1970: Алексинац) дипломирала је на Групи за српски језик и књижевност Филозофског факултета у Нишу. Тренутно ради у ОШ „Љупче Николић” у Алексинцу, а на почетку радног века у Алексиначкој гимназији као професор и библиотекар, као и председник Актива Српског језика у Алексинцу. Ментор је такмичара који освајају награде на највишим нивоима такмичења из Српског језика и књижевности, а врло често и на смотрама рецитатора. За литерарне саставе награђиван је рад њених ученика од стране Друштва „Свети Сава”, Вукове задужбине, Кола српских сестара, Вечерњих новости, Дечијег културног центра Београд, Центра за културу Алексинац, Библиотеке „Вук Караџић” у Алексинцу, УГ „Креатива”. Уредник је школског часописа Основац, који је вишеструки добитник награде коју додељује Друштво за српски језик и књижевност Србије, у категорији основних школа. Овај часопис је 2022. године представљен на Сајму књига у Београду. Рад из области граматике српског језика на тему Појам апсолутног и релативног значења глаголског облика на примеру презента (билингвални час) уврштен је у електронску базу података ЗУОВ-а, као и рад Улога драмске секције у образовном процесу. Рад Лексика куће и покућства села Доњи Крупац објављен је у првом обновљеном издању часописа Караџић, који издаје Завичајни музеј Алексинац. Лектор је књига Гимназија у Алексинцу од 1918. до 1941. године, Српска православна црква у алексиначком крају, у издању Библиотеке „Вук Караџић” Алексинац, и Историја Алексинца и околине од 1918. до 1941. године, у издању Центра за културу и уметност Алексинац. Учесник је Летње академије за земље југоисточне Европе на Цетињу: Људска права у акцији, 2016. Затим, покретач је и реализатор пројекта Знање у фокусу. Тренутно је члан Издавачког савета Центра за културу и уметност, Алексинац.
Интервју су водиле проф. др Кристина Митић и доц. др Александра Јанић
*Припремљено у оквиру пројекта Српски језик и књижевност у фокусу, који се изводи на Филозофском факултету Универзитета у Нишу (бр. 300/1-14-9-01).
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
