ИЗАЗОВИ КЊИЖЕВНЕ ГЕОГРАФИЈЕ У ДЈЕЛУ СИМА МАТАВУЉА ИЛИ ЧЕТИРИ ЗАВИЧАЈА ”МАЈСТОРА ПРИПОВЕДАЧА”
У једном писму упућеном пријатељу и критичару Марку Цару, поводом прославе двадесет и пете годишњице његовог књижевног рада (објављеном у Бранковом колу, број 37, од 11. (24.) септембра 1903. године), Симо Матавуљ је истакао двије ствари битне за сваког књижевника: везаност за завичај (за земљу, људе и језик родног поднебља), те дубоко осјећање националне припадности. Данас, на стотину и десет година од пишчеве смрти (Матавуљ је рођен у предграђу Шибеника, 12. септембра 1852. године, а преминуо је у Београду, 20. фебруара 1908. године), можемо само потврдити тачност те констатације, али и чињеницу да је Матавуљ имао изванредно снажан дар за усвајање нових поднебља, тако да није имао само један, него најмање четири завичаја, која су битно утицала на његов књижевни идентитет (Шибеник и Далмација, Херцег Нови и Бока Которска, Цетиње и Црна Гора, Београд и Србија).
Иако је регионализам једно од препознатљивих обиљежја епохе реализма у српској књижевности, ријетки су српски реалисти који су са толико успјеха и умјетничке оригиналности уносили различите и разноврсне просторе у српску књижевност, као што је то чинио Симо Матавуљ. “Никоји наш прозни писац није у свом делу тако ујединио српски народ”, нити му је “толико проширио географске и етнографске мисли...” (М. Кашанин). Поред завичајне Далмације и родног Шибеника, којима је посветио роман Бакоња фра-Брне (1892), драму Завјет (1897), више изврсних новела ("Чеврљино злочинство", "Пошљедњи витезови", "Сврзимантија", "Ђукан Скакавац", "Ускрс Пилипа Врлете", "Амин", "Поварета", "Пилипенда", "Нашљедство", "Ошкопац и Била", "Ркаћки патријарх"...), као и импресивна поглавља аутобиографско-мемоарског дјела Биљешке једног писца (објављиваног у наставцима у Летопису Матице српске од 1898. до 1903. године), Матавуљ се као писац и као човјек достојно одужио и оним срединама у којима је у различитим животним добима касније боравио и радио: Херцег-Новом и Боки Которској (1874-1881), Цетињу и Црној Гори (1881-1889), Београду и Србиjи, гдје jе проживио посљедњих двадесетак година живота, до изненадне смрти 1908. године.
Рођен у породици која се доселила у Шибеник још крајем 17. стољећа "однекуд из Босне", а која је по женској лози била једна од најстаријих српских фамилија у граду, Матавуљ је рано остао без оца (1860), тако да је за његово одрастање и формирање, као и за још четворо његове браће и сестара, огромну улогу имала мајка Симеуна, која је у свагдашњој борби за опстанак породице основала и успјешно водила радионицу за израду народних одијела. У Биљешкама једног писца Матавуљ је оставио свједочење да му је мајка била одлична усмена приповједачица и да је од ње "наслиједио дар ка фабуловању": "Њене приче, зими крај огњишта, љетних ноћи на колима, кад с њом путовах на сајмове у горњу Далмацију, не само што ми бјеху први угледи, него су се њеке од њих кристалисале у души мојој и, послије дугог низа година, изишле на видјело, само у књижевнијем облику него што сам их од ње чуо". Други битан насљедни фактор бујне приповиједне имагинације, Матавуљ доводи у везу са "лоповским јужним сунцем", тј. са медитеранским поднебљем родног града које је било идеално за развијање неспутане маште: "У кожи сваког правог Шибенчанина живи њежан трубадур, крут ускок и вриједан тежак; како кад дирнеш коју жицу, искочиће један од тројства. Стога се ту сваког дана измишљају љубавне пјесме, стога је још и данас у обичају отмица дјевојака, стога се гине за ружну ријеч, а лијепом се заиста гвоздена врата отварају; најпослије, због тога је свака пед земље обрађена. Уз то, и дан-дањи, кад људске неподопштине преврше мјеру, њеке старинске иконе по црквама збоје се и проговарају. Нема ноћи кад вукодлаци не лутају по улицама кад вјештице не даве дјецу, кад море не притискају одрасле. Виле се и данас рву са лијепијем младићима и плету гриве младијем коњма; аждаје чувају закопана блага по развалинама итд."
На Цетињу је Матавуљ живио готово девет година и то онда када се у овој "малој" или "другој српској престоници" био развио снажан интелектуални и књижевни живот са бројним познатим "извањцима" и повратницима, који су ту живјели и радили дуже или краће вријеме (П. Аполонович Ровински, С. Поповић, И. Беара, Л. Костић, Л. Томановић, Ј. Павловић, И. Беара, Ј. Поповић Липовац и слично). Одмах по доласку на Цетиње, 1881. године, објавио је и први прозни рад, под насловом "Наши просјаци" (Српски лист, Задар, 1881), а затим и прву приповијетку "Умјесто уводног чланка" (Глас Црногорца, Цетиње, 1883). Романтичноj слици херојске Црне Горе 19. вијека посветио је више приповjедака ("На Бадњи дан", "Света освета", "Ко jе бољи", "Како се Латинче оженило", "Завођанка", "На младо љето", "Учини као Страхинић", "Ново оружjе"...), затим и два романа: Ускок (који је објављен у три верзије, 1886, 1892. и 1902. године), те незавршени алегорично-сатирични роман Десет година у Мавританиjи (објављиван у часопису Дело у току 1907. године), као и наjвећи дио незавршених Биљежака jедног писца.
Ни о jедном поднебљу Матавуљ ниjе писао са толико одушевљења и симпатиjа (можда се то може упоредити само са Сремчевим заносом пред Нишом и Jужном Србиjом), као о Херцег Новом, о Бокељима и Боки Которској. Године проведене у Боки, “у наjдивниjем краjу српске земље, на jужноj тромеђи”, Матавуљ описује као наjљепши дио своjе младости, послиjе коjе су му први дани проведени на Цетињу били мучни у сваком погледу. О српскоj Боки, “невjести Jадрана”, како jоj jе надахнуто пjевао Алекса Шантић у пjесми Бока (1906), Матавуљ jе написао осам приповједака: "Бодулица", "Љубав ниjе шала ни у Ребесињу", "Ђуро Кокот", "Нови свиjет у старом Розопеку", "Др Паоло", "Догађаjи у Сеоцу", "Први Божић на мору", "Звоно". Поред тога, написао је и етнографско-путописну студиjу под насловом Бока и Бокељи (1893), док у Биљешкама jедног писца треће поглавље у циjелости казује о животу у Новом, гдjе jе радио као наставник италијанског језика у “Српскоj поморскоj закладноj школи”. У Боки Которској га је нарочито опијао прелијепи српски језик и непомућено бокељско Српство: "У Боци су српске успомене јаче од свих осталих; српске особине, у главном и најљепшем, истичу се јако; јуначки понос, уздање у себе, побожност без лицемјерства, гостољубље, љубав према старим обичајима, његовање свога језика и пјесме – све је то у цвијету."
У Београду је Матавуљ живио најдуже (од септембра 1889. године), а најприје се запослио као "учитељ друге класе" у Нижој (Теразијској) гимназији, до 1892. године, да би иза тога све до 1900. године радио у Министарству иностраних дела. У Београду је остварио и два брака. Први са Милицом Степановић, учитељицом Више девојачке школе (од прољећа 1892. до фебруара 1893. године), који је завршен трагичном смрћу младе пишчеве супруге на порођају. Други од 1900. године са богатом удовицом Љубицом Николајевић-Димовић, послије кога је напустио државну службу и путовао по многим европским градовима (Париз, Марсељ, Ница, Минхен, Атина, Цариград). Комплементарни са тим путовањима су Матавуљеви путописи: Успомене са Скадарског језера (1889), Бока и Бокељи (1893), Необичан гост у Петрову дому (1901), Ривијера (1903), Врата од Леванта (1906), Леванат (1906), Преображења (1908), Три недеље на мору (1908), Бијели фратар у Дубровнику (1908).
У Београду је стекао углед и поштовано књижевно име, тако да је изабран за редовног члана Српске Краљевске академије наука (1904), а био је и предсједник Друштва књижевника и уметника (1902), те први предсједник Српског књижевничког друштва (1908). О Београду је Матавуљ написао више различитих дjела. Поред броjних прича, обjављених у двиjе збирке: Из београдског живота (1891) и Београдске приче (1902), посветио му jе и драму На слави (1904).
Разноврстан свијет који проналазимо на страницама београдских прича, Матавуљ је најчешће проналазио у баналној свакодневници, у периферним дијеловима града, подземљу, на уличицама, у кафанама, у двориштима, у собама и становима, а затим је на том простору обликовао "судар заумних сила добра и зла, Бога и Сатане, хришћанства и паганства, норме и прекршаја, моралности и покварености" (Д. Иванић). У београдским причама нарочито упечатљиво је остварен хронотоп кафане, као оног умјетничког амбијента у којем се сударају свијетови узвишеног и ниског, те у којем се као на некој исконској позорници сусрећу разнолике људске судбине (Ставрина кавана, Код буљубаше, Мејана код Водена, Код два бела голуба, Гостиона код два гаврана). Подсјећамо да је Матавуљ сличне примјере умјетничког хронотопа претходно успјешно остварио и у приморском амбијенту (кафане Код веселог мрнара, Код Аустрије, Код Новог свијета).
Основне одлике Матавуљевог књижевног идентитета, које су му прибавиле епитет "мајстора приповедача" (И. Андрић), управо су проистекле из наслијеђене приповиједне имагинације, из родног завичајног поднебља, те из снажне способности опсервације нових простора и брзог усвајања нових језичких обиљежја. На његово књижевно формирање значајан утицај, поред домаће традиције (усмена народна прича, приповијести и причања С. М. Љубиша), имали су италијански и француски прозаисти, а међу њима нарочито Мопасан.
Захваљујући тим различитим срединама и искуствима, захваљујући високој књижевној култури, Матавуљ се као умјетник приповједач непрестано мијењао и усавршавао, тако да његово дјело представља праву ризницу разноликих поетика и богатих књижевних поступака. У раној стваралачкој фази близак је фолклорном моделу реалистичког причања, са романтичним или анегдотским тематским предлошцима и разуђеним фабулама ("Света освета", "Како се Латинче оженило", "Бодулица", "Нови свијет у старом Розопеку", "Догађаји у Сеоцу"). У зрелој ствалачкој фази доминирају поетичка начела високог реализма, захваљујући којима долази до снажног усавршавања умјетничког израза у језику и композицији, са уравнотеженом дескрипцијом и оштро оцртаним карактерима јунака ("Поварета", "Пилипенда", "Нашљедство"). У посљедњим годинама живота, Матавуљ усваја модерне облике прозног говора ("Ошкопац и Била", "Аранђелов удес"), са снажним облицима психолошке фантастике, која је настајала под утицајем француских натуралиста, па све до модернистичке мистике ("Наумова слутња", "Спиритисте", "Авимелех").
У том непрестаном укрштању онога што је наслиједио (спонтаног и необузданог приповједачког духа), са књижевном културом коју је стекао и научио (смисао за мјеру, за склад, за економику композиције), настала су нека од најбољих Матавуљевих дјела и понајбољих дјела цјелокупне српске књижевности (роман Бакоња фра-Брне, те приче "Поварета", "Пилипенда", "Нашљедство"). Препознатљива умјетничка обиљежја тих дјела: занимљивост догађаја, необичност ликова, аутентичност простора, подједнако су препознатљива у "Поварети" (објављена је на уводном мјесту првог броја Српског књижевног гласника 1901. године), по сведености и прецизности израза, по скривеним а снажним емоцијама јунака, по дијалекатској лексици, по живим дијалозима, по психолошки увјерљивој сновидовној фантастици и модерности наративног поступка, тако да и данас потврђује тачну Скерлићеву оцјену да би "сама за себе била довољна да створи име једном писцу". У "Пилипенди" (написаном у Мостару док је боравио у гостима код књижевних пријатеља Светозара Ћоровића и Алексе Шантића и објављеном у часопису Зора 1902), кроз шкрте дијалоге, кроз патњу и трпљење, избијају крупне мисли о националној постојаности и вјерском идентитету највише оних који су најсиромашнији, тако да је овај Матавуљев јунак, као неки изнова оживљени библијски Јов, "прерастао у својеврсну митску парадигму, с архетипом трпљења, кушања и стављања образа изнад маловјечног живота" (Ј. Делић).
Раскош Матавуљеве прозе најбоље је дочарана у роману Бакоња фра-Брне. Настанак овог дјела потврђује констатацију да је српски хумористички роман 19. вијека био утемељен на искуствима приповијетке (Ј. Деретић). У првој недовршеној верзији, која је у наставцима излазила у часопису Стражилово у току 1888. године, објављиван је као приповијетка под насловом "Како је Пјевалица излијечио фра-Брну", која у коначном издању заузима само једно поглавље у оквиру романескне новелистичке структуре. У току писања, Матавуљ је надоградио анегдоту о томе како је лукави народни видар Пјевалица на превару излијечио хипохондричног фра-Брну "Наћвара", а затим је у дјелу “обухватио цио живот далматински, све сталеже и народ обију вјера”, тако да је 1892. године објавио хумористичко-реалистички роман, у којем ренесансни, карневалски смијех (Р. Константиновић), постаје извор и смисао живота, његово слављење и величање, принцип свагдашњег опстанка у невољама и тегобама. Куриозитет овога дефинитивног издања Бакоње фра-Брне садржан је у чињеници да је изашао у новопокренутом „Редовном колу“ тек основане Српске књижевне задруге у Београду.
Матавуљ је истински вјеровао у "лијепу лаж у мјетности", у живу и неспутану машту, која једино преостаје ствараоцу и читаоцима, отуда у његовим делима васкрсавају најнеобичнија обличја јунака. Доминирају њихови вишеслојни карактери, од носилаца узвишених моралних и националних вриједности (Пилип Бакљина), преко емотивно рањивих младића (Јурај Лукешић), до свирепих чудака (Ошкопац, Ђукан Скакавац), те митомана, који су нереални у засновима и амбицијама, бујни у причањима и маштањима, а опет у дубини душе доброћудни и искрени као дјеца (Радуле Пиводић, Илија Булин, Ђукан Скакавац). Значењски су веома богата њихова амблематична имена и надимци ("народна крштења"). Овдје наводимо само карактеристичне примјере из Бакоње фра Брна (Брзокуси, Кркоте, Зубаци, Кушмељ, Чагаљ, Шунда, Осињача, Чмањак, Букар, Пирија, Тетка, Наћвар, Блитвар, Дувало, Срдар, Вртиреп, Жвалоња, Пивалица...).
Матавуљево дјело је и данас, на више од стотину и десет година послије пишчевог упокојења, издржало строгу и сталну "пробу времена", остало је естетски вриједно и аутентично, тако да га данашњи књижевни потомци разумијевају као дио свога живог умјетничког насљеђа, онако како су га (као дио свога времена), препознавали и пишчеви савременици. Изазови и значења Матавуљеве књижевне географије у данашњем времену још су изразитији и показују умјетнички неприкосновену слику земље, језика, људи и обичаја на све четири географске стране српског свијета.
Горан Максимовић
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
