ЛЕГЕНДА КОЈА ЖИВИ
Лорелај је према старим германским причама била лепа чаробница која би, попут сирена из Одисеје и многих других прича, својом песмом одвлачила пажњу морнара, због чега је долазило до разбијања бродова од стена. Овом легендом рибари су оправдавали честе бродске несреће које су се догађале на десној обали реке Рајне. Зато стене на том месту носе име Лорелај. „Лорелај“ је ушла у историју романтизма као инспирација за многе песнике и музичаре. Песник Клеменс Брентано је записао ..“На Бахараху на Рајни живела је чаробница која је била тако лепа и љупка да је зачарала многа срца. Из њених љубавних ланаца, више није било спаса“… Легенда каже да ју је вољени бродар напустио. Очајна, пошла је да се помоли бискупу за смрт. И бискуп се заљубио у прелепу девојку и послао је у манастир. На путу ка манастиру наишла је на стену Лорелај. Погледала је у воду и учинило јој се да је на броду угледала свога драгана. Сагла се и скочила у Рајну. Од тада су се ширили митови и легенде о најпознатијој ћерки реке Рајне, Лорелај. Kомпозиција Фридриха Зилхера и песма Хајрниха Хајнеа музички обрађена веома је популарна у немачком народу. Од почетних стихова: „Ја не знам шта треба да значи, да тако тугујем, о некој старинској причи једнако умујем“, преко описа девојке „она сва у злату блиста и златну чешља влас“ и судбине лађара „и лађару и чамцу ја мислим да је крај“ до завршнице „а све то са својом песмом учини Лорелај“.
Лорелај је стрма стена на обали реке Рајне на месту где је Рајна широка само 130 метара код Светог Гоахрхаусена. Окружена виноградима није само романтично излетиште са предивном панорамом, већ и платформа за музичке концерте под ведрим небом. Горња и средња долина реке Рајне 2002 су стављене на УНЕСKО-ву листу светске културне и природне баштине. Приказане су у виду изложбе на платоу Лорелај. Стена Лореај са новим центром за посетиоце био је један од пројеката на Експо 2000 у Хановеру. Изложба показује слике и предмете везане за бродове који су пловили Рајном, флору и фауну и виноградарство. Само мали скривени пиктограми урезани у стену упућују на причу о Лорелај. Идеја је била да се не наруши природа већ да се у стену урежу мала уметничка дела објашњена у проспектима. У малим зидним витринама може се видети Лорелај као млада речна нимфа изливена у бронзи или као барби лутка. Њена слика краси пивске кригле, хемијске оловке и напрстке.
Десетине хиљада туриста годишње посећују Лорелај. Тридесетих година прошлога века ту је постојало само једно позориште и један хотел. Седамдесетих и осамдесетих година одржавани су најпознатији рок концерти. Публика је спавала под шаторима. Данас се ради на осмишљавању атрактивних музичких програма. Али и без програма Уте Kрасман ужива у тишини платоа Лорелај:“ Уска долина пружа чаробну слику. Још увек је фасцинантно… вода која се док се спушта гргољи у пени. То је и данас опасна тачка на Рајни и ако једном будете дошли овде, и када се пун Месец појави иза брда Таунуса, а Рајна светлуца сребрним одсјајима и у данашње време када се магла ваља, није тешко замислити Лорелај како седи на овој стени“.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
