Предложак
– Мило ми је што почињеш да га волиш – рече Кити мужу, пошто са дететом на грудима седе на обично своје место. – Веома ми је мило. А већ је почињало да ме једи. Говорио си да ништа према њему не осећаш. – Зар! Зар сам говорио да ништа не осећам? Говорио сам само да сам се разочарао. – Како, у њему се разочарао? – Не у њему, него у свом осећању. Очекивао сам више. Очекивао сам да ће се, као изненађење, разлити у мени ново пријатно осећање. И одједном, место тога – гађење, жаљење... Она га пажљиво слушаше преко детета, надеваше на танке прсте прстење, које је скинула док је купала Мићу. – Главно и јесте да има више страха и жалости него задовољства. Данас, за време олује, после онога страха, видео сам колико га волим. На Китином лицу засија осмејак. – А јеси ли се много уплашио? – рече она. – И ја такође; само, више ме је страх сада, кад је већ прошло. Ићи ћу да видим храст... А како је пријатан Катавасов! Уопште, целога дана било је тако пријатно... И ти си према Сергају Ивановичу тако добар, само кад хоћеш... Хајде, иди сад к њима. Овде је после купања увек врућина и запара...
(Л. Н. Толстој, Ана Карењина)
Духови прошлости
С првим удахом реског ваздуха, старе мисли поново му се почеше врзмати по глави.
Да ли је мени уопште било потребно да од свог живота правим лажну слику? Осјећају ли се и неки други људи као да не припадају својој породици и само глуме срећу? Да ли је тренутак бриге према моме дјетету заиста љубав или само мали дио људскости? Да ли особа којој је све у животу увијек било привремено може у некоме да види своју будућност, вјечност? Може ли особа коју сам некада толико волио, прије него што сам и знао Кити, моја Анастасија, да угуши љубав према мом сопственом дјетету и докле досеже праг ове гриже савјести која тиња у мени?
Константину је била толика збрка у глави, као да је у питању неки неспоразум, нешто што се обичном човјеку не може десити. Док смо млади, сви учимо да је породица стуб љубави, а сада се један човјек пита је ли та прича само илузија?
Анастасијина и Константинова неостварена љубав била је, можда, права, али у погрешним околностима и погрешном времену. У Анастасији је овај, сада несрећни човјек, видио цијелу своју будућност, ону коју сада, и након десет година, не види у својој супрузи. Понекад се буди и осјећај да је боље да га је неко други присилио да се ожени Катарином јер не би осјећао оволики терет гриже савјести. Упркос свему, у свакој је тражио њене очи.
Док је журно корачао, у свакој дјевојци коју је срео, привиђао му се Анастасијин лик, који га је кроз живот пратио као сјенка. Напокон, дође у ресторан гдје су га пријатељи са нестрпљењем ишчекивали, вјерујући да је лошим мислима дошао крај.
Вече је протицало у пријатној атмосфери, уз најбољу храну у граду. Сергеј Иванович са одушевљењем рече како су храна и услуга још бољи од како је овај локал откупио Кирил Иванович Толстој. Баш тог тренутка, Кирил са супругом и дјететом уђе у локал. Константину као да је душа напустила тијело. Госпођа Толстој је његова Анастасија! И она се придржала за мужевљеву руку у тренутку када јој се поглед укрстио са Константиновим. Као да се вријеме за њих двоје, у трену, вратило годинама уназад.
Константин је гледао и њено дијете и није могао а да се не запита како је успјела завољети неког другог као што је некада њега вољела и да ли је могуће да само њему фали тај дио прошлости, као да му је потребан да би дисао?
Било је јасно и њему, а и њој, да ће заувијек остати та жудња међу њима, али и да је за све, без сумње, касно. Када смо млади, све олако схватамо, а касније у животу се може десити да због тога доста пропатимо и изгубимо наду у идиличан живот.
За праве људе никада није погрешно вријеме. Или, ипак, јесте?
*
Тим назван по римској богињи свјетлости, Аурори, чине четири ученице Средњошколског центра „Милорад Влачићˮ у Власеници: Наталија Сушић, Хелена Стевановић, Николина Пустивук и Ана Сокић.
Свака је посебна на свој начин, а повезују их иста интересовања. Наталија воли поезију и аматерски се бави фотографијом, Хелена је добар познавалац моде и ужива да прави занимљиве фотографије, док је Николина окренута припроди и сликарству. Ана је најмлађи члан екипе и спорт је њена велика љубав.
Као и све тинејџерке, воле путовања и изласке у клубове, али књижевност је оно што је на врху листе приоритета, а њихов ментор, професорица Српског језика и књижевности, Татјана Голијанин труди се да ту љубав оснажи.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
