Предложак
– Мило ми је што почињеш да га волиш – рече Кити мужу, пошто са дететом на грудима седе на обично своје место. – Веома ми је мило. А већ је почињало да ме једи. Говорио си да ништа према њему не осећаш. – Зар! Зар сам говорио да ништа не осећам? Говорио сам само да сам се разочарао. – Како, у њему се разочарао? – Не у њему, него у свом осећању. Очекивао сам више. Очекивао сам да ће се, као изненађење, разлити у мени ново пријатно осећање. И одједном, место тога – гађење, жаљење... Она га пажљиво слушаше преко детета, надеваше на танке прсте прстење, које је скинула док је купала Мићу. – Главно и јесте да има више страха и жалости него задовољства. Данас, за време олује, после онога страха, видео сам колико га волим. На Китином лицу засија осмејак. – А јеси ли се много уплашио? – рече она. – И ја такође; само, више ме је страх сада, кад је већ прошло. Ићи ћу да видим храст... А како је пријатан Катавасов! Уопште, целога дана било је тако пријатно... И ти си према Сергају Ивановичу тако добар, само кад хоћеш... Хајде, иди сад к њима. Овде је после купања увек врућина и запара...
(Л. Н. Толстој, Ана Карењина)
*
А потом он изађе и залупи вратима, остављајући Кити скрхану од бола. Кити истрча за њим, са мокрим Мићом у рукама, уплашена да ће Љевин напустити заједнички дом. На кућном прагу, он се окрену и озбиљним, али дрхтавим гласом рече: ,,Кити, преверио сам те”. Она бризну у плач, гледајући у Љевинов хладан поглед, па погледа ка Мићи и схвати да има разлог да настави даље. Неколико година касније, Кити је чула куцање на вратима. Видела је да је то поштар са чудним писмом у рукама. Изашла је по писмо, радознало га и брзо, брзо отворила. Када је препознала рукопис, сузе су јој одмах саме кренуле. Читала је Љевинове речи: ,,Вољена Кити, дане проводим мислећи о теби и ноћу ми у сан долазиш. Моја си највећа бол и жеља. Гадим се сам себи кад помислим на другу жену. Најискреније те молим за опроштај. Твој Љевин”. Кити у тренутку осети слабост и крене падати. Срећом, поштар је још увек био ту и ухватио ју је. Помогао јој је да уђе у кућу и донео јој чашу воде. За столом је седео Мића, видно уплашен јер није знао шта се дешава. Поштар Георгиј пришао је дечаку и објаснио му да ће мама бити добро. Мића га је питао да ли жели да види његову кулу. Георгиј није могао да га одбије јер је волео децу и желео је да има пуно деце, али је његова жена преминула. Након пар сати, Кити се пробудила и није се сећала зашто је спавала у дневној соби у сред дана. Из Мићине собе чула је радостан смех и пошла да види шта њен син ради. Када је отворила врата, није могла да верује шта види. Њен син и поштар су се играли на поду собе са војницима. Георгиј се збунио и почео да се правда. Кити је рекла да јој је драго што је остао и замолила га да остане и на вечери, што он никако није могао да одбије. Мића је заспао одмах након вечере, а Кити и Георгиј су дуго након тога наставили да причају. Пар дана касније Кити је седела у кући, посматрајући Мићу како се игра. Тог дана Георгиј је пролазио поред њене куће и одлучио само да провери како је она. Мића, када је угледао Георгија на вратима, потрчао му је у загрљај. Кити је знала да мора и она да загрли тог човека. Тако се родила љубав, а из те љубави су се касније родили Настја и Алексеј. Љевина је сломило што му Кити никада није одговорила, а он није имао храбрости да је види, и што је она наставила свој живот. Зато је одлучио да види како његов син изгледа, а још га је више дотукло када је видео у каквог момка је Мића израстао. Одлучио је да напусти земљу и убрзо се предао алкохолу.
Аутор: Тим Вељко Петровић 2
Моје име је Бојана Борота, четврти сам разред природно-математичког смера Гимназије ,,Вељко Петровић”. За своје даље школовање одабрала сам Медицински факултет у Новом Саду. То је моја дугогодишња жеља, па се надам да ћу успешно положити пријемни испит. Књижевност волим у слободно време. Књиге за мене представљају неки други свет у коме тотално могу да одлутам. Читам разноразне типове књига, а највише волим трилере, мистерије и историјске романе.
Зовем се Ања Рајчањи, ученица сам четвртог разреда друштвено-језичког смера Гимназије ,,Вељко Петровић”. Моје жеља је да студирам на Криминалистичко-полицијском универзитету у Београду. У слободно време увек читам, а руска књижевност ми је најдража, као и сам роман Ана Карењина.
Ја сам Александра Циврић, похађам Гимназију „Вељко Петровић”, друштвено-језички смер (четврти разред). Желела бих да студирам немачки језик и књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду, због свог афинитета према језицима. Волим да читам у слободно време, а посебан утисак на мене је оставило Дучићево дело Јутра са Леутара.
Ја сам Петар Марковић, ученик сам четвртог разреда природно-математичког смера у Гимназији ,,Вељко Петровић” у Сомбору. Одличан сам ђак и у слободно време волим да читам разну литературу, од класика до истoријске. Такође, волим да пишем песме и приче. За сада планирам да студирам право.
Ментор обају тимова – Тим 1 Вељко Петровић и Тим 2 Вељко Петровић је др Лидија Неранџић Чанда, научни сарадник, професор Српског језика и књижевности у Гимназији „Вељко Петровић” у Сомбору.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
