Предложак
Сви су повлашћени. Постоје само повлашћени. И остали ће такође једнога дана бити на смрт осуђени. И он ће бити осуђен. Шта мари ако је оптужени због убиства био погубљен зато што није плакао на погребу своје мајке? Саламанов пас вреди исто толико колико и његова жена. Она мала жена аутомат исто је толико крива као и она Парижанка која се удала за Масона или Марија која је желела да се за мене уда. Шта мари што ми је Ремон био друг или Селест који вреди више од њега? Шта мари што Марија данас даје усне неком новом Мерсоу? Схвата ли, дакле, тај осуђеник да са дна моје будућности...
А. Ками, Странац
Осуђени
Сви су повлашћени. Постоје само повлашћени. А и шта назвати повластицом? Повластица је што смо уопште живи. Живи, а не живимо већ преживљавамо чекајући да се пред Богом оголимо након што нам душу узму они што улогу његову узимају заблудели и горди. И свакоме на тлу, огрезлом у хипокризији и неправди, невидљива је начињена штета, а ако и није, рачунају, постаће ништавно и заборављено током времена. Све оно што је било постаће прошлост..
Шта мари ако је оптужен због убиства био погубљен зато што није плакао на гробу своје мајке? Ионако ћемо кад тад изгубити повластице.
Туга без сузе је измишљотина, закључују они што траже изговор да те осуде и растргну. И да си плакао не би то била довољна количина суза или би начин био неприкладан. Све једно је, форма је појела суштину.
Саламанов пас вреди исто толико колико и његова жена, колико и сваки пас, колико и свака жена. Да, баш она мала жена аутомат који нема емоције, који има само сврху служења свом власнику.
Власништво је важно. Над псом, над женом, над човеком, над свим што мрда и пропиње се да упије сунчев зрак. Бити власник, све једно је над чим даје моћ. Власнички лист је битан.
Та конкретна жена, крива је, као и Марија која је желела да се уда за Мерсоа, крива као Парижанка која се удала за Масона, или као Нада коју је Вид преварио јер није била довољно видовита, крива као ја и крива као све остале жене.
Кога је брига што ће и Маријине усне сутра имати новог господара. Свако је на судбину осуђен, али је питање схвата ли, дакле, тај осуђеник да је осуђен?
***
Марија се буди, буди се Нада, Парижанка, будим се и ја, будимо се све ми срећнице свакога јутра. Узимамо своју награду отварајући уопште очи, а незахвалне својим повластицама, тражимо посластице, желимо још.
Марија љуби свог новог Мерсоа, осећајући горак укус синоћњег пића и цигарета, можда и неке друге жене, неке друге Марије. Није важно. Пољубац је довољан, посластица је ипак посластица.
Нови Мерсо љуби своју Марију. Не осећа укус алкохола, цигарета, ни било које друге особе, не осећа топлину сада већ рутинског пољубца, усне му трну и не осећа ништа. Живот је ионако колотечина из које се нећеш избавити док не умреш. Док не изгубиш ,,повластице”. Шта мари да ли је ту Марија, или нека друга, трећа или десета.
Шта мари да ли ће нас неки од оних осудити? Ионако смо осуђени.
Аутори:
Тим „Економско перо Iˮ: Емилија Маринковић, Исидора Милошевић, Сара Дракулић, Милица Вељковић
Ментор: Оливера Аризановић, професор Српског језика и књижевности
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
