Предложак
– Мило ми је што почињеш да га волиш – рече Кити мужу, пошто са дететом на грудима седе на обично своје место. – Веома ми је мило. А већ је почињало да ме једи. Говорио си да ништа према њему не осећаш. – Зар! Зар сам говорио да ништа не осећам? Говорио сам само да сам се разочарао. – Како, у њему се разочарао? – Не у њему, него у свом осећању. Очекивао сам више. Очекивао сам да ће се, као изненађење, разлити у мени ново пријатно осећање. И одједном, место тога – гађење, жаљење... Она га пажљиво слушаше преко детета, надеваше на танке прсте прстење, које је скинула док је купала Мићу. – Главно и јесте да има више страха и жалости него задовољства. Данас, за време олује, после онога страха, видео сам колико га волим. На Китином лицу засија осмејак. – А јеси ли се много уплашио? – рече она. – И ја такође; само, више ме је страх сада, кад је већ прошло. Ићи ћу да видим храст... А како је пријатан Катавасов! Уопште, целога дана било је тако пријатно... И ти си према Сергају Ивановичу тако добар, само кад хоћеш... Хајде, иди сад к њима. Овде је после купања увек врућина и запара...
(Л. Н. Толстој, Ана Карењина)
*
Жртва
Неупућени посматрач не би могао да примети олују осећања која се диже, као и пара од дечије купке, из једноставне собе окренуте ка пашњаку. Та ускомешана измаглица носила је много више од обичне запаре.
Муж и жена чували су своје мисли једно од другог. Закопавали их у мрачне одаје подсвести, а оне тамо нису могле, а нису ни смеле, задуго остати. Жена. Жена прва проговори полугласно, али кроз прикривену љутњу: „Коначно си почео да га прихваташ”. Наједном, тргнутом Љевину застаде у плућима дим од цигарете. Загушљива соба успевала је да сакрије његове боре продубљене бригама. Лице ће га одати, мислио је. Тако је дуго није погледао без страха. Знао је да у себи носи то кобно издајничко осећање љубоморе према свом рођеном сину. Да је то било који други мушкарац, знао би како то да реши. Месецима уназад, ускраћен за Китину љубав, чинило му се да је усамљенији него икада. Кити, обузета мајчинском бригом за то малено биће, заборавила је на овог суморног човека. Зависник, одвојен од свог опијума, проживљавао је кризу. Секунде су трајале као вечност, и он се сети да треба нешто да одговори.
„Теби је лако, мушкарцу није у природи да одједном заволи нову мушку главу у кући!” – иако је то осећао, није очекивао да ће изговорена реч звучати овако грубо. Није се суочио са овим речима никад раније у својој свести. Више није била тајна. Прстен, златни венац, који је обећавао вечну љубав, испаде јој из дрхтавих руку на под. Котрљање бурме подсети га на испадање празних чаура из пушке коју је добио када је ступио у чету. Севну визија његовог прста на окидачу. Паде непријатељски војник. Стресе се кад му поглед прелети преко витрине која чува ту хладну цев.
Кити узнемирено заустави њихање Мићине колевке. Узима дете и љуби га модрим уснама у чело. Гледајући тај призор, недостојан тренутка, корио је себе. „Како могу да будем такав човек? Гадим се и жалим рођено дете... Моју крв!? Дете које ми је Кити родила? Како човек да се искупи пред Богом, и може ли? Има ли мој син оца? Зар је мој син сироче!?”. Блед у лицу, клекну пред Кити и пољуби јој голу руку. Први пут Мићи помази стопало; дете се насмеја, а Кити низ образ кану суза. „Идем, биће вам боље без мене, моје црне прошлости. Убиства у рату без трептаја, оно што ме сада једе, а вас мори. Нећу да син, као ја свог оца, у крвавој борби одмени. Видим му у бистрим очима, биће бољи од мене!” – срицао је једва кроз зубе Љевин, па Кити даље једва настави: „Слутим где те срце вуче. Спаси се, а када себе посветиш Богу, за сина не брини”. Двострука жртва: Кити подржа Љевина, иако га тиме губи; Љевин се окрену вери Свевишњега, и одрече се пролазних ствари. Он, сада већ сигуран, рече: „Понећу клетву гена са собом, затворићу је иза манастирских врата. Тамо ћу је убити молитвом. За добро ми сина, себе посвећујем Богу”.
Љевинови кораци и мирис дима из дома се изгубише као да никада ту није ни био. Заветну реч двоја уста једним гласом су дала за један живот што невино на Китином рамену спава.
Аутори: тим Зор-ђевојке
О тиму Зор-ђевојке
Даница Томић (13. 4. 1995), Тамара Аврамовић (30. 9. 2001), Кристина Голубовић (13. 11. 2001) и Јована Павловић (22. 1. 2002) студенткиње су Србистике на Филозофском факултету Универзитета у Нишу.
Сада већ добре пријатељице спојила је љубав према уметности речи. Тим духом вођене, кроз дружење, забаву и подршку оформиле су групу Зор-ђевојке. Ослонац у осмишљавању и реализовању креативних идеја пружа им проф. др Кристина Митић.
Ментор: Кристина Митић (1. 4. 1979) доктор је књижевних наука и универзитетски наставник српске и компаративне књижевности.
Тим исказује посебну захвалност на гостопримству Универзитетској библиотеци „Никола Теслаˮ у Нишу.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
