Целог једног суморног, мрачног и тихог јесењег дана, када су облаци тешко и ниско висили на небу, пролазио сам сâм, на коњу, кроз необично пуст крај; и најзад, док су се вечерње сенке већ прикрадале, нашао сам се на догледу туробне Куће Ашера.
Чуо сам шкрипаву музику како долази из унутрашњости куће. Раштимовани клавир стварао је предивну мелодију, која ме је водила као снажна морска струја којој нисам могао да се одупрем. Привезао сам свог коња за једино читаво дрво испред улаза и похитао ка мелодији. Кућа је одисала истом језом и хладноћом као и ноћ која се спустила око ње. Пространи ходник водио је до просторије осветљене лампом, која је емитовала пригушено жуто светло. Клавир је и даље свирао. Тонови су постајали све гласнији. Запазио сам је.
Испред мене, за прашњавим клавиром, седео је дух жене, а на самом инструменту корпа пуна воћа. Вешти покрети руку стварали су обмањујући звук. Застала је, престала да свира, али музика је текла као да време за њу не постоји. И док су се дирке саме од себе притискале, узела је корпу и лаганим корацима прилазила је све ближе. Сада, прекопута мене, њене усне, напукле и плаве, нису се помицале. Ниједна реч се није чула. Али њен поглед говорио је гласно: „Једи”. Кидао сам плодове, да ли од страха или узбуђења, нисам марио. Призор преда мном почео је да се увија и бледи. „Немој јести мандарине”, шапнула је, а ја сам се тргао.
Испрва тихо, издалека, чуо сам узнемирење и страх мога коња. Нисам успевао да пронађем пут назад. Коњ је викао, а ја сам појурио ка звуку. Нашао сам се у скученој соби, бледих зидова, чији су прозори гледали на двориште. Лупао сам по њима из све снаге, али се нису могли сломити. Немоћно сам посматрао како се мој коњ пропињао, а затим, уз туп удар, дочекао земљу.
Нисам могао изаћи: врата су била закључана. Еуфорија у мени је утихнула и наступио је страх. Тражио сам други излази и појурио низ пространи ходник у који се настављала просторија. На крају ходника улетео сам у запуштену собу, чија су се врата истог тренутка залупила за мном и закључала. Кроз прозоре те собе видело се само тамно земљиште. Међутим, нешто је заблистало. Било је то дрво златних мандарина, које као да су ме дозивале да их уберем, што сам и учинио. Љуштио сам кору која се тако лако одвајала од језгра, као да је клизила, и сваким покретом, попут коре, клизили су зидови куће и тонули у земљу. Нисам марио. Све је било у овом величанственом воћу. Када сам је загризао, схватио сам да ми по језику и грлу гмижу црви, по длановима, и целом мом телу. Док сам издисао свој последњи дах, схватио сам – већ вековима почивам у гробу.
Аутори: Тим Крошња (Никола Анђелковић, Димитрије Голубовић, Андреа Савић, Александра Вукић, ученици Гимназије Бора Станковић у Нишу)
Ментор: др Данијела Петровић, професор Српског језика и књижевности у Гимназији Бора Станковић у Нишу
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
