Целог једног суморног, мрачног и тихог јесењег дана, када су облаци тешко и ниско висили на небу, пролазио сам сâм, на коњу, кроз необично пуст крај; и најзад, док су се вечерње сенке тек прикрадале, нашао сам се на догледу туробне куће Ушера.
На неки начин сматрам да сав мој осећај према тој кући, према њеној атмосфери, у ствари описује оно што се у њој одиграва.
Ако су се чули звуци, све то вриштање, лупање, моје срце је о свему томе одјекивало. Ако је закопао своју живу сестру... па ко зна шта је њему на памети... Размишљао сам у себи, стојећи и гледајући у Меделину сву крваву. Бацам поглед са стране мислећи да је он ту, али није. Успаничено прилазим Меделини, гледа ме, пружам јој руку, сав се тресем. „Ти ниси мој брат”, рекла је некако умилним, али опет прекорним гласом. Ћутао сам. Подигла је глас и опет поновила да нисам њен брат. Сад сам већ хтео да одговорим, али она ме претече и поче да виче: „Где ми је брат, ти ниси мој брат!” Гледам је и ћутим, сва успаничена трчи, обара све око себе. „Ја нисам твој брат”, рекао сам јој. „Али ја сам његов пријатељ.”
„Где ми је брат? Доведи ми брата.”
На врху ми је језика да кажем, али не смем. Како да кажем твој брат те је живу закопао? Али сам ипак рекао. Стала је. Прилази ми. И даље је цела у крви. Ја се плашим, али се правим да сам опуштен. Она ме узима за руку, изводи напоље из куће. И рече: „Пошто нема мог брата, а ти си ту, ти ћеш добити казну.”
Збуњен гледам. Ту смо код рибњака. Она се приближава. И гурну ме. Ја сам одреаговао на време. Окренуо сам се и кренуо да трчим. Међутим, она ме убрзо стиже.
„Стани, немој да бежиш, ако си могао да ме закопаш живу, могу и ја тебе живог да потопим!”
Стао сам и мало је боље загледао. Она није Меделина. Ово је моја покојна сестра Леја. И сада и сам желим да се потопим. Прилазим јој и говорим речи признања: „Ако сам ја тебе смео да немилосрдно казним смрћу, најмање што можеш је да одлучиш о мојој смрти”.
Хвата ме за крагну кошуље. Више се не трудим да побегнем. Долазимо до рибњака. Стојимо. Меделина, одјекивало је свуда око нас. Окренула се и брзо потрчала. Крвава.
Ја се окренем, погледам их и кажем: „Мислим да си је живу закопао.”
Док се он окрене, ја сам већ у рибњаку. Осетим само да то није био мој пријатељ из детињства и да сам жив утопљен, да нећу моћи да се извучем као Меделина. Тако сам и заслужио још оног дана када је моја сестра завршила на гробљу, мојој кривицом.
Аутор: Лара Киш
Ментор: Весна Антић, професор Српског језика и књижевности
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
