Целог једног суморног, мрачног и тихог јесењег дана, када су облаци тешко и ниско висили на небу, пролазио сам сам, на коњу, кроз необично пуст крај; и најзад, док су се вечерње сенке већ прикрадале, нашао сам се на догледу туробне Куће Ушера. Пошто дуго нисам видео своју вољену Маделину, а вести које су до мене стигле да не жели више да ме види и да не долазим, биле су ми веома сумњиве, одлучио сам да ипак одем тамо и лично се у то уверим. Тачно је да смо имали расправу, али знајући њу, сигуран сам да оно што смо годинама градили не би прекинула, бар не на тај начин. Заслужио сам бар да ми сама напише писмо, а не да за то задужи свог брата. Испред куће дочекао ме је Родерик који ми је још са прага рекао да је Маделина отишла на далеки пут и да је најбоље за обоје да се вратим одакле сам дошао. Ја сам, међутим био сигуран да морам да останем. Нешто ми није дало мира, желео сам да одагнам своју сумњу која је све више расла. Родерик је, иако невољно, прихватио моју одлуку да останем. Желећи да осетим Маделинин мирис и тако бар на тренутак вратим сећање на наше заједничке ноћи, легао сам у њен кревет. Тек што сам спустио главу, осетио сам нешто испод јастука. Био је то дневник који је Маделина, после мајчине смрти, сваког дана попуњавала и сигуран сам, не би отишла без њега. Познајући Родерикову болест, као доктор, помислио сам да Маделина заправо никада није ни отишла. Посумњао сам да је Родерик држи против њене воље. За време вечере запиткивао сам Родерика о Маделинином одласку надајући се да ће ми случајно нешто одати. Његово пребледело лице и дрхтав глас оправдали су моју сумњу. Чекао сам ноћ да Родерик утоне у дубок сан изазван лековима које пије. Тада сам претражио све просторије носећи са собом неку металну полугу, али нисам је нашао. У тренутку када почињем да губим наду, једно сећање усмерава ме на прави пут. Наиме, Родерик је као мали уживао у затварању животиња и посматрању њиховог спорог умирања у неком веома скученом простору. На то сам био заборавио мислећи да је само последица његове незрелости. Једино што нисам претражио био је подрум. Мислио сам до тада, да и ако је држи против њене воље, она је у некој соби и чека да буде спашена. Стрепим да би могло бити горе него што сам очекивао. Отрчао сам до подрума знајући да је ту сандук који је мајка Маделини оставила на самрти. Слутио сам да унутра нећу затећи њене венчане дарове и то ме је ужасавало. Споља се чуо језиви звук ветра. Пун месец обасјавао је немирно језеро испред куће које је изгледало као да ће прогутати све око себе. Месечина ми је осветљавала пут. Брзо сам нашао ковчег. Страхујући да су секунде можда у питању, панично сам ударао полугом о катанац. У том тренутку, осетио сам подрхтавање тла и падање зидова око себе. Кућа се рушила.
– И после свих ових година тешко ми је да поверујем у оно што се десило.
– Драги мој, судбина те је довела мени. Не могу да кажем да ми није жао Родерика, иако ми је ово урадио ипак је болест њиме управљала.
Аутори: тим „Моћ маштеˮ
Ученица III/2, Андреа Ковачевић први пут се опробала у писању, иначе се већ осам година успешно бави спортом. У септембру је била једна од представница Србије у Бриселу на спортско-едукативној манифестацији ,,SHE RUNSˮ. Увек је била одличан ђак и учествовала је у ваннаставним активностима свих врста те је професорица мислила да је право време за нешто ново и другачије.
Ученица истог одељења Ања Тодосић као неко ко је увек био одличан ђак, примереног понашања и узорна у свему, изабрана је да се на овај начин опроба у писању. Она је наравно одмах пристала и спремно долазила на сваки састанак. Начитана, увек спремна за час српског језика са прочитаном и сваком лектиром прави је кандидат за овакве пројекте.
Ментор, Виолета Милићевић, до скоро је предавала Српски језик и књижевност поменутим ученицама, а сада ради као библиотекар-стручни сарадник у истој школи (Гимназија у Куршумлији). Иначе мајка двоје деце која су јој била мотивација да у октобру ове године заврши мастер академске студије Србистике на Филозофском факултету у Нишу.
Заједничким снагама написале су причу под називом Уклета кућа Ушерових.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
