Дубровчанин Матија Бан (1818–1903), већи део живота провео је у Србији, да би, после врло активног учешћа у разноврсним областима друштвеног и културног живота, ту и преминуо, у својој 85-тој години.
Бан се, наиме, после образовања у родном Дубровнику, а затим вишегодишњег боравка у Турској, определио да своју националну, политичку и културну мисију реализује у Београду, граду који је сматрао, најпре, центром јужног словинства, а затим и српства. У том смислу био је врло активан у политичким круговима, као и у многим тајним и јавним активностима везаним за ослобођење Балкана, што је подразумевало учешће у дипломатским мисијама широм наших простора. Поред тога иницијатор је значајних културних прегнућа, а аутор и обимног драмског, поетског и публицистичког дела.
Међутим, српска политичка и културна јавност није увек имала разумевања за начине деловања овог Дубровчанина. Замерано му је много тога, а конкретни сукоби су избијали и када је, на пример, испевао оду актуелном султану, или када уводи историјске чињенице у своје драме са темама Косовског боја, као и када је „занемаривао” личност светога Саве.
За Бана је, наиме, речено да у својим Моралним и политичким искрицама из словенске историје није одао дужну пажњу личности и делу Растка Немањића.
Међутим, Бан је врло рано био свестан значаја Светога Саве у култури и историји српског народа. Он је већ 1849. у писму дубровачком пароху, писцу и историчару, потоњем митрополиту дабро-босанском, Ђорђу Николајевићу, предложио организовање светосавских свечаности у Дубровнику. Од тада, празник Светог Саве у Дубровнику је одржаван у виду црквених, школских и грађанских прослава, о чему су сачуване бројне сликовите вести и у тадашњим дубровачким новинама. Прославама су присуствовали бројни угледни Дубровчани и њихови гости, међу којима и најистакнути представници интелектуалног круга Срба католика. О великом српском светитељу се не само беседило, него је његов живот и земаљски подвиг био тема и бројних штампаних текстова.
О Светом Сави писао је сам Бан, 1862. године, у листу „Видовдан”:
„Држава Немањом подигнута... била је тело без душе. То је увидео Свети Сава па и преузео да у то тек склопљено тело улије душу. Црква је у свако доба у држави прва, основна, морална сила а у оно доба била је још и једина. Укоренити веру у друштву, завести јединство цркве у држави, душевно је окрепити, то је била најпреча потреба, то услов будућности народне, и томе великом делу Свети Сава је посветио сав свој живот”.
Међутим, најзначајнија улога у одржању и развијању култа светог Саве је Банов предлог да се подигне његов храм, на месту где се данас уздиже београдска црква Светог Саве. То би био и најизразити одговор на оптужбе у тадашњој београдској штампи да је Дубровчанин у својој културно-провсетној активности занемарио кључну личност српске културе.
Бан је, наиме, са места које су му додељивали, имао значајног утицаја и на национално-културне активности, каква је била формирање Друштва св. Саве 1879. године. Активно учествујући у оснивању Друштва Свети Сава, он је већ 1868. саставио његов статут. Мада је Друштво коначно основано тек 1886. године, када је Бан био пензионисан, текст тадашњег оснивачког статута већим делом је био написан на основу Бановог предлога.
У том предлогу, чији се рукопис чува у његовој оставштини у архиву Српске академије наука и уметности у Београду, Матија Бан је је написао да је задатак Друштва да „шири просвету и негује национална осећања и врлине у српском народу”, везујући га суштински уз лик Светог Саве. У том смислу је наглашен циљ да се „подигне видљив споменик првоме српском црквеном и народном просветитељу, те да се с науком и врлине њиме у Српству неговане шире и крепе по свима пределима нашим”. Конкретно, Бан је навео да би требало да се сагради „видљив споменик просветитељу народа српског” исказан у „црквици, која ће се подићи у Београду, на згаришту светитељевом, и у једном до те црквице училишту...”
Као што је познато, најпре је, 1895. године, на месту где се данас налази олтар Храма Светог Саве, подигнут мали светосавски храм. Године 1935. је започета градња великог храма, а стари је пресељен на данашње место. Овај велики подухват настављен је све до данашњих дана.
Питање подизања Светосавског храма заокупљало је српску историографију деценијама. Од бројних, најчешће је било оно везано за личност која је предложила подизање цркве на Врачару.
Дубровчанин Матија Бан је овим својим актом обезбедио трајно место у историји српске културе.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
