Целог једног суморног, мрачног и тихог јесењег дана, када су облаци тешко и ниско висили на небу, пролазио сам сам, на коњу, кроз необично пуст крај; и најзад, док су се вечерње сенке већ прикрадале, нашао сам се на догледу туробне Куће Ушер.
Сишао сам са коња и везао га за бело стабло, затим сам из бележнице извадио свежањ слика у ком сам месецима сакупљао трагове. Најзад, налазим се пред кућом, потонулом, самом и бледом, ни налик кући на сликама. Бојим се да сунце овде никад не допире, али неважно је, суштина свега је да сам је пронашао.
Пришао сам испред широке капије од напуклог метала и у том сабласном тренутку чуо сам снажан женски врисак. Неки мучан звук, нешто попут плача. Ниоткуда и потпуно бесмислено јер овде већ годинама није било људског додира. Нисам стигао ни да размислим већ сам кренуо према том вриску.
Након што сам прескочио сваку изломљену греду, заборавио да светлост овде не допире и да сам три пута изврнуо зглоб док сам јурио из просторије у просторију, застао сам јер сам коначно чуо њено тешко дисање. Нашао сам је уплашену и неуредну. Била је скоро натопљена крвљу иако на њој није било ни огреботине. Надам се да је крв била њена... Јецала је, тресла се, као да јој је тело било под туђом влашћу. Очи су јој биле прозирне, изгубљене, а мене није ни приметила.
А, онда када ме је приметила, покушала је нешто да ми каже и у том моменту њена рука је сама почела да је дави. Облио ме је хладан зној, али трзнуо сам се из свог тог страха и кренуо да макар нешто учиним. Када сам је додирнуо, бљесак светлости ме је заробио и сва та вибрација прешла је и на мене. Све је постало бело, био сам немоћан и потпуно ван своје контроле, или сам ослепео или сам сада покојни. Па, можда и јесам.. али не, нисам сазнао...
Чекај, будан сам? Осећам да ми глава пулсира, али више не дишем отежано, тело ми не вибрира него лежи на удобном. Чекај, лежи? Трзнуо сам се из све јачине све док ме нечији додир није зауставио. Погледао сам изнад себе и видео нека нејасна лица. Једино ми је било јасно да је у просторији било више људи. Тада ми је један сумњичаво-нежан глас рекао „Добро дошао, желимо ти мирˮ. Тад сам се скроз освестио. „Мир?ˮ, изговорио сам отежано. „Јеси ли сада боље? Чекали смо теˮ, наставио је мушки глас. Нисам знао шта да мислим, а камоли изговорим. „Полако, тек се пробудио. Нека дође к себиˮ, додао је исти женски глас. Тада су ми лица постала јаснија. „Желите ли кафу, еспресо или можда чај?ˮ, поново је упитао. „Есп.. шта?ˮ. Све је постајало све више недокучиво. Као да причају другим језиком. Њихова љубазност је безмерно лажна, као да је од стране неког наређена. Облачење им је исувише упадљиво. Покушао сам да се осврнем око себе и схватио да се налазим у потпуно истој просторији као малопре, само што више није поломљена и мрачна, без икаквих предмета. Гледао сам око себе и нисам знао да ли је проблем у мени, или у њима? Свуда око мене су били неки неразјашњени предмети, поготово нешто попут кутије која је причала сама за себе. Када сам у њој угледао и људе питао сам шта је то и рекли су да је то „телевизорˮ, што ми није много објашњавало. Са моје леве стране непомично је седела старица гледавши у једну тачку као да никог од нас није примећивала. Деловала је замрзнуто, као да је неко зауставио у времену. Хтео сам да видим да ли је добро, да ли је и она залутала овде као и ја, али чим сам посегнуо зауставили су ме они. Питао сам шта није у реду и поново сам се загледао у њу док нисам схватио да је познајем, али зашто је стара? Да ли сам и ја? Исте секунде сам погледао у своје руке и тело. Био сам тотално збуњен. Њихова сада изопачена лица деловала су као да знају све. Обузео ме је чудан осећај. Кроз тело ми је прошла нека чудна несхватљива бол и тада се испред мене створио исти онај бљесак. Ко те је терао да питаш, Алексеј? Вратио сам се у кући Ушер али у оној истој, прљавој и мрачној. Без чудних кутија и без светла. Све је било ту само ње више није било испред мене. Ни као стара, ни као млада, али зашто после свега овога мислим да је ипак познајем од много раније? Мислим да се звала Ана.
Аутори: тим: „Септимеˮ
Наталија Стојановић, Јована Лазаревић ученице III/1 разреда Економско – техничке школе у Куршумлији
Ментор: Јасмина Рочкомановић, професор Српског језика и књижевности
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
