„Светови Поове причеˮ
Целог једног суморног, мрачног и тихог јесењег дана, када су облаци тешко и ниско висили на небу, пролазио сам сам, на коњу, кроз необично пуст крај; и најзад, док су се вечерње сенке тек прикрадале, нашао сам се на догледу туробне куће Ушера.
Белина зидова утапала се у облаке изнад куће, ветар је дувао, вода у рибњаку се таласала а сунце је на моменте стварало потпуно слепило. Да нисам био на коњу верујем да би ме мрак ухватио пре него што бих стигао до куће мог драгог пријатеља. Завезао сам узде мог црног пастува за капију и с осмехом поздравио леди Маделин, која ме је раширених руку чекала на вратима. Она ме је спровела дугим ходником украшеним ловачким трофејима њеног супруга. Влага у ћошковима капала је по јеленским роговима обешеним изнад врата дневне собе у коју смо управо улазили. За њом сам ушао ја и испрва, због њене широке балске сукње, нисам запазио храстов под и на њему медвеђу кожу. Загледао сам се у црно крзно на поду и размишљао како је страшно суочити се са тако великом животињом и опкладити се са њом у живот; да би на крају њено драгоцено крзно лежало на поду. Леди Маделин приметила је да сам замишљено посматрао њихову необичну декорацију у кући и најзад ми објасни, иако сам већ све то знао. „Мој супруг, гроф Вондерберг, заиста је уживао у лову. То је била његова страст. И баш у лову је погинуо пре пар месеци. Нестао је у шуми и тело му никада нису пронашли. Његова смрт остала је мистерија.ˮ
Наиме, ишао је у лов са Ушером, братом леди Маделин који је требало да буде наследник куће. Грофа Вондерберга је растргао вук, а Ушер се извукао жив. Али само пар дана од Вондербергове смрти Ушер је заувек нестао без трага. Леди Маделин је била веома смирена. Изненадили су ме њени гипки покрети, живост у гласу и непоколебљива жеља за животом. Њен необични став правдао сам покушајима са сакрије истину. Да сакрије све што је тишти. Те вечери смо дуго разговарали о њеним осећањима у претходних пар месеци. Није помињала ни бол кроз који пролази, ни самоћу.
Спавао сам те ноћи у гостињској соби, на тврдом и прашњавом дивану, пуном федера, али сам спавао мирно. Смиривао ме је жубор воде из рибњака. Целе ноћи сам маштао да пецам. Волео сам да пецам. Заволео сам то још као млад момак и до данас сам заљубљеник у тај спорт. Устао сам раније, пре леди Маделин и отишао на рибњак. Нисам ни други пут стигао да забацим удицу, када сам угледао леди Маделин како ме са прекором посматра са прозора. Чуо сам како је јако ударила врата и сјурила се низ трем.
„Добро јутро! Не допада Вам се идеја да доручкујемо пастрмуку? Види се да сте били жена једног грофа.ˮ
Никада раније нисам чуо да са таквом озбиљношћу говори: „Пријатељу, не злоупотребљавајте моје гостопримство, оно има границе. Молим Вас да се рибњаку више не приближавате. Постоје забавнија места у кући где можете провести јутро. Рибњаку се никада, молим Вас, никада више не приближавајте.ˮ
Био сам посрамљен због своје неслане шале, спустио сам штап на земљу, процедио посрамљено извињење и ћутке пошао за њом да доручкујемо. Тог дана више нисмо разговарали, али те ноћи нисам могао а да не мислим шта је у мојој пријатељици изазвало овакав немир. Нисам могао да заспим. Превртао сам се по кревету и размишљао.
Знао сам да се нећу смирити све док не сазнам шта крије. Обукао сам мантил, узео свећу са ноћног сточића поред кревета и пошао да откријем тајну моје пријатељице. Принео сам свећу води и покушао да кроз мрак и кроз јесење лишће разазнам шта се крије на дну. Видео сам златни брош са грбом грофа Вондерберга. Нисам томе придавао велики значај, вероватно му је упао када је ловио рибу. Наставио сам да погледом претражујем дно и видео црну, лаковану ципелу. Био је то један неспретан човек иако ми је било чудно како ципела може да заврши на дну рибњака. Док нисам светлом прешао преко лица мог пријатеља Ушера. Кроз тело ми је прошла језа. Кости су ми дрхтале од ужаса и знојавим длановима све сам чвршће стезао свећу. Поново сам светлом прешао преко лица мог старог пријатеља и поред њега видео грофа Вондерберга.
„Сада знатеˮ, рече леди Маделин која ми је стајала иза леђа. Испустио сам гласан крик. Дрхтао сам. Дрхтао сам од хладноће, од страха, од немоћи. Она настави мирним, меким гласом како је и почела: „Никада нисам волела свог мужа. Он је за мене био обичан шарлатан. Мамин син. Богат и леп младић. Добар само сиротим женама као што сам била ја. Скинула сам окове са себе и поново се осетила живом. Мој брат; он је био јако несрећан. Бојао ме се. С правом рекла бих. Патио је, ноћима је сањао страшне кошмаре и будећи се вриштао обливен хладним знојем. Одлучила сам да га лишим мука које је због мене трпео. Удавила сам и њега баш на овом месту. Сад знате све. Знате моју причу.ˮ Она умочи руку у рибњак и капима воде попрска свећу у мојим рукама. „Како сам угасила свећу, са истом лакоћом могу да угасим и ваш живот!ˮ
Вене на белим рукама почеле су све јасније да се оцртавају као да се спрема да ме зграби за врат и убаци у воду. Потрчао сам брзо до мог пастува у штали и у галопу одјурио из куће.
Никада је више нисам споменуо. Желео сам да заборавим. Само сам чуо од неког сељака на воденици како се говори да је нестала. Знао сам да није. Знао сам да се удавила и да на дну рибњака лежи поред својих, јер од њих није могла да побегне.
Аутор: Теона Јовановић, ученик Школе за музичке таленте
Ментор: Весна Антић, професор Српског језика и књижевности
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
