– Мило ми је што почињеш да га волиш – рече Кити мужу пошто са дететом на грудима седе на обично своје место. – Веома ми је мило. А већ је почињало да ме једи. Говорио си да ништа према њему не осећаш.
– Зар! Зар сам говорио да ништа не осећам? Говорио сам само да сам се разочарао.
– Како, у њему се разочарао?
– Не у њему, него у свом осећању. Очекивао сам више. Очекивао сам да ће се, као изненађење, разлити у мени ново пријатно осећање. И одједном, место тога – гађење, жаљење...
Она га пажљиво слушаше преко детета, надеваше на танке прсте прстење, које је скинула док је купала Мићу.
– Главно и јесте да има више страха и жалости него задовољства. Данас, за време олује, после онога страха, видео сам колико га волим.
На Китином лицу засија осмејак.
– А јеси ли се много уплашио? – рече она. – И ја такође; само, више ме је страх сада кад је већ прошло. Ићи ћу да видим храст... А како је пријатан Катавасов! Уопште, целога дана било је тако пријатно... И ти си према Сергају Ивановичу тако добар, само кад хоћеш... Хајде, иди сад к њима. Овде је после купања увек врућина и запара...
Корачавши блатњавим сеоским путељком, најразличитије мисли прожимале су се Љевиновом главом. Тешке исцепане цокуле остављале су дубок траг дуж цесте и отежавале му кретање. Селом се ширио тежак мирис земљишта натопљеног кишом док је јак олујни ветар разносио све пред собом. „Шта ми се дешава? У шта сам се ово претворио? Све што се догодило нема никаквог смисла. Кити није заслужила да се опходим према њој као према обичном цвету на пуној ливади. Али то дете је криво за све! Оно је унело раздор у нашу породицу. Његовим рођењем све је кренуло у погрешном правцу.” Изненада, небо је постало бело, јака киша потопила је целу околину, крупне кугле града снажно су ударале о канте поређане дуж пута. Силина ветра носила је све за собом када се зачу ужасан прасак и огромни храст сруши се преко Љевина.
– Какво је ово светло? Ко си ти? – сањиво је говорио Љевин лежећи у кревету огромне болнице у потпуно непознатом граду.
Постепено му се чистио вид. Соба је била испуњена светлошћу, топао ваздух му је отежавао дисање, али га то нимало није реметило у покушају да распозна бледо лице које се указује пред њим, као у сну. Љупка жена, крупних црних очију, густих обрва и дуге црне косе седела је крај њега.
– Ко си ти? – поновио је Љевин.
– Ја сам Ана. Ана Цаесарев. Зар ме се не сећаш?
Љевин је зачуђено гледао док се Ана кретала по соби.
– Ево, видиш...
Показала је стару фотографију са Дворског моста. На фотографији су били Љевин и Ана, гледали су свој одраз у Неви. Срећа на њиховим лицима владала је фотографијом. Пејзаж на слици одисао је безбрижношћу, младалачком љубави, слатким мирисом тек процвалих лала, птичјим жамором и раним јутарњим вихором. Све је изгледало тако савршено; неки непознати пролазник на улици, чије отежане капке и старачке боре краси, богзна каква судбина, проценио би их као један срећан пар.
– Зар ме се заиста не сећаш, Љеко – упита уплашено, али и мало изненађено Ана.
– Анка... О, Анка моја. Толико дуго сам те тражио...
АУТОРИ: Ива Марковић, Лара Тајем, Уна Горановић
МЕНТОР: Професор српског језика и књижевности Нађа Ђорђевић
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
