Сви су повлашћени. Постоје само повлашћени. И остали ће такође једнога дана бити на смрт осуђени. И он ће бити осуђен. Шта мари ако је оптужени због убиства био погубљен зато што није плакао на погребу своје мајке? Саламанов пас вреди исто толико колико и његова жена. Она мала жена аутомат исто је толико крива као и она Парижанка која се удала за Масона или Марија која је желела да се за мене уда. Шта мари што ми је Ремон био друг или Селест који вреди више од њега? Шта мари што Марија данас даје усне неком новом Мерсоу? Схвата ли, дакле, тај осуђеник да са дна моје будућности нема излаза.
Да сам пре годину дана заплакао на мајчиној сахрани...
Примио сам телеграм и са дубоким жаљењем отишао на сахрану, не примећујући сунце које сија нити људе које који плачу гушећи се у сузама. Био сам унезверен јер се све десило изненадно и неочекивано. По завршетку сахране, вратио сам се кући безуспешно покушавао да заспим. Мучила ме је грижа савести због недостатка речи и неиспољених осећања које нисам рекао нити показао својој мајци када је требало. Зурим у таваницу на плафону и присећам се догађаја који ми јуре кроз главу као покретне слике на филму. Све је тмурно. Самоћа. Празнина. Из дубине собе чујем мајчин глас, танак као лед.
Дозива моје име са нежношћу коју никада пре нисам знао да ценим и узвратим. Хиљаду емоција надвладава моје тело и ум. Кајање. Очајање. Губим контролу. На тренутак престајем да дишем. Осврћући се око себе провлачи ми се мисао. Mожда је то разлог због чега сам осуђен данас. Ни у сну нисам био награђен самоћом. Читаву ноћ oкупирала ме је мисао о Саламану. Он је био још један од узрока који су мене вечерас довели до усамљеничке ћелије у Алжиру. Пред собом видим слику срећне породице са женом слабашне конституције, румених образа, држећи у крилу старог пса склупчаног у облику француског пецива. Шћућурен пас ужива у топлој, угодној атмосфери. Осећа се вољено. У очима им се види међусобна приврженост и љубав према животу који воде. Покрај њих, поносан и испуњен љубављу, стоји Саламано. Слика коју у реалности никада нисам имао прилике да видим.
Тама између умрљаног и древног камења ћелије нарасла је и ускомешала се. Постало је и хладније. Хладно је и суво. Остали смо само ускомешало црнило и ја. Кроз мноштво гвоздених решетки, продирали су зраци сунца, који су местимично стизали до самог пода, а беху тако блештави и усмерени ка мени да сам у први мах помислио да су бели стубови. Међутим, када сам погледао навише, високо изнад себе видео сам како сунце продире кроз отворе на решеткама који као да су начињени убодом игле. Та огромна празна просторија, насумично испрекидана зрацима вруће светлости, беше сабласна. Снага трагова светлости вешто управља страхом и болом. Видим одсјај мрачне егзистенције. Моје постојање бива све болније. Сваки корак који у мислима начиним је све тежи од претходног. Пут до прошлости наводи ме на неописиви немир, који ми је добро познат. Прогања ме сопствени одраз. Гоне ме последице мог делања. Беспомоћ је једино што осећам поред презира према себи самом. Црнина и ништавило одомаћили су се у мојој глави. Ја сам плен сопственог опхођења. Покушавам да нађем спас у сузама. Нема их. Да ли је то повлашћеност? Поистовећујем се са безнадежном тескобом која ме окружује. Наступа мрак, потпуни мрак, у тамници и у мени...
Тим: Душе
Софија Милићевић је ученица трећег разреда Гимназије ,,Светозар Марковић" и похађа природно-математички смер. У слободно време воли да прочита добру мистерију или трилер. Ужива у писању, па је то и разлог за пријављивање за пројекат „Фан-фикција".
Наташа Пешић је ученица треће године Гимназије „Светозар Марковић” и похађа природно-математички смер. За пројекат „Фан фикција" пријавила се због своје љубави према књижевности и писању.
Јања Ђорђевић ученица билингвалног одељење Гимназије „Светозар Марковић”. Своје слободно време воли да проводи са пријатељима или читајући књиге. На пројекат се пријавила због љубави према књижевности.
Миа Станојчић је ученица прве године Гимназије ,,Светозар Марковић" и похађа природно-математички смер. Воли да проводи своје слободно време читајући роман. Желела је да опроба своје вештине писања и због љубави према књижевности пријавила се за пројекат „Фан-фикција".
Ментори
Маја Димитријевић и Марија Станчић Михајловић, професори српског језика и књижевности,
Гимназија „Светозар Марковић“ у Нишу
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
