Петар II Петровић Његош (1813 – 1851) и његова дела предмет су многобројних радова и књига и значајног броја докторских дисертација, као и бројних дискусија везаних за његово стваралаштво, образовање, утицаје, припадност и језик на коме је стварао. Поред интересовања домаће стручне и научне јавности, за њега и његова дела интересовали су се и странци, а међу њима и неки немачки угледни историчари књижевности, слависти, путописци, преводиоци, али и државници. Предмет њиховог интересовања биле су све сфере његовог живота и рада. У литератури се може наћи и податак да су се о њему слали тајни аустријски извештаји из Котора преко Задра у Беч. Ипак, највише су се интересовали за Горски вијенац.
Повезаност Његоша са Немцима треба посматрати у контексту свеопштих немачко-српских (или боље рећи немачко-јужнословенских) културних веза које су достигле врхунац у периоду романтизма када је наша народна поезија постала позната ван граница земље управо преко немачке књижевности. То је период који су у Немачкој обележиле многе познате личности тога доба: Хердер, Грим, Гете, Талфј.
Његош је Немцима био занимљив и као песник и као владар, и то не само за живота него и после смрти. О томе сведочи чињеница да су после његове смрти 1851. године у немачкој стручној периодици излазили чланци који су се бавили Његошем. Један од њих је чланак под насловом Der verstorbene Wladika von Montenegro објављен у часопису Die Grenzboten (стр. 47-53) (Бекић: 1968). Чланак није потписан тако да његов аутор није познат.
Ипак, Немци су Његоша на прави начин упознали тек када су његова дела преведена на немачки језик. Горски вијенац преведен је на немачки 1886. а превео га је Ј. Кирсте[1]. Захваљујући том преводу немачки историчари књижевности, посебно они који су се бавили компаративном књижевношћу укључили су у своја разматрања и ово Његошево дело. Међу њима био је Макс Кох, угледни немачки историчар књижевности и професор универзитета, који је уочио сличности између Гетеовог Фауста и Његошевог Горског вијенца, па је о томе написао и један чланка у Гетеовом годишњаку, 1887. године.
Упоређивањем појединих сцена из Фауста и Горског вијенца али и сличностима између ова два дела бавили су се и домаћи научници. Један од њих био је и Јован Скерлић, који је поред сличности у неким сценама, говорио и о сличности у структури ова два дела, али је, ипак, коначне закључке препустио детаљнијим научним истраживањима и анализама. Јевто Миловић је написао књигу посвећену овој теми под насловом Велики утицај Гетеов на Његоша (Београд 1934), а тиме су се бавили и Љуба Стојановић, Тихомир Ђорђевић, Миљан Мојашевић и Томислав Бекић.
Веза између Његоша и Гетеа могуће да је била успостављена и преко Симе Милутиновића Сарајлије који је лично упознао Гетеа, а који је дошао на Цетиње за Његошевог учитеља управо после повратка из Немачке (1827). Врло је вероватно да је о свом сусрету са Гетеом и његовим стваралаштвом упознао и Његоша.
За разумевање Његошевог дела код Немаца значајан је био и други превод Горског вијенца на немачки језик, који је објављен 1939. године у преводу Катарине А. Јовановић[2], ћерке Анастаса Јовановића, која је била изванредан познавалац немачког и српског језика. По трећи пут Горски вијенац преведен је на немачки језик 1963. године, а превео га је чувени слависта, изузетан познавалац Његошевог стваралаштва и немачко-српских културних веза, универзитетски професор, Алојз Шмаус[3].
Што тиче превода осталих Његошевих дела на немачки језик, занимљиво је да је Аница Савић-Ребац превела Лучу микрокозму. Превод је настао на иницијативу њених колега из Немачке 1937. године, а у оквиру њеног бављења хеленистичким студијама, односно истраживања одређених античких идеја и идејних струјања у нашем културном простору. Тај превод понуђен је на објављивање немачком издавачу, али без успеха. Рукопис превода пронађен је у њеној заоставштини која се чува у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“ у Београду и објављен је 2002. године. Тако је и то Његошево дело угледало светлост дана на немачком језику.
Његош Немцима није био занимљив само као песник, него и као државник. Чувени немачки путописац Кол који је 1850. године путовао по нашим просторима и том приликом посетио Црну Гору упознао је и Његоша. Он у свом путопису описује Његоша, наводећи да је на њега оставио утисак „као веома паметан, окретан и образован човек“, Кол описује и његову библиотеку, осврће се и на његово познавање страних језика, каже да је са њим разговарао на руском и каже да Његош поред матерњег језика говори и руски и француски, а разуме италијански и нешто мало немачки. Колу је Његош говорио о Хомеру кога је волео да чита и чија је дела имао у својој библиотеци, и о Бајрону чији је портрет висио у његовој соби.
Његошем се бавила и Тереза Албертина Лујза фон Јакоб, звана Талфј, најзначајнији преводилац српске народне поезије на немачки, сарадница и познаница Гетеа, Грима, Симе Милутиновића и Вука Караџића. У својој Историји словенских језика и књижевности оцењује Његоша као „једну од најистакнутијих личности свога доба“, чији је „главни циљ да створи од Црне Горе члана велике европске породице народа, не морајући при томе ништа да жртвује од њене слободе и независности“, а описује га као „човека необично крупна стаса, лепих црта лица, значајног талента и веома чврстог карактера, који се васпитавао делимично и у Русији“.
Међу бројним значајним личностима које су посетиле Црну Гору за време Његошеве владавине био је и саксонски краљ Фридрих Аугуст, који је ту боравио 1838. године. У његову част Његош је написао једну песму, која је много година касније пронађена у дневнику саксонског краља, а коју је, Талфј превела на немачки (овај догађај описао је италијански путописац Бартоломео Бјазолето у својој књизи посвећеној посети саксонског краља нашим крајевима).
Његоша у својим забелешкама помиње и кнегиња Метерних, која га је упознала за време његовог првог боравка у Бечу, запажајући да је „присталица Грка“ и да „стоји под нарочитом заштитом Русије“.
Немачки песник и драматур Хајрих Штиглиц у својој књизи Ein Besuch auf Montenegro, објављеној 1839. године описује такође сусрет са Његошем, па опчињен његовим манирима, каже „да би могао да се појављује и у париским салонима“.
Имајући у виду расположиве чињенице видимо да је Његош остављао веома позитивне утиске на своје саговорнике и као песник и као владар и као личност, о чему су они оставили и писане трагове. Позитивно су оцењивана и његова дела, бар она која су преведена, али, ипак, немачка стручна јавност остала је ускраћена за један добар део Његошевог стваралаштва због непостојања превода осталих његових дела на немачки. Преостаје да се надамо да ће у будућности бити урађен и овај велики и значајан посао и да ће му будући германисти посветити потребну пажњу.
[1] PETROVIĆ Njegoš, Petar II: Der Bergkranz : (die Befreiung Montenegros) : Historisches Gemälde aus
dem Ende des Siebzehnten Jahrhunderts / von Petar Petrović Njeguš ; zum Ersten Male aus dem Serbischen in das Deutsche Übertragen von J. Kirste. - Wien : Verlag von Carl Konegen, 1886.
[2] PETROVIĆ Njegoš, Petar II: Der Bergkranz : ein historisches Gemälde / von Petar Petrović-Njegoš ; übersetzt von Katharina A. Jovanovits ; mit einem geleitwort von Pavle Popović. -
Leipzig : Felix Meiner, [1939].
[3] PETROVIĆ Njegoš, Petar II: Der Bergkranz / Petar II. Petrović Njegoš ; Einleitung, Übersetzung und
Kommentar von A. Schmaus. - München : O. Sagner ; Belgrad : Prosveta, 1963. -
XLIII, 164 str.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
