Елизабетина су браћа убила њеног љубавника Лоренца. Он јој је дошао у сан и рекао где је сахрањен; Eлизабета кришом ископава Лоренцову главу и сахрањује је у саксију са босиљком, над којом плаче по васцели дан. Браћа одузимају саксију и Елизабета умире од туге.
Ово је сажетак новеле из Бокачовог Декамерона (у питању је пета новела четвртог дана), новеле која заузима једва четири странице куцаног текста, али је изазивала праву помаму суза код читалаца и инспирисала бројне европске уметнике од ренесансе до модернизма, укључујући ту и Џона Китса (поема Изабела или саксија са босиљком), Џона Еверета Милеа (платно Лоренцо и Изабела), као и композитора Френка Бриџа (симфонијска поема Изабела).
Шта је заправо то што је читаоце привукло овој Бокачовој причи? Да ли је у питању снага мита о романтичној љубави (а имајте у виду то да концепт романтичне љубави у европској култури не постоји пре 12. века!1)? Или је у питању сам патос приче и наша потреба да саосећамо са јунакињом која незаслужено пати? Или је, пак, посреди то што се у причи може препознати репресивност патријархалне културе, погубне и по жене и по мушкарце? Можда је у питању језгровитост информација које су у тексту дате, сликовитост представљеног, једноставност приповедања? Или је, наравно, у питању све наведено?
У овом ћу тексту покушати да покажем како један књижевни текст у себи садржи огроман број информација које на врло непосредан начин сведоче о политичком и економском, друштвеном и културном, контексту једне епохе. Укратко: не морате унапред много знати о периоду хуманизма и ренесансе да бисте разумели Бокачов текст, али пажљивим читањем можете пуно научити о том периоду.
На пример, када Бокачо каже да је Лоренцо приметио да се Елизабети необично допада, па је „престао да се бави својим пролазним љубавним везама да би се потпуно посветио њој”, и да затим „није прошло много времена, а они су се осетили сигурним и учинилу су оно што су највише желели”, тако да су „наставили и пошто су провели заједно много слатких часова, заборавили су на опрезност”, ми овде примећујемо више ствари: сексуални живот човека ренесансе је прилично слободан и он о сексу (и, пре свега, о ванбрачном сексу) говори много више и отвореније него што бисмо то вероватно очекивали; иако Бокачо пази на пристојност својих речи (двоје заљубљених су „учинили оно што су највише желели”, они проводе „много слатких часова”), његове речи морају бити довољно информативне и недвосмислене да би његов претпостављени читалац јасно разумео о чему је реч; жена у ренесанси имала је извесну могућност кретања, барем уколико је припадала грађанском друштевеном слоју (Елизабетина браћа су трговци из Месине).
Зашто тројица Елизабетине браће убијају Лоренца? Не само због тога што су се плашили да ће „пући брука” јер је њихова неудата сестра имала сексуалне односе (то се лако дало решити Елизабетином удајом за Лоренца, као што се иначе дешава у неким другим Бокачовим новелама), већ због тога што је Лоренцо био њихов слуга, подређени који је водио све трговачке послове породице. Срамота се, дакле, не огледа у кршењу религиозно-моралних норми – или оне нису примарне – колико је битно не прекршити границе између друштвених класа, довести, на било који начин, устројство на којем почивају полуге друштвене (и политичке) моћи.
Елизабетина браћа, дакле, убијају Лоренца и сахрањују га тамо где га нико не може наћи. Не руши ли се тиме један цивилизацијски табу, табу везан за то да мртве треба достојно оплакати? Да ли онда Лоренцо долази у сан Елизабети, прелазећи притом баријеру мртви – живи, због тога што га на то нагони љубав према њој или зато што жели да се зна за место његовог гроба? Да ли смо ми склони да предност дамо другом тумачењу због тога што сам текст даје снажне аргументе за то, или због тога што је мит о романтичној љубави тако снажан у модерној европској култури? И због чега Елизабетина браћа немају нимало гриже савести јер су убили?
Било како било, Елизабета пати за Лоренцом, а њена браћа прете да ће јој, буде ли наставила да поставља питања, дати одговор какав заслужује. До остварења претње не долази јер Елизабета у сну сазнаје за породичну тајну и место где је Лоренцо закопан. Сутрадан она проналази још нераспаднуто тело свог јадног љубавника; иако је била тужнија „од било које жене на свету”, такође је знала и да „то није време за јадиковање, већ да треба да покуша да тело свога драгог сахрани на бољи начин”. Међутим, схвативши да то није могуће, Елизабета вади нож и голим рукама одсеца главу свог вољеног, увија је у пешкир и враћа се кући, као да се ништа није догодило. Слика је можда помало необична и за читаоца ренесансе; код савременог читаоца она ће, својим натуралистичким детаљима, скоро сигурно изазвати зачуђеност или чак згражавање. У ком се смислу могао променити квалитет рецепције ове слике од ренесансе до 21. века? (Једна напомена: Европљанима је до 20. века било нормално да посматрају погубљења; штавише, јавно погубљење је било нека врста друштвеног спектакла). И да ли то значи да се људска осећајност мења, да је људска емоција делимично друштвено исконструисана? На крају, нису ли Елизабетина браћа примери баш оних људи који су недуго после Бокачовог времена (а Бокачо је умро 1375. године) почели са „великим поморским открићима”, поробљавајући читаве културе у крвавим масакрима вршеним над неевропским народима?
По читаве дане девојка плаче над саксијом са босиљком, у којем је сахрањена глава њеног вољеног. „Због такве дуге и непрестане неге, као и масне земље у којој се глава распадала, босиљак је набујао и много мирисао”, каже Бокачо. Али оставимо по страни то што писац очевидно сматра за битно да својим читаоцима објасни физичке разлоге због којих је биљка расла брзо и пуно мирисала: зашто је у питању баш босиљак; шта на симболичком плану босиљак значи за причу о несрећној љубави, љубави која није крунисана браком? Да ли Елизабетина патња (сузе које иду на доле) и босиљак који расте (иде на горе) имају посебну важност за то што је баш ова прича дирнула у срце генерације Бокачових читалаца? Није ли згуснутост ове слике појачана стиховима којима аутор завршава своју причу, „Ко је тај покварењак / што ми је украо саксију са цвећем итд.”, пре него чињеницом да убрзо затим Елизабета умире од туге, због тога што се, са смрћу Лоренца, завршава и потенцијална прича о Елизабети као мајци? Да ли је, дакле, саксија са босиљком симбол ове изнуђене јаловости, симбол жене која се, према социјалним стандардима италијанског 14. века, никада неће до краја остварити као жена, никада неће идентитетски бити потпуна?2
Елизабетина браћа су се, за сваки случај, одселила из Месине. Убрзо затим Елизабета умире од бола; њена браћа настављају са својим трговачким пословима у Напуљу.
1 http://www.ox.ac.uk/news/arts-blog/did-love-begin-middle-ages
2 Занимљиво је то да се у српској народној култури најгором клетвом сматра клетва упућена неудатој девојци, клетва „да нема од срца порода”.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.