Овог лета у Дубровнику је умро историчар Никола Тоља (1947–2023).
Његова докторска студија, Књижевно значење дубровачког часописа „Срђ”, одбрањена осамдесетих година прошлог века, умногоме је унапредила поглед на ангажовања Срба Дубровчана у деветнаестом столећу. Међутим, своје прво издање доживела је тек као прилог сложеној студији Дубровачки Срби католици – истине и заблуде, која је објављена у Граду, као ауторско издање, 2011. године.
Обимна студија, Дубровачки Срби католици – истине и заблуде, настала је на основу свеобухватног увида у дубровачку и далматинску периодику 19. и почетка 20. века, пратећи тако, из дана у дан, делатност, политичку, друштвену и културну Срба Дубровчана. Наравно, сем периодике, за писање ове књиге, историчар је користио и бројне друге текстове, најпре ауторске радове самих Срба Дубровчана, као и бројне списе из њихових сачуваних архива. Уз то, Тоља се освртао, на различите начине, и на своје претходнике који су писали на ову тему.
Читав тај вишедеценијски рад подељен је у више поглавља, од којих у почетним Тоља најпре настоји да укаже на узроке и историјске околности које су утицале на појаву и ширење покрета дубровачких Срба католика, међу којима даје значајно место својеврсном дубровачком партикуларизму у неповољним приликама под Аустријом, као и значају Србије као независне државе на Балкану. Сам покрет Дубровачких Срба католика Тоља детаљно проучава, тако што излаже његову социјалну структуру и бројност, затим национални, политички, културни и привредни карактер. У свом раду Тоља је толико прецизан да даје и појединачна и конкретна имена интелектуалаца из редова Срба католика у овом периоду, којих има преко 160, што је јединствен случај до сада. Наиме, и до сада је било покушаја да се наведу имена Срба католика, али Тоља, сасвим извесно, настоји да састави коначан списак, притом наводећи и критеријуме који га опредељују. Најпре су то оне личности које су предводиле покрет, односно они који су се лично или колективно изјашњавали као Срби католици. Затим су то они који су својим именом потписивали колективне поруке подршке – честитања, која су публикована, као и они који су се на исти начин одређивали у јавним прогласима. Такође је Тоља потврду да је одређена личност припадник овог круга налазио и у честим полемикама, неретко на националне теме, у новинама „Дубровник” и „Црвена Хрватска”, где су се актери и национално-конфесуално одређивали, или, пак, нису негативно реаговали када би их неко други на тај начин квалификовао. И, коначно, пошто је у Дубровнику последњих деценија 19. и почетком 20. века била јасна подела у институцијама, удружењима и разноликим друштвима, Тоља сматра да су они који су или били у управи или чланови, као и дародавци Српске читаонице, Српског пјевачког друштва „Слога”, Српске грађанске музике, Добротворне задруге Српкиња Дубровкиња, Дубровачког радничког друштва, „Српске зоре”, Матице српске, Српског гимнастичког друштва „Душан Силни”, били Срби, католичке или православне конфесије.
Никола Тоља је посебно издвојио интелектуалце међу Србима католицима у Дубровнику, а затим их и именом и презименом и навео, сем у случају када, према његовом објашњењу, наследници конкретне личности, а истог презимена, и данас живе у Дубровнику, па је тада наводио име са иницијалом за презиме, међутим са јасно назначеним извором у дубровачкој периодици.
Тоља се позива на тврдње из литаратуре да се у Дубровнику бити Србином католиком сматрало знаком учености и доброг укуса, односно да је дубровачка интелигенција доба од средине 19. до првих деценија 20. века себе претежно сматрала Србима католицима. По социјалној структури, Тоља дубровачку интелегенцију из круга Срба католика дели на ону која је пореклом племићка, затим на грађанску интелигенцију, световног и духовног усмерења, односно свештенство, као и на средњошколску и студентску младеж, напомињући да је Срба католика било у занатском и радничком сталежу, односно и међу сељаштвом, што би подразумевало да они нису били ограничени, како се раније тврдило у хрватској историографији, само на град Дубровник, него их је било и у Конавлима, Жупи, Цавтату, на Пељешцу.
Што се тиче „властеовске интелигенције”, Тоља тврди да је веома мали број племићких породица чији се чланови нису изјаснили као Срби католици. Он, такође, сматра да су дубровачки племићи тога доба гајили колективну властеоску свест о томе да као посебна „подскупина припадају српскокатоличком кругу”. Предводник ове групације био је Орсат (Медо) Пуцић, а аутор као Србе католике наводи и његове рођаке Мата и Мата Нерона, док полемише са српским историчарима и публицистима који су у Србе католике сврставали и дугогодишњег градоначелника Дубровника – Рафа Пуцића, као и Медовог брата, филозофа и политичара – Ника Великог Пуцића.
Затим Тоља наводи, према породицама, дубровачке Србе католике из реда племства: Бона (Бунић): Луко, Мавро, Јозо, Михо, Никола, Љубица; Кабога (Кабужић) Мароје, Геталди Иван; Ђорђи (Ђурђевић) Маринко; Гради (Градић): Никша Матов, Балдо; Гоце – Басељи (Гучетић – Басељи): Мелко, Мелко мл., Луко, Балдо; Гундулић Франо; Охмучевић – Бизаро Лујо и Елена; Пуцић: Медо, Мато Нерон, Мато; Натали: Мато, Јеро; Сарака: Никша, Иво, Рудолф; Сорго (Соркочевић) Херман.
Што се тиче грађанске световне интелигенције, она је, према Тољином мишљењу, због своје бројности, али и агилности, била основа овог покрета. Углавном је то била хуманистичка интелигенција, док се у техничку убрајао тек понеки поморски капетан. Припадници овог круга заузимали су најистакнутија места у Дубровнику као „općinski vjećnici i utjecajni srpski političari, vrsni znanstvenici, pokretači, vlasnici, izdavatelji, glavni urednici, novinari i suradnici srpskih listova i časopisa, članovi uprava i predsjednici srpskih institucija u Dubrovniku, profesori Gimnazije...” Неки од њих су стално или повремено боравили ван Града, али су били активно укључени у покрет. Грађанској интелегенцији припадају: Лујо Војновић, Валтазар Богишић, Матија Бан, Перо Будмани, Марко Цар, Лујо Адамовић, Марко Мурат, Иво Џаја, Бранко Џаја, Петар Колендић, Милан Решетар, Стјепо Кобасица, Јосип Берса, Хенрик Барић, Антун Фабрис, Влахо Матијевић, Стјепо Кнежевић, Луко Зоре, Антонио Вучетић, Стјепан Кастрапели, Мирко Кастрапели, Матеј Шарић, Влахо Шарић, Иво Rubricius, Нико Лепеш, Балдо Подић, Вид Вулетић Вукасовић, Вице Адамовић, Кристо Доминковић, Мато Грацић, Мише Вакети, Антун Пуљези, Јеро Пуљези, Стјепо Луцијановић, Мато Зглав, Вицко Трипковић, Јозо Катић, Стјепан Царевић, Рудолф Сарделић, Антун Зипфел, Домо Деполо, Јозо Флори, Франо Бибица ст., Франо Бибица мл., Цвијето Јоб, Ђилдо Јоб, Ћирил Јоб, Бенвенуто Јоб, Антун Вишић, Паскоје Јоб, Антон Јакшић, Петар Рељић, Михо Папи, Иво Папи, Мато Мариновић, Божо Банац, Перо Банац, Мишо Колин, Антоније Стражичић, Балдо Косић, Нико Свилокос, Божо Цвјетковић, Сабо Јелић, Антун Пасарић, Франо Кулишић, Божо Хопе, Антун Бенуси „и десетине других”.
Што се тиче Срба католика међу католичким свештенством, ту Тоља оставља већи број непотпуних презимена, док уз добро познате дум Ивана Стојановића, Петра Франасовића, Андра Мурата, Људевита Вуличевића, наводи и Србе католике међу дубровачким фрањевцима у таквом броју и са таквим утицајем да је то у оно доба изазивало и одређене сукобе у самим црквеним круговима.
Као свештенике око којих је било двоумљења да ли припадају Србима католицима, Тоља наводи: Антуна Казалија, Мату Водопића, Ђура Пулића, Стјепа Скурлу, Ловра Кукуљицу, Ника Ђивановића, Ивана Фабриса, са напоменом да је чак и он, у ранијим својим текстовима, ове личности наводиo међу Србе.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
