Познато је да је први српски архиепископ Сава српску краљевину, оснивањем националне цркве, поделио на осам епископија, не заборавивши да и на крајњем западу оснује Хумску епископију, са седиштем у Стону. Вероватно је мудри и државотворни Сава, из младости, запамтио манастире на Пељешцу, и најзначајнији, задужбину кнеза Михаила, који је од оца Војислава, владара Дукље, како тврде историчари, наследио залеђе Дубровника са Стоном. Историчари, такође, без изузетака, када би објашњавали необичан поступак последњег великог Немањића, цара Душана, да Пељешац са Стоном и великим бројем манастира поклони Дубровчанима, помињали би неизоставно Савину епископију. Можда је и то био разлог да се вишевековни данак, назван „свића“, који су Дубровчани давали више као сећање на цареву милост, него као својеврстан откуп Рата, увек одвијао у посебним свечаним тренуцима, уз сусрет светогорских монаха и дубровачке изабране властеле, уз живописне поклоне из Хиландара, и увек уз службу на словенском, како је записано.
Ни по окончању земног живота, Сава, како пише његов први биограф Доментијан, није престајао да буде „светилник свога отачаства“. Манастир Милешева, Савино земно прибежиште, одакле је вековима зрачио Савин култ, био је на путу дубровачких поклисара, дипломата и трговачких каравана, а око ње су се лоцирале и дубровачке насеобине. У својим списима, углавном пословног карактера, неки од њих остављали су записе о чувеном немањићком манастиру, о бројности калуђера, сећали се своје затечености богаством светих реликвија и словенском службом под њеним сводовима, увек упућујући на „старинску стару веру“. Многи од тих записа, који помињу и култ св. Саве негован у Милешеви, вишепута су навођени (поменимо мемоаре и дневничке белешке сина песника Османа, Мата Гундулића), а као литерарно најуспешнији, подсетимо на барокни еп дубровачког песника и дипломате Јакете Палмотића, Дубровник поновљен, настао после великог земљотреса из 1667, који је довео до искушења нестанка Града. Палмотић, на путу за Цариград, наилази и на манастир Милешеву. Песник у својим стиховима описује дирљиви сусрет са „игуманом старцем“ и са многобројним калуђерима („с много отаца“), који су Дубровчане примили „с начином умиљенијем“, отворили пред њима цркву и „из гласа угодна“ запевали молитве. Они су се молили за своје госте, али и за, што је посебно гануло путнике, опоравак „Дубровника, славног града“. Тада су Дубровчанима, као и многима и пре и после њих, „ти планински калуђери“ показали свете реликвије, односно „све што је драже у старинској старој вјери“, па
„Находе су ту тјелеса
с стране у скрињи Сава Света,
а и гробнице пуне уреса
бана од старијех јоште лета“.
За време ропства под Турцима, како бележе историчари културе и цркве, проширио се култ светитеља и на муслимански и католички живаљ, па је закључено да је св. Сава постао општејужнословенски светац поштован од свих. Тако је спаљивање моштију св. Саве уследило као очајнички акт турских власти против култа светитеља. У потоњој националној српској историји, овај кризни догађај је оцењен као тренутак када је канон свеца расут широм балканских простора.
То је исто, али као савременик, закључио и дубровачки песник Антун Сасин, који је те 1594-5, пишући своју стиховану хронику Разбоји од Турака о аустријско-турском рату, жарко желео да су порази Турака тежи а победе хришћана чешће. Тако је често и дописивао победе хришћанских војсковођа, да би га смрт затекла као срећна околност – у сред рата који није завршио повољно по његове хришћанске јунаке. Али је зато варварски чин Синан-паше оцени историјски зрело и поетски успешно – као разлог за каснији почетак слома Турака. За то недело, пева Сасин, Бог је турску војску казнио директно са небеса – побивши хиљаде војника:
„Али је моћ Божија јака,
која посла згар небеса
страховијех с громом тријеса,
седам тисућ да Турака
од теј војске тад попали,
и свијех мртвијех по тлех врже...“
а разлог је конкретан:
„ер је божја влас могућа
која хотје осветити
и указат своју славу,
eр ждегоше славна Саву
хтје их огњем попалити...“
Снажно национално прослављање дана св. Саве започиње са 19-им веком, када постаје једна од нових српских традиционалних манифестација, док се од педестих година посебно издваја и истиче просветитељска улога св. Саве.
У вредном трагању за ликом и личношћу највећег свеца српског православља у дубровачкој културној историји, приметно је занемариван 19. век. Стога није ни уочено да док су ранија времена св. Саву и помене о њему везивала за подручје под српским земљама, лик свеца се у овом добу, у литератури и уопште културном наслеђу, јавља у самом Дубровнику, као део укорењене свести о његовом саучествовању у духовном, религиозном животу православног али и католичког света.
Сликовити приказ овога је графика са самог краја века, из 1900. године, „Српска дубровачка омладина дум Ивану Стојановићу“ великог дубровачког сликара Марка Мурата, која, над Дубровником, у облацима, на месту предвиђеном за небеске заштитнике, приказује заједно дубровачког парца светог Влаху и светитеља српског светог Саву.
У двема адеспотним комедијама, сачуваним у рукопису, св. Сава је, заједно са св. Влахом, а уз одлучујућу подршку Бога, темељни бранитељ нових времена, чији су критичари оличени у представнику папског Рима – св. Петру.
У Комедији новој св. Сава се, мада је присутан на сцени, у пратњи заштитника Града, св. Влаха, и иако Бог њему упућује срдачне поздраве а Петар му љутито добацује грдње, оглашава само у полустиху, речима: „Бог је реко“. У Трећој новој комедији св. Сава је, међутим, активан учесник у одбрани нових времена. Он, наиме, брани Дубровник од напада, објашњавајући мудрост св. Влаха:
А Влахо га сам исправи.
И знаш како? За главаре
Давајућ му свеђ товаре
Док се грјешни пук развиди,
Пропаст своју док увиди,
Тер покаран молит стане
Да се Влахо на њ већ гане...
После мноштва негативности које св. Петар износи везаних за Град, Сава конкретно одговара:
Ако ти су неприлике
Има других ки су од дике:
Радничко је Друштво дика
Славног нашег Дубровника
Свети Влахо њега штити
Чланове ће умножити.
Кад, пак, други покушавају да објасне Петру да није у праву у погледу традиционално овештале негативне историјске улоге православних у Дубровнику, св. Сава се оглашава потврдом или захваљује на разумевању.
Баш ти фала, попе Ст'јепо
Конфусто си то прил'јепо.
(Влаху) Моје стадо јест гр'јешило
Али чисто није било
Баш ни твоје, o collega.
Обе комедије се завршавају заједничким одласком Бога, св. Влаха и св. Саве, уз слављење нових времена:
Доспјело је презирање,
И братичско клеветање,
Да брат брата љуби, штује,
Ово звоно проглашује.
Ова црква св'јету каже,
Да се братац с братом слаже,
Да је слога наша слава,
Кажемо ти ја и Сава.
Као врхунац Влахо се обраћа Богу речима:
И да слога тврђа буде,
(Допуштења сикур твога),
Ја ћу Саву града мога
Учинити, con procura,
За другога протетура.
Помирљиви тон који поред св. Саве и св. Влаха коначно успостави учешће самог Бога, који на Петрове нападе одговара очински благо и надмоћно подсмешљиво, преовлађујући је. То посебно потенцира подсећање да је „ура од обједа“, односно одлазак, после свега, Бога на ручак, у обе комедије, док се, у позадини, оглашава хор анђела у славу божанске моћи.
Свети Влахо и свети Сава се постављају један крај другог у уметничком и литерарном доживљају тога доба као равноправни браниоци не само нових верски толерантних времена (која су легализовала постојање православне конфесије на вековима негостољубивој строгокатоличкој територији), него и једне екслузивне појаве карактеристичне за последње доба старе дубровачке културе – појаве Срба католика. Тако је сам св. Сава, што није било ни без друштвено-националног одређења, постављан као пандан св. Влаху, вековима заштитнику града Дубровника.
Прослава св. Саве, заснована је у Дубровнику раније него у многим другим крајевима, како је познато, на предлог дубровачког писца Матије Бана, који је овај учинио из Београда у сугестији првом дубровачком пароху, потоњем митрополиту дабро-босанском, Георгију (Ђорђу) Николајевићу. На прославу св. Саве од 1850. редовно су позивани угледни гости, и она је у прво време била углавном црквеног карактера. Међутим, временом, како је светац добијао и обележја заштитника школе и просвећености, како се почело указивати и на његов значај у том смислу, и православни Дубровчани су проширивали своје прославе. Још више и свечаније са оснивањем певачког друштва „Слога“, 1874. године, чији је и заштитник управо био св. Сава. До краја 19. века тако су се у Дубровнику организовале комплексне црквено-школско-грађанске прославе, сачињене од јутарњих служби, програма у школама, па затим музичко-сценских вечери са плесом и забавом до јутарњих сати. Овакви програми, које су посећивали и угледни Срби католици из интелектуалног али и црквеног света, изазивали су реакције али и биле мотив за бројне текстове о вишеструком значају и улози Саве Немањића. Тако се, уместо да се, што је било настојање ригидних представника католичког клера, онемогући проширивање светосавске прославе, идеја светосавља и њеног домета на западне територије разматрала и снажила у расправама тадашњих угледних Срба католика, међу њима и публицисте и филолога Антуна Фабриса и филозофа и историчара а декана Стоне цркве у Дубровнику дум Ивана Стојановића.
Прослава празника Светог Саве настављена је током 21. века у Дубровнику, да се и до данас тај дан обележава црквеним пригодним обредним свечаностима и школским приредбама.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
