Када напољу хуји ветар, дом је наш избор. Али не сваког дана. Одемо у школу, на факултет, одемо на посао, одемо до пријатеља, у кафић, ресторан, тржни центар итд. А онда дође лепо време, па у кућу и не улазимо. Сви смо у некој трци за временом, нема времена за одмор, нема времена за породицу. Заборавимо да ценимо све оне ситнице што живот значе: бујање пролећа кроз мирисне пупољке и цвркут птица, спремање крофни заједно са дечицом која поносно обављају само њима додељени јединствени задатак и уживају у осећају да су део породице...
И док пролеће опет мами све из куће, у ситуацији смо таквој да морамо остати у својим домовима, иако то по некој устаљеној рутини никако не би био наш избор. И док јадикујемо над својом тренутном судбином, запитајмо се је ли све баш тако црно, или је овај позив на социјалну дистанцу – од других, управо позив на социјално зближавање са онима са којима живимо.
Ванредно стање у држави изазива страх, напетост или макар нелагоду. И то је нормално. Напетост и неизвесност до када ће ово трајати и како ће се завршити – мучи главе не само одраслих, него и главице мале деце која осећају да нешто није у реду. Њима недостају другари, паркови, трчање и додир с природом. Када родитељи и васпитачи и учитељи те деце помисле како им није лако сада када раде од куће или не раде уопште и због тога не примају плату, нека се сете ових малих који не знају шта ће са својим ногицама које би да скачу и трче.
И да ствари буду зачињене, деци нелагоду ствара не само изолација, него и несигурност и напетост родитеља. Деца ово осећају. Но, среће у несрећи, родитељи управо имају могућност да ову нелагодност победе. Заједно. Јер породица и јесте сигурна лука и мирна оаза којој се враћамо кад год смо у проблему.
Шта је то што може користити родитељима у овој неизвесној ситуацији, у коју смо уроњени без икаквог плана и искуства? Како се изборити са хаосом који је завладао у првим данима изолације и који можда и после више недеља траје? Како одговорити на изазов потребе балансирања између радозналих дечијих главица и забринутих родитеља притиснутих обавезама посла од куће, домаћих послова и послова које захтева улога васпитача/учитеља/наставника? Како се не изгубити у мору слободног времена када многи мисле да коначно имају време за све оно што раније нису стизали да ураде, што може да изазове неодлучност у избору одређене активности?
Рутине. То је оно на шта можемо да утичемо. Породица има моћ да допринесе да се сви чланови осећају боље, а кључ те моћи у тренуцима наглих промена јесу рутине и ритуали. Рутине помажу члановима породице да знају ко шта треба да уради, када, којим редом и колико често, омогућавају деци да науче шта је важно, а рутине богате оваквим значењима понекад се могу назвати и ритуалима, како описују чувени теоретичари који се баве рутинама и ритуалима, Fiese и сарадници. Они наглашавају да породичне рутине и значајни ритуали обезбеђују како предвидиву структуру која управља понашањем, тако и емоционалну климу која подржава рани развој. Предвидивост је, дакле, она кључна карактеристика која их чини тако чаробним. Унапред договорен след активности, догађаја чини да се чланови породице осећају мирно и спокојно, а деца имају доживљај да је ситуација позната, јасна и да њоме владају одрасли на које се она ослањају. Рутине и ритуали пружају породици осећај сигурности и мира. Укључивањем најмлађих у договор око рутина, постиже се ефекат развијања самоодговорности за преузимање додељених, односно, изабраних обавеза, односно задатака. Договором предвиђене и записане (или нацртане) активности подстичу чланове породице на рад и акцију, а уједно смањују бојазан да се током изолације ништа не може урадити. Битна карактеристика породичних рутина (и ритуала) је и осећај повезаности који се тиме обнавља и чланове породице чини срећним и задовољним.
Како стварамо рутине? Породичним договором. Свако од укућана изрази своје жеље, потребе, могућности и на основу тога се прави план. Тај план не би требао да буде ригидан, дакле могуће је прилагођавати га након што се испостави да у неком сегменту није испао сјајан по све чланове или само једног. Неким породицама је важно да организују јутро, неким породицама су важније вечерње активности, но у оваквим кризним периодима изолације од спољног света, за многе постаје важно да организују читав дан, макар у главним цртама. Овде је посебно значајно деци да у оквиру тих главних црта имају понуђене разне активности које могу, а не морају, да обављају. На пример – време за одмор: поподневна дремка, пузле, читање књиге... И дете бира неку од понуђених активности сходно тренутном расположењу и потребама. Тиме се детету пружа могућност самосталности и развија осећај да и оно управља својим даном. Важно је да се у овим главним цртама нађе не само време за физичке активности (којих је ових дана веома мало), већ и време за породицу: породични разговор, друштвене игре, породична журка, представа онлајн, или макар кућни биоскоп – филм који погледају сви заједно.
Јутарња кафа, туширање, облачење и истезање и одлазак у собу који је одређен као радни простор у исто време сваког дана, добар су пример јутарњег ритуала. Овај почетак дана може и да се настави нпр. паузама уз кафу или чај у дворишту или уз телефонски разговор са колегом са посла/факултета или школским пријатељем, што доприноси аутентичности рада/наставе и пауза иначе.
Рутине могу да утичу на нашу ефикасност и продуктивност, али треба оставити простор и флексибилности. Fiese такође наглашава да је важно освестити да је промена у рутинама и ритуалима део породичног живтног циклуса. Рутине и ритуали еволуирају и не појављују се тек тако у пуном облику – треба им пуно рада. У реду је да нам план неким данима делује исувише досадан и да пожелимо да тог дана унесемо промену. Рутине треба посматрати као водич, односно смернице које нам олакшавају суочавање са новонасталом ситуацијом, што значи да их се не морамо слепо придржавати. Досада представља важан фактор развоја, стога те меланхоличне тренутке можемо искоритити да упознамо себе: Шта ми у овом тренутку недостаје? Шта волим да радим? Шта ме покреће у животу? Док се изолујемо од других, немојмо да се изолујемо од себе. Ово је прилика да из целе ситуације изађемо зрелији, а повезивањем са правим вредностима - и бољи.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
