Volontiranje kao prilika za rast: Izazovi, dileme i snaga prvog koraka

„Budi promena koju želiš videti u svetu!“

Mahatma Gandi

Da li je volontiranje za mene? Hoću li uspeti da se prilagodim novom okruženju? Da li ću imati dovoljno vremena za volontiranje? Kako ću uskladiti volontiranje sa obavezama na fakultetu? Na koji način će mi volontiranje pomoći u budućoj pedagoškoj karijeri?

Nekada nas upravo ona pitanja koja nas najviše plaše vode ka odgovorima koji mogu da promene naš život iz korena. Tako je bilo i kod mene. Sva ta pitanja neprestano su kružila mojim mislima i kada bih pomislila da imam odgovor, nova pitanja bi se pojavljivala izazivajući još veći unutrašnji nemir. Ponekad sam se osećala kao da stojim u mestu, kao da čekam da se nešto pokrene u meni.

Zamišljala sam sebe kako volontiram, kako radim sa ljudima koji dele istu strast za pozitivnim promenama u svetu, kako zajedno stvaramo bolje društvo. Svaka slika koju sam stvarala u svom umu bila je ispunjena nekom neopisivom energijom, a kako je ta slika postajala jasnija, tako je i moja želja za volontiranjem postajala snažnija. I tako u nekom trenutku shvatila sam da je to prilika za mene, prilika da učim, da rastem, da napredujem, da doprinosim društvu ali i prilika da upoznam sebe u drugačijem svetlu. Iako su nesigurnosti i pitanja i dalje bila prisutna, odlučila sam da napravim prvi korak - popunila sam prijavu za nove volontere u udruženju OPTIM-UM i nekoliko dana kasnije stigla je vest da sam prošla prvi krug selekcije, što je u meni probudilo uzbuđenje i novu dozu treme jer je usledio intervju. Srce mi je brže kucalo, glasovi sumnje šaputali da nisam dovoljno dobra. Ali ovog puta nisam želela da se povučem. I kada sam dobila vest da sam primljena u tim, srce mi je bilo puno, bila sam ponosna na sebe jer nisam dozvolila strahu da me pobedi. Nisam odustala!

Prva obuka došla je brže nego što sam očekivala. Bila je posvećena veštinama radioničarskog rada, ali za mene je imala mnogo dublje značenje jer je održana na dan mog rođendana. U prostoriji punoj do tada napoznatih lica, svi u glas zapevali su rođendansku pesmu. Iako su to bile samo reči, osećala sam se kao da su te reči skinule poslednje slojeve sumnje i obavile me toplinom. To je bio trenutak kada sam znala da sam na pravom mestu.

Svaka naredna aktivnost budila je u meni uzbuđenje. Učili smo ne samo kako da osmislimo i sprovedemo radionice, već i kako da, kao pedagozi, psiholozi i sociolozi, pružimo podršku mladima kroz njih. Iako je nesigurnost povremeno uplitala svoje niti, nisam mogla da sakrijem radost jer sam bila svesna da stojim na pragu nečega što može potpuno da promeni moj pogled na svet, na druge, ali i na samu sebe. Kako je obuka odmicala, tako je rasla i odgovornost koju smo preuzimali.

Sledeći korak bio je izazovniji, trebalo je da izaberemo partnera i sprovedemo radionicu sa istim volonterima sa kojima smo se već upoznali. Zajedno sa dve koleginice, dobila sam priliku da realizujem radionicu koja je bila posvećena asertivnoj komunikaciji. Iako sam osećala tremu, znala sam da nisam jedina koja se suočava sa tim osećanjima. Danas, kada se osvrnem, jasno vidim koliko sam porasla. Tada nesigurna, sada samopouzdana. Tada uplašena, sada zahvalna, jer upravo su ti prvi nesigurni koraci postali osnovna tačka mog ličnog razvoja.

Kada smo završili obuku, bilo je vreme da naučeno primenimo u pedagoškoj praksi, da zakoračimo u učionice osnovnih škola i kroz rad sa decom doprinesemo stvaranju sigurnijeg, podržavajućeg i empatičnijeg društva. Ali sa tim korakom, došla je i prva ozbiljna briga: kako da uskladim volontiranje sa obavezama na fakultetu? Nikada ranije nisam odsustovala sa nastave, a rigidna pravila „Bolonje“ o izostancima, sa ograničenim brojem dozvoljenih, opravdavala su moju zabrinutost. Međutim, ispostavilo se da profesori, saradnici i fakultet u celini pružaju snažnu podršku volonterskom radu, što me je dodatno ohrabrilo da nastavim sa volontiranjem. Tome u prilog govore i činjenice da sam trenutno angažovana kao student-mentor, kao i da uspešno realizujem program koji sam osmislila na fakultetu (o čemu će biti više reči kasnije).

Prvu pedagošku radionicu realizovala sam u jednoj osnovnoj školi, zajedno sa koleginicama iz Udruženja „Vrste i akteri nasilja“, kao deo programa „Bezbedna škola“. Ispred nas, u krugu, sedeli su učenici sedmog razreda. Jasno se sećam njihovih pogleda ispunjenih radoznalošću kao da su se pitali „Šta ćemo danas da radimo?“ Devojčice su tiho zauzimale svoja mesta, pomalo nesigurne, dok su dečaci bili „slobodniji“, glasniji, čak i nestrpljiviji, željni kontrole. Ipak, kako je radionica napredovala, tako je i sama atmosfera postajala sve opuštenija, učenici su počeli da se otvaraju, da postavljaјu pitanja, da slobodno iznose svoja mišljenja. Svaka reč, svaki pogled, činili su prostor u biblioteci živahnijim mestom. Kako su dani prolazili, naša veza je postajala čvršća. Kada smo stigli do poslednje radionice u programu, obuzeo me je gotovo neizreciv osećaj. Tada sam želela da vreme stane. Shvatila sam da je sve što smo delili postajala neprocenjiva uspomena koja će zauvek biti deo mene. Naučila sam da je najveća vrednost volontiranja upravo ta duboka povezanost koju možemo da ostvarimo sa drugima.

Kako je vreme prolazilo, moje volontersko i pedagoško iskustvo je postajalo sve bogatije, a udruženje OPTIM-UM postalo je mesto gde se osećam prihvaćeno, gde su moje misli i ideje dobrodošle bez obzira na to koliko bile neobične. Kroz raznovrsne interaktivne aktivnosti, shvatala sam koliko je važno da pružimo sebi šansu da se upustimo u nešto novo, jer jedino tada imamo priliku da se razvijamo, menjamo i da svakim korakom postajemo još bolja verzija sebe. Svaka radionica koju sam realizovala nosila je sa sobom priču, emociju, ideju, iskustvo, uspomenu... upravo na tom putu shvatila sam da najlepše stvari nastaju iz nepoznatog i da kroz izazove i nesigurnosti postajemo sposobniji da otkrijemo snagu koju nismo ni znali da imamo.

A onda se dogodilo nešto što me je posebno osnažilo. Osećala sam duboku potrebu da se posvetim razvoju emocionalne pismenosti mladih. Želela sam da osmislimo program koji bi mladima pomogao da bolje razumeju svoje emocije, nauče da ih prepoznaju i upravljaju njima. Kada sam prvi put spomenula da želim da napišem program, dočekala me je topla podrška mojih koleginica, ali i celog tima udruženja OPTIM-UM. Nisam mogla ni da zamislim da će se ta vizija, rođena iz duboke želje da doprinesem, zaista pretvoriti u stvarnost. Teorijska znanja stečena na fakultetu pomogla su mi da izgradim čvrst temelj i osmislim program sastavljen od 5 radionica prilagođenim srednjoškolcima. Nakon određenog vremena, uspostavila sam saradnju sa jednom srednjom školom u Nišu kako bih proverila njegovu efikasnost. Prve dve radionice realizovala sam u saradnji sa posvećenom koleginicom iz udruženja i sa fakulteta, dok sam preostale tri sprovela zajedno sa bliskom saradnicom s kojom delim istu strast prema osnaživanju mladih. Radionice su nosile posebnu energiju – mogle smo da posmatramo kako se učenici postepeno otvaraju i razvijaju iz susreta u susret. U tom procesu javila se i moja želja da se takav rad ne zadrži samo unutar školskih zidova. Kao student-mentor na Filozofskom fakultetu, imala sam želju da ovo dragoceno iskustvo prenesem i na svoje mlađe kolege. Obratila sam se Kancelariji za razvoj karijere i podršku studentima sa predlogom da prilagodim radionice i realizujem ih sa studentima prve godine Filozofskog fakulteta, polazeći od uverenja da je emocionalna pismenost ključna osnova za lični i akademski razvoj. Ideja je prihvaćena sa entuzijazmom, što mi je omogućilo da ponovo, zajedno sa koleginicom, sprovodim program sa željom da budem podrška mladima. To iskustvo bilo je izuzetno inspirativno i ostavilo je snažan osećaj međusobne povezanosti.

Pored radionica koje sam realizovala, učestvovala sam i na raznim edukacijama koje je Udruženje organizovalo. Teme su bile raznovrsne i podsticajne poput „Veštine uspešne komunikacije“, „Koraci ka mentalnom blagostanju“, „Zagrli svoje emocije“ i mnoge druge. Svaka od njih doprinela je mom ličnom razvoju i dodatno obogatila moje volonterskoi pedagoško iskustvo. Sigurna sam da će mi znanja sa studija pedagogije, koja sam primenila i obogatila kroz volontiranje, kao i veštine stečene u OPTIM-UM-u, značiti za buduću pedagošku karijeru. Iako sam još uvek na trećoj godini studija, iza sebe imam iskustva koja me podsećaju koliko sam napredovala — kako sam prevazišla sumnje i korak po korak postajala sve snažnija i sigurnija u sebe i svoj budući poziv.

Zašto ovo delim sa vama?

Zato što možda i vi nosite u sebi ista pitanja, iste sumnje koje vam ne dozvoljavaju da se upustite u novu avanturu. Možda osećate strah, nesigurnost, ili imate manjak vere u sebe. Upravo zbog toga želim da vas podsetim na nešto jako važno - verujte u sebe! Verujte čak i onda kada niko drugi u vas ne veruje. Ne čekajte savršen trenutak već trenutak koji vam dolazi pretvorite u savršeni. Učinite prvi, mali, nesiguran korak jer velike promene tako počinju.

Danas iz svog iskustva, razumem da svaka promena zaista počinje u nama, u svakom našem izboru, u načinu na koji reagujemo, kako se ponašamo i kako se odnosimo prema sebi i drugima. Verujem da svako od nas može biti promena koju želimo u svetu. Sve što je potrebno je da se usudimo da napravimo prvi korak. A verujte mi, taj prvi korak može vam otvoriti nove horizonte o kojima niste ni sanjali. Zato, ne čekajte idealan trenutak. Učinite taj korak već danas.

 volontiranje , pedagogija , studiranje ,

Фото галерија

Коментари

Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.

Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.

Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.

ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.

Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.