Иако нико од нас није имун на нов вирус, ситуација у којој се налазимо није иста за све. Није свеједно да ли сте стари, хронично болесни, подстанари, родитељи, запослени у болницама и тако у недоглед... Ситуација није нимало слична за оне који имају поверења у земљу и здравствени систем и оне који су тај ослонац одавно изгубили. Није. Баш као што нису исти ни наши начини и, уопште, могућност ношења са стресом. И често, већ од раног детињства, нису под нашом контролом. Нисмо их сами ни изабрали.
Чак ни у тренутку рођења, када смо сви подједнако беспомоћни, ситуација није иста све. Нимало није неважно ко нас је донео на свет и ко ће бринути о нама.
Начин на који је мама бринула о нама у најранијем детињству у великој мери обликује нашу личност и то релативно трајно. Ово је основна теза теорије афективне везаности која се, између осталог, може описати и као теорија регулације афеката. Укратко, дете опажа да ли и како старатељ реагује у ситуацијама побуђених емоција и на основу тога формира слику о себи и слику о другима и усваја одговарајућу стратегију реаговања у стресним ситуацијама.
Да ли ћемо у стресној ситуацији бити функционални или остати паралисани, какву ћемо стратегију имати и да ли ћемо је уопште имати, великим делом зависи од тога какав је био квалитет нашег односа са значајним другима. Није свеједно да ли је мама реаговала увек када смо се својски потрудили да привучемо њену пажњу или никада није обраћала пажњу на емоције. Није свеједно да ли смо у детињству имали сигурно уточиште или смо остајали сами са својим страховима....
Уколико је особа која брине о нама доступна и брижна дете ће развити сигурни образац везаности. У детињству изграђен осећај сигурности обезбеђује нам веру да ћемо изаћи на крај са различитим проблемима који су саставни део живота, као и поверење да ће значајни други бити ту када су нам потребни. Осећај контроле, оптимизам чине да сигурне особе остају добро организоване у стресним ситуацијама и користе активне копинг стратегије које укључују планирање, промишљање и предвиђање последица неке активности, као и копинг стратегије тражења подршке. Срећом, највећи број људи припада овом, сигурном, обрасцу коме је чаша увек до пола пуна и који имају компетенце за суочавање са стресним ситуацијама, а сваку животну препреку доживљавају као изазов за раст и развој.
Ипак, не одрастамо сви у најповољнијој породичној ситуацији и нисмо сви добили добре карте доласком на овај свет. Уколико су одговори значајне фигуре били неконзистентни, одбацујући или застрашујући, дете неће научити како да адекватно регулише страх и непријатна осећања. Ова деца, према класификацији теорије афективне везаности, развиће несигурне обрасце – избегавајући, амбивалентни и дезорганизовани и чешће ће прибегавати мање констуктивним стратегијама суочавања са стресом. Уместо суочавања са проблемом, они ће се усмерити на контролу емоција, њихово избегавање или ће се просто заледити...
Нека деца одрастаће уз хладне мајке, мајке које су више посвећене каријери или просто верују да дете треба што пре осамосталити како би било добро припремљено за свет који нам и није баш наклоњен. Ова деца одрастају у људе избегавајућег обрасца везаности који карактерише позитиван модел себе и негативан модел других и тенденција да се кроз живот ослањају само на себе и аспекте стварности за које верују да их не могу повредити - каријеру, новац, док је свака блискост доживљена као потенцијално опасна, па стога и излишна. Научене да својим емотивним реакцијама не обезбеђују одговор других, док нереаговањем испуњавају туђа очекивања ове особе развиће стратегију надрегулације, тј. подићи ће праг за препознавање ситуација у којима треба емотивно реаговати. Ове особе игнорисаће значај проблема, скоро никада неће показивати своје емоције и ретко ће тражити подршку и помоћ.
Неки од нас су као доминантну фигуру у детињству имали маме које нису имале добар тајминг, маме које су непредвидљиве, селективно доступне само онда када смо болесни или имамо лош апетит, или пак превише брижне и анксиозне у својој родитељској улози. Као одговор на недоследне одговоре старатеља развија се амбивалентни образац - негативна слика о себи и позитивна о другима. Врло несигурне, ове особе спуштају праг толеранције и чешће и интензивније показују узнемиреност како би повећали шансу да их родитељ опази и одрастају у несигурне и лепљиве људе који стрално траже подршку других не би ли осигурали себи оно што им је потребно: љубав, пажњу и бригу.
На крају, нека деца нису ни имала прилике да буду деца, суочена са мамама које су болесне, уплашене, застрашујуће или и саме тотално неснађене. Дезорганизована деца, касније и одрасли, немају веру у своје способности, али ни у друге. Одрастајући уз старатеља који је истовремено извор страха и утехе, она не могу да регулишу своје емоције на смислен и организован начин и показују непредвидиве, свакако нефункционалне реакције.
И тако, свако од нас живи живот, носећи своје бреме на леђима - успомене, веровања, циљеве, очекивања и стратегије којима смо научени у раном детињству или, боље речено, које представљају адаптацију на породичну ситуацију којој смо били изложени. И даље током живота суочавамо се са проблемима. Већим или мањим. Више или мање успешно.
И потпуно неочекивано појављује се нов, нерешив, невидљив проблем, заједнички за цело човечанство – COVID 19. Вирус је нов, али сви ми у овој, витално угрожавајућој ситуацији користимо исте, уобичајене начине суочавања са стресом. Шта то заправо значи?
За очекивати је да и током пандемије сигурне особе неће преузети улогу жртве и паничити, као што неће ни бежати од проблема, већ ће, најчешће, конструктивно приступити ситуацији - придржаваће се прописаних мера, тражити разлоге за захвалност, срећу и оптимизам, на добар начин користити своје време, приуштити себи ситне ужитке и покушати да умање негативне последице. Једноставно, доносиће рационалне одлуке и биће добре и себи и другима. Можда зато што су били вољени, можда зато што су неоштећени прошли кроз живот...
Особе избегавајућег обрасца са својим одбрамбеним штитом и маском недодирљивости, самодовољности и јачине неће показати своје страхове. О да, и њих је страх, али они ипак имају добар алат у ношењу са стресом, бројне стратегије деактивације којима свесно померају пажњу са садржаја који активирају систем везивања. Тако ће они проводити време читајући, гледајући добре филмове, спавајући или, још боље, бавећи се својим послом од куће. Ово су људи који неће пратити узнемиравајуће конфенције за штампу, већ ће се информисати онако и онолико колико процењују да је потребно. Могу минимизирати озбиљност ситуације, а окупираће себе активностима које их умирују. Неће схватати чему толика паника. И заиста, у њиховом животу је било толико ситуација у којима је требало угасити афекат, ситуација које су биле много болније, много личније и у време када нису били овако јаки... Уз дужно поштовање других и ауторитета, углавном ће се придржавати прописаних правила, али не треба да изненади уколико избегавајући тип настави да шета Обреновићевом уз паролу да је свако одговоран за себе.
Амбивалентне, преокуприане особе биће преплављене ситуацијом, реаговаће пренаглашено, паничиће. Тешко ће им бити да буду саме, често ће тражити ослонац и подршку или макар саговорника. Висок степен анксиозности им не дозвољава да скрену пажњу са претец́ег надражаја или га виде у другачијем светлу. Све ово даље погоршава њихово стање, а може попримити и форму руминације – непресталне окупираности негативним мислима. Оваква понашања стварају привид решавања проблема и могу бити привремено растерећујућа, али су суштински погубна. У време када су сви забринути и збуњени, преокупиране особе су за околину напорне и могу уносити немир. Могу иритирати својим фокусом на негативне ствари, степеном пажње и разумевања које захтевају уз стално имплицитно присутан осећај да је њима у овој ситуацији најтеже.
На крају, будући да немају организован и кохерентан одговор на стрес, особе дезорганизованог обрасца могу се ових дана понашати на различите начине. Непредвидљиво. Непредвидљиво јер су у хаосу. Непредвидљиво јер сами не знају шта могу, а на друге желе али и не смеју да се ослоне. Можда ће манично куповати залихе, можда неће веровати никоме и тражити кривца у разним теоријама завере, можда ће деловати као да их ништа не дотиче док су уствари паралисани страхом, можда ће се у овој ситуацији распасти нетражећи помоћ, можда ће је само преживети на ногама као и многе пре... Без вере у себе, без ослонца у другима, никаквих очекивања, без наде и живаца, често и без правог увида у своје ментално стање, можемо очекивати различите сценарије. По околину шаролике, по ове људе подједнако дисфункционалне.
Друштвене мреже су пуне текстова о томе како нас ситуација у којој смо се нашли опомиње да смо посрнули, залутали.... И заиста, свака невоља јесте прилика за учење и развој. Није потребно да будемо одговорни у реаговању само на пандемију, можда је време да трајно преузмемо одговорност, пре свега према себи. Многе ствари нису почеле од нас, али многе могу да почну. Није све у нама, али нешто јесте, наши избори, наша деца... Можда је време да ојачамо, зближимо се, освестимо, разумемо, опростимо...
Док седимо у својим кућама пробајмо да се суочимо са својом породичном историјом, проанализирајмо себе и своје односе, освестимо праве емоције и жеље. Нека нас ова опомена светских размера подсети да су наше спасилачке и адаптивне стратегије неретко непримерене и да постоје боље...
Можда ће особе избегавајућег обрасца увидети да су на послу потпуно заменљиве, да берза у секунди може доживети колапс, те да све оно чему теже и није много стабилније од непоузданих других. И док нас самосталност данас чува, запитајте се како изгледа изолација без блиских других у моменту полицијског часа када имате преко шесдесет пет. Уколико се баш суочите са истином, видећете да ни то није толико страшно колико целоживотно дистанцирање од својих правих жеља и потреба.
Ако је у детињству узнемиреност обезбеђивала мамину пажњу, данас често не решева ствар, руминација води депресивним мислима, а људи који су нам преко потребни се, у ствари, све више дистанцирају од нас несигурних, амбивалентних.
На крају, иако ће се дезорганизовани још једном наћи у парадоксу без решења, ова ситуација им ипак поручује да су довољно јаки, да су много тога преживели и да се готово увек нашао неко, када је све изгледало безнадежно.... И да, јасно је као дан да се све може окренути у секунди, да никоме ништа није загарантовано, те да нису једини који пролазе тешке периоде, нити је нужно да буду за њих трајно везани...
Свака четврта особа промени образац везаности из детињства током живота. То свакако није лако јер се ми све новине перципирамо и тумачимо на устаљени начин. Потребно је време. Потребан је труд. Потребна је подршка. Некима то може ићи лакше, некима теже. Али бенефит је већи за оне чији је пут ка промени тежи. Тешко је, али није немогуће.
И уколико не будете успешни у покушају да промените себе, у реду је. Одиграли сте најбоље што сте могли са лошим картама које су вам додељене. Али важно је не изгубити из вида чињеницу да се карте не деле само једном, ни у партији, ни у животу. Пробајмо да не блефирамо, да променимо игру, да играмо у пару...
За почетак, сви срећнији, сигурнији, пробајте да покажете разумевање према осталима. Уђите, само на кратко, у туђе, неудобније ципеле. Потрудите се да схватите да појам живота, па ни корона респираторне инфекције, немају исто значење за све нас. Уколико је то тешко вама, замислите колико је онда тешко несигурнима да промене себе. Па кад већ нисте међу њима, најмање што можете да учините је да покушате да схватите људе који имају који литар зејтина више, да се запитате зашто неки не могу остати у својим кућама, да саслушате оне који се праве да све знају...
Хајде да пре него што осудимо људе који шетају или оне који су испразнили рафове, или се додатно поделимо, размислимо да ли су то само разлиците стратегије суочавања и борбе у стресној и потенцијално трауматичној ситуацији. То је први корак ка њиховој промени. Разумите их и помозите да осете блискост, да ојачају, да пронађу своју сигурну базу...
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
