”Боље да ти се учини неправда, него да свет буде без закона”, рекао је немачки песник и романописац Гете. Ова констатација је само једна од бројних која наглашава потчињен положај човека у односу на закон. Познато нам је да је закон нормативни и уједно највиши правни акт након Устава, који доноси државни законодавни орган. Значај закона једне земље је неоспоран. Друштво без закона би било аномично, неуређено, хаотично и испуњено криминалом и антисоцијалним понашањем. Држава као таква не би ни постојала, а граница између људског и животињског света би била пропустљива – јер би једини циљ био опстанак међу другима, а то своди човека на базични ниво функционисања.
Премда се у духу социјалног рада свакако се не можемо сложити са Гетеовим мишљењем, а ни мишљењем теоретичара, књижевника и филозофа који су током историје слали сличну поруку, не можемо са сигурношћу рећи да пракса није оваква. Када човек дође у сукоб са законом, постоје велике шансе да му се учини неправда уз помоћ вештих адвокатских пракси које су усмерене ка проналаску „рупе“ у закону или због неадекватних судских поступака.
Посебно рањива група у оваквим процесима јесу деца и малолетници. Јасно је да се према малолетном и пунолетном починиоцу кривичног дела не сме једнако поступати. Деца (до навршених 14 година живота) и малолетници (до навршених 18 година живота) су, пре свега, чланови друштва који нису ”зрели” за потпуну и самосталну бригу о себи, другима и свом понашању, како у психосоцијалном и моралном, тако и у законском смислу. Пре навршених осамнаест година, људско биће је изложено најинтензивнијем утицају социјализације у школи, породици, међу вршњацима и на другим местима, која су кључна за формирање личности, усвајања вредности и норми и обликовању понашања. У том контексту, онда када дете или малолетник почини кривично дело, постављају се два питања:
- Чија је то дело одговорност, односно ко је од агенаса социјализације извршио пропуст у васпитном процесу усмереном ка детету?
- На кој начин је могуће ове недостатке компензовати?
Када је у питању одрасла особа, сматра се да у „нормалним“ околностима (без круцијалних стресних догађаја) усвојене особине личности и понашање током живота доживљавају континуитет, а не промену. Деловање на личност одраслог починиоца кривичног дела и његова ресоцијализација и реинтеграција у друштво је веома тежак процес. То, наравно, не значи да није могуће да се одрастао човек промени, али је у том смислу много једноставније деловати на личност малолетника, јер она још увек није потпуно изграђена, подложнија је промени и има већег потенцијала за даљи развој. Из ових разлога, приликом рада са малолетним починиоцем кривичног дела, релевантан правни акт јесте Закон о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица. То свакако не значи да је овај закон „савршен“. Због тога је важна додатна заштита интереса малолетника у овом процесу, коју најбоље може обезбедити социјални радник у оквиру јавних овлашћења које Центри за социјални рад имају.
Инспирација за ову тему била је друга сезона ТВ серије The Sinner (Грешник), рађена према делу немачке књижевнице Петре Хамесфар. Ради се о дечаку основношколског узраста који почини тешко кривично дело (у питању је убиство две одрасле особе). Суштина јесте у томе да је дечак рођен ван породилишта и да је одрастао у специфичном, изолованом окружењу. Ради се о малој заједници која има своја обележја, вредности, норме понашања и идеје које заступа, а које су у супротности са идеологијом доминантне културе. Судећи по томе да је дечак без сагласности изузет из своје биолошке породице и нелегално одвојен од система формалног образовања, имао је погрешну перцепцију смрти и њеног значаја за човека – дечак је мислио да чини добро дело.
Ток серије је такав да се појављује лик детектива који је „херој“ ове и осталих сезона, који се залаже за заштиту починиоца кривичних дела. Захваљујући његовој добровољној истрази, за коју нема овлашћења нити обавезе, правда на крају сваке сезоне буде задовољена. Оно што сам се ја питала током серије јесте: где је у овој причи социјални радник? Орган старатељства се јавља у одређеним тренуцима као споредна улога, што је потпуно погрешно, јер у овом случају он има једну од кључних улога када се ради о заштити интереса малолетног дечака.
Идући у том смеру, објаснићемо задужења која би центар за социјални рад имао и од каквог су они значаја на примеру овог случаја.
1. Центар за социјални рад треба да се упозна са поступком који се води према малолетнику, даје предлоге и указује на чињенице и доказе који су важни за доношење правилне одлуке. На примеру овог дечака, кључна ствар би био излазак на терен. Социјални радник би тако имао увид у животне услове и специфичности заједнице у којој је дечак одрастао, јер је то важно за разумевање овог случаја и адекватно поступање. Процена дечакових способности и снага, али такође и ризика који су га пратили током одрастања, била би значајна не само за случај, већ и за даљи рад са дететом током и после извршења казне.
2. Центар за социјални рад (по одобрењу суда) може да учествује у саслушању малолетног учиниоца кривичног дела и других лица. Социјални радници би могли да поставе белики број конструктивних питања, због вештина које поседују из области психологије и комуникације и тако дођу до сазнања о потребама заједнице и појединца, о снагама, ризицим, ресурсима, обичајима, ритуалима и свакодневници заједнице.
3. Центар за социјални рад даје своје мишљење у вези са чињеницама о узрасту и зрелости малолетника, али и о средини у којој он живи и како је она утицала на његово понашање. Такво мишљење се доставља суду. Јасно је колико је у овом случају за тумачење мотива кривичног дела био важан степен психолошке и календарске зрелости дечака и начин на кој је до сада живео. Оно што је посебно важно јесте да социјални радници не приступају заједници са осуђивачким ставом (за разлику од полиције у овом шоуу), већ прихватају особености заједнице и њених чланова, али у том процесу увиђају проблематичне обрасце васпитања. Занимљиво јесте и то да дечакова хранитељица, захваљујући органу старатељства, није оптужена, иако јесте починила низ радњи које нису биле дозвољене. Ту се јасно види да рад Центра за социјални рад није „црно-бели“, већ уважава чињеницу да је у дечаковом најбољем интересу да једина особа са којом је икада имао родитељски однос остане приступачна и присутна у његовом животу.
4. Центар за социјални рад има улогу да обавести надлежне органе о ситуацији када извршење мере не може да започне или да се настави због одбијања или бекства малолетника. У овом случају, више пута се догодило бекство или киднаповање дечака, како би се прикрила кривица оних који су га насилно одвојили од биолошке мајке. Ту се види могућност остварење ове функције Центра за социјални рад.
5. Центар за социјални рад стара се о извршењу васпитних мера посебних обавеза, проверава извршење свих васпитних мере појачаног надзора и спроводи васпитну меру појачаног надзора од стране органа старатељства. У случају дечака из ТВ серије, међутим, на снагу је ступила заводска мера упућивања у рехабилитациони дом на четири године. Према закону, орган старатељства је дужан да одржава контакт са малолетником и његовом породицом, као и са установом у коју је он смештен, због његове касније реинтеграције у друштвену средину. Уколико је у питању малолетник без родитељског старања или малолетник чија породица није у стању да поново брине о њему, орган старатељства је дужан да преузме бригу о малолетнику. То би значило да орган старатељства остаје у животу детета још дуго, а не само док се извршење казне не приведе крају.
6. Центар за социјални рад доставља суду и јавном тужиоцу за малолетнике извештај о току извршења васпитних мера о чијем се извршењу стара и предлаже суду доношење одлуке о трошковима извршења васпитних мера, престанку васпитне мере, замени другом мером или продужењу мере. То би значило да Центар за социјални рад има једну од кључних улога у процесу отпуста малолетника из неке врсте казнено-поправне или рехабилитационе установе, што је свакако крајњи циљ рада – не што дуже задржавање починиоца у институционалне оквире, већ што ранији повратак у породицу и познату животну средину.
Из свега наведеног можемо закључити да укључивање социјалног рада у процес кажњавања малолетног починиоца кривичног дела није само законска обавеза, већ је неопходно за добробит и „реално“ сагледавање ситуације. Правни систем има за циљ поштовање права свих малолетних и пунолетних људи, а социјални рад додаје управо оне детаље који фале како би се тај процес одвијао у најбољем интересу малолетног лица. На овај начин, социјални рад има главну улогу у продуковању одговорних појединаца, али и финкционалнијег друштва у целини.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
