U Novom Sadu se 1. novembra 2024. godine obrušila nadstrešnica na železničkoj stanici. Posledica toga su petnaest nastradalih i dvoje teže povređenih, a nakon četiri meseca od pada nastrešnice, preminula je i šesnaesta žrtva. Građani su počeli da se okupljaju i odaju poštu nastradalima petnaestominutnom ćutnjom. Studenti dramskih umetnosti u Beogradu, kao i njihovi profesori, su verbalno i fizički napadnuti, zbog čega su krajem novembra 2024. godine odlučili da blokiraju svoju visokoškolsku ustanovu, zahtevajući od nadležnih institucija da procesuiraju ljude koji su ih napali. U znak solidarnosti u blokade su stupili i ostali fakulteti. Početkom decembra i mi, studenti Niškog Univerziteta, blokirali smo zgradu rektorata. Ovi događaji označili su početak gradjanske i studentske borbe.
Prvi fakultet u Nišu koji je stupio u blokadu bio je Filozofski fakultet, 6. decembra 2024. godine. Tog dana odlučila sam da odem na odavanje pošte nastradalima ispred fakulteta. Onaj osećaj koji sam iskusila videvši koliko nas se okupilo iz istog razloga je neopisiv. Sve nas je bilo strah da blokiramo sopstveni fakultet, jer smo se pitali kako će to da shvate naši profesori. Medjutim, naišli smo na otvorena vrata, na profesore koji su nas čekali ispred i na njihovu veliku podršku, što nam je svima mnogo značilo. Posle petnaestominutne tišine, ušli smo u zgradu fakulteta a potom u amfiteatar gde je usledio govor naše divne dekanice Natalije Jovanović. Rečenicom fakultet je vaš, Filozofski fakultet postaje dom studentu. Bila sam veoma ponosna što sam student baš Filozofskog fakulteta.
Sutradan ulazim u zgradu fakulteta i više ništa nije isto. Fakultet je bio obojen drugim bojama i mirisao je na slogu, ljubav i podršku. Susrela sam se sa studetima sa svih fakulteta Univerziteta u Nišu i videla kako se svi medjusobno upoznaju i druže. Upoznala sam i ja mnogo dobrih ljudi i razmenjivala mišljenja o novonastaloj situaciji sa njima. Svi smo ujedinili naše snage, ideje, iskustva, znanja i veštine iz naših svera školovanja i krenuli da radimo i smišljamo planove kao „mali vredni mravi“. Kroz fakultet je cirkulisalo mnogo ljudi, mnogo više nego pre, što je za mene bilo veoma čudno.
Produžila sam do naše čuvene “menze”, ucionice 36 i videla kolege koji jedu, diskutuju i odmaraju od posla. Svratila sam i do amfiteatra 21 gde sam zatekla puno ljudi koji se druže, igraju društvene igre, prave transparente i još mnogo toga. Broj 23 više nije bila učionica za učenje, tu je sada bila spavaona. Ako ste mislili da nije bilo ni jedne učionice za učenje varate se, čitaonica je bila u učionici 102. Videla sam kako od gradjana polako pristižu donacije za nas studente u vidu hrane, ćebadi i svega ostalog što nam je bilo potrebno. Sve donacije su se pakovale u učionici 19. Sve je bilo čudno, do juče sam na sve to gledala kao na hladne učionice gde dolazim samo da učim, a sada gledam kao na sigurno mesto gde jedni drugima u svemu pomažemo. Tek sada sam videla šta još može značiti biti student, to da svi radimo zajedno, jedemo zajedno, družimo se, čak sada i spavamo zajedno!
Na početku je postojalo svega 5 radnih grupa, ali vremenom se taj broj povećavao. U radnu grupu može ući svaki aktivni student koji je voljan da doprinese toj odredjenoj grupi. To samo pokazuje koliko smo vremenom napredovali u svom poslu i koliko smo čvrsti u svojim namerama. Ja sam u radnim grupama za kućni red i bezbednost. Mnogo mi je drago što mogu da doprinesem svemu ovome.
Sve diskusije o važnim temama se odvijaju na plenumima i na istim se donose sve bitne odluke. Na plenumu mogu učestvovati svi aktivni studenti Filozofskog fakulteta i svako od njih ima pravo glasa.
Svi smo mi ovde jer tražimo pravdu i to da naša zemlja više ne bude korumpirana. Pravda je dostižna i kreće od nas samih. To za početak znači razvoj empatije i odgovornosti. Sve ovo se dalje „seli“ na institucije koje bi trebalo da rade pravilno svoj posao. Ne možemo da dozvolimo da se bilo kome dešavaju lose stvari, a da mi na to ćutimo i zatvaramo oči. Ne smemo biti slepi za mito i korupciju koja postoji oko nas.
Blokade su nas ponovo spojile, s’ obzirom da nas je period pandemije u velikoj meri razdvojio i otudjio. Osećam da smo „otopili“ zaleđene socijalne odnose.
Ove blokade su dovele do velikih buđenja svesti, menjanja moralnih i etičkih vrednosti, zbog čega je meni kao budućoj socijalnoj radnici veoma drago. Nadam se da ćemo ovu državu osloboditi od korupcije i da će sve funkcionisati pravedeno i po zakonu. To će mnogo uticati na mene kao buduću socijalnu radnicu. Postala sam mnogo svesnija problema u našoj zemlji. Sada sam dobila više nade, motivacije i hrabrosti da iskažem javno svoje mišljenje i svoje nezadovoljstvo. Ove blokade i protesti su promenili moj poglede na svet, postala sam mnogo hrabrija nego što sam bila i više sam stasala kao biće, a svakog dana sve više napredujem. Primećujem da više nisam ista osoba. Pre svega ovoga sam bila veoma nezainteresovana o situaciji u našoj zemlji, a sada me sve jako zanima i dobila sam želju da pomognem da se sve nepravilnosti iskorene.
Blokade su mi omogućile društvo i dogadjaje za pamćenje koje nikada neće izbledeti.
Na blokadama se zaceljujemo, grlimo, zajedno plačemo i zajedno smejemo. Sve je to ljubav, ljubav je svaka lepa reč i briga naših profesora koji dođu i zateknu nas za redarskim stolom. Ljubav je kada nam gradjani dođu da donose donacije i kada razgovaraju sa nama. Ljubav je ono što smo mi stvorili izmedju nas, gde uvek brinemo jedni za druge, gde nam je postalo bitno da li su ljudi oko nas dobro i da li im je nešto potrebno.
Ne mogu trenutno ni da zamislim kako će izgledati život posle blokada. Svima će nam trebati vremena da se vratimo na staro kada počne nastava. Biće teško da se naviknemo da nema više toliko ljudi, da više u tridesetšestici neće biti mesto gde svi zajedno jedemo, da nećemo više spavati na fakultetu i još mnogo toga. Znam samo da više nikad neću gledati ovaj fakultet istim očima kao pre blokada. Sada sam se mnogo više povezala sa prostorom, gde su zidovi počeli da odišu toplinom doma.
Kao poruku za kraj bih izdvojila da nikada i ni na šta loše ne smemo ćutati. Svako treba da ima pravo da iskaže svoje mišljenje. Tek tako ćemo doći do jasne ravnopravnosti među svim građanima.
Katarina Kolaković
studentkinja socijalne politike i socijalnog rada na Filozofskom fakultetu u Nišu
Iskreno, nisam verovala da mi kao generacija možemo da pokrenemo velike promene. Uvek su nas gledali kao decu koja ne dižu glave sa telefona i kompjutera, kao nezainteresovane posmatrače sopstvene stvarnosti.
Definitivno, u meni su i bes i strah dostigli vrhunac tog prvog novembra. Kada je počelo blokiranje fakulteta, između ostalog i našeg, nisam bila prisutna – nisam znala dovoljno o zahtevima. Nisam bila informisana. Ipak, ubrzo sam, preko medija i kolega saznala o čemu se zapravo radi. Shvatila sam: to nije neka prolazna studentska pobuna, već ozbiljan, hrabar odgovor na sistemske nepravde. U svim tim zahtevima sam prepoznala temeljne vrednosti svakog zdravog društva: pravdu, zakonitost, poverenje u institucije, solidarnost.
Za pet meseci blokade, prisustvovala sam brojnim protestima, razgovarala sam svojim profesorima iz osnovne i srednje škole, bila sam u Novom Sadu, Kragujevcu i Beogradu i učestvovala sam u organizaciji protesta u Nišu. Ako bi trebalo da navedem šta su mi donele ove blokade, to jesu sigurno poznanstva. Upoznala sam toliko divnih ljudi iz drugih gradova i kolege sa svog fakulteta. Vratili smo osećaje empatije i solidarnosti, koji su se zatim proširili i na ostatak društva, što se može videti poslednjih 5 meseci.
Zajedništvo i uzajamnu podršku najviše sam osetila za vreme protesta 1. marta u Nišu. Priprema protesta je bila duga i iscrpna, ali smo uprkos umoru umeli da se šalimo i brinemo jedni o drugima. Sam protest je, što se tiče našeg fakulteta, iziskivao dosta ljudskih resursa, jer su kolege sa srodnih fakulteta u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu i Novom Pazaru bili smešteni u zgradi fakulteta i u sportskoj hali Čair. Na dan protesta bila sam prisutna na oba mesta. Bilo je naporno, fizički i emotivno iscrpljujuće. Bilo je trenutaka kada sam mislila da nemam više snage, ali onda bi mi prišle kolege iz drugih gradova sa toplim rečima podrške, zahvalnosti, pohvale. I baš ti trenuci su mi davali novu snagu. Tada sam shvatila koliko znači zajedništvo i koliko i najmanja reč može da pokrene čoveka da nastavi dalje.
Kada bi trebalo da odgovorim na pitanje šta za mene lično predstavljaju blokade i protesti, rekla bih da mi znače mnogo – jer mi pokazuju da već sada, iako sam još uvek studentkinja, imam svest o tome da sam budući akademski građanin koji ima pred sobom cilj i zadatak u društvu. Za mene, zadatak svakog akademskog građanina jeste da širi svest o potrebi za boljim i pravednijim društvom. To podrazumeva hrabrost da se javno ukaže na sve ono što sistem potiskuje, ono što sputava njegov napredak i razvoj. Verujem da se taj zadatak i cilj zasnivaju na temeljnim principima – solidarnosti, pravdi i odgovornom radu institucija, bez obzira na to čime ćemo se u budućnosti baviti.
Kao budućoj socijalnoj radnici važno mi je da sistem funkcioniše, jer iza svakog slučaja s kojim se susrećemo stoji čovek – neko ko traži pomoć, razumevanje i zaštitu. Naš poziv ne možemo ostvariti u potpunosti ukoliko institucije, sa kojima svakodnevno sarađujemo (sud, policija, zdravstvene ustanove) ne ispunjavaju svoju ulogu odgovorno i savesno. Kada sistem zakaže, najranjiviji ostaju nevidljivi, a naša borba za pravdu postaje tiha i često smo nemoćni. Zato verujem da je funkcionalan, pravičan i solidaran sistem temelj svakog društva koje namerava da brine o svojim građanima. Samo tada, kao socijalni radnici, možemo biti istinska podrška onima koji su na margini i samo tada naša profesija dobija svoj puni smisao.
Do ispunjenja zahteva,
Kristina Stevanović
studentkinja socijalne politike i socijalnog rada na Filozofskom fakultetu u Nišu
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
