“Ne treba da čekamo da se svet menja, treba da ga promenimo” – Miloš Crnjanski.
Upravo sam, vodeći se ovim citatom, otišla na prvi protest koji se održao u Nišu, 04.12. ispred zgrade Univeziteta. Zajedno sa drugim studentima, noseći transparente na kojima su stajali naši zahtevi, pratio me je osećaj uzbuđenja ali i straha, jer se upuštam u nešto novo, nešto nepoznato. Oduvek sam zamišljala da postanem deo nečega što će promeniti društvo na bolje, iako je moj glas mali u moru drugih, ipak je glas koji može doprineti promeni društva i sistema.
Povezanost sa ljudima, solidarnost i ta snaga koju mladi ljudi imaju u oblikovanju budućnosti su samo neke od stvari o kojima razmišljam danima. Mladi ljudi čistog srca, zdravog razuma, pošteno i sa puno ljubavi, podignute glave snažno koračaju ka boljoj budućnosti. Protesti su nas ujedinili, dali nam vetar u leđa da guramo još jače. Ljudi različitih profesija, godina, porekla, društvenih pitanja i stavova ujedinili su se sa zajedničkim ciljem, verom i vizijom života u slobodnoj državi, državi gde je svaki glas, pa makar bio i najmanji, važan i dostojanstven. U današnje vreme kada je društvo izgubilo osećaj empatije i solidarnosti, studenti su ti koji su vratili veru u bolje sutra, u društvo koje ima potencijala za promene i koje će se promeniti. Svi mi imamo potencijal da pokrenemo promene, samo se treba usuditi na iste.
Prvobitna motivacija je bila usmerena ka 5 zahteva, ali kako je vreme odmicalo postalo je jasnije da je ono što mi studenti želimo mnogo veće od toga – pitanje slobode da se iznesu sopstveni stavovi i mišljenja, pa makar bila skroz suprotna od drugih, sloboda samog društva, fer izbori i poštenje. Štaviše, akcenat nije samo na promeni društva, već i na promeni nas samih, kao jedinki koje u velikoj meri utiču na društvo.
Bila sam deo mnogih protesta, ali bih posebno izdvojila protest u Nišu, 01.marta. Kao deo šetača, od Svrljiga do Niša, na svojoj koži sam osetila tu snagu i jačinu koju mi, studenti imamo i nosimo sa sobom. Prolazak kroz gradove, osmesi na licima ljudi koji su nas oberučke čekali u zagrljaj, nadajuči se boljoj budućnosti. Posmatrani kao heroji, snažno smo koračali ka našem cilju. Mnoštvo suza prolivenih, to su bile suze radosnice zbog cilja kome težimo. Suze ispunjene nadom i hrabrošću jer se neko usudio da stane na kraj ovom sistemu. Na ulasku u Niš, obasipao me je neki osećaj sreće, osećaj da će srce pući, e taj osećaj me prati i sada, osećaj da dolazi bolje vreme, naše vreme!
Sama atmosfera na protestima je neverovatna. Ljudi različitih profesija sa zajedničkom energijom i istim ciljem, taj osećaj zajedništva i solidarnosti se ne viđa često, ali je ipak na protestima presudan! Kao budućem socijalnom radniku, imati priliku da budem deo ovoga, biti angažovana u ovakvom vidu promene za mene predstavlja izuzetnu čast i veliko zadovoljstvo. Direktan doprinos poboljšanju društva, doprinos u vidu podrške i solidarnosti me je mnogo čemu naučio, onome što se ne nalazi u knjigama niti bilo kom štivu, životno iskustvo koje je svakom od nas potrebno, koje nas formira kao ljude. Ova situacija mi je pomogla da razjasnim neka pitanja koja se tiču sistema, dubljeg razumevanja društvenih problema, koja je moja uloga u društvu i kako ja vidim sebe u njemu. Razumevanje osnovnih uzroka nezadovoljstva i potreba kod ljudi su samo neke od stvari na koje bih se osvrnula. Kao profesija, socijalni rad, između ostalog, ima zadatak da pruži pomoć onima koji se suočavaju sa nejednakošću, te da zaštiti ljudska prava i slobode. Sve ovo mi je omogućilo dublju analizu samih problema sa kojima se ljudi suočavaju kao i aktivno učestvovanje u procesu rešenja tih problema koji se tiču svih nas. I ono najvažnije, naučila sam kako se treba boriti protiv nepravde, boriti se za bolju budućnost. Na ovakve stvari ne treba gledati samo kao nemi posmatrač, već treba reagovati i uključiti se, postati deo promene.
Sama situacija u državi me je navela na razmišljanje o važnosti politike u društvu i sistemu, pa čak i našoj svakodnevnici. Sama reč politika kod ljudi izaziva strah i ogorčenost iako smo svi svesni njene važnosti. Zdravstvo, obrazovanje, tužilaštvo, svaki aspekt je povezan sa njom, zato joj i treba dati na važnosti, ali važnosti politike onakvoj kakva treba biti, na čelu sa ljudima koji zaslužuju da budu tu, svojim obrazovanjem i kompetencijama. Politika koja je zasnovana na principima pravde, jednakosti, transparentnosti usmerena ka odgovornosti prema svim ljudima. Politika koja ne deli ljude, već ih spaja.
Često u okolini čujem pitanja ’’I šta sad?’’; ’’Šta dalje?’’. Smatram da smo već kao društvo, između ostalog, uradili jednu ogromnu stvar, ujedinili se, vratili taj osećaj solidarnosti i empatije koji se davno izgubio. Pokazali smo kako smo jaki kao zajednica, zajednica koja ide ka boljoj budućnosti.
Naš glas se čuje, naša borba se prepoznaje i sve smo bliži cilju i to ne treba zaboraviti!
Đorđina Mitrović,
studentiknja socijalne politike i socijalnog rada na Filozofskom fakultetu u Nišu
Ova moja priča kreće ovako. U Nišu, u gradu u kome studiram i trenutno živim, dešavao se veliki protest početkom marta. Nedelju dana pre toga zvoni mi telefon i ne mogu da poverujem u ono što čujem . U razgovoru saznajem, da studenti iz Novog Sada i Beograda planiraju da idu pešice do Niša i da bi im ruta poslednjeg dana prolazila kroz Svrljig. Moj rodni grad. Prolazili bi kroz jednu od najsiromašnijih opština u Srbiji. U meni počinju da se mešaju osećanja, od prevelike sreće i ponosa što ću moći da ugostim svoje kolege, do ogromnog straha i brige da li smo mi u mogućnosti da to uradimo. Ljudi, zamislite vi to, studenti iz Beograda i Novog Sada prolaze kroz Svrljig, kroz moj Svrljig!
Bila sam u totalnom bunilu, a onda sam morala da se vratim u realnost kako bih sa ostalim studentima iz Svrljiga organizovala doček. Bilo je veličanstveno. Sigurna sam i znam da su mnogi građani u Svrljigu potrošili skoro svoje cele mesečne plate. Mnogo mi je bilo teško da poverujem da je to moguće, ali jeste. Njima je taj doček predstavljao i značio sve, oni dočekuju “Nobelovce” i to je vredno svega.
Na protestu u Nišu, saznajem da se sprema veliki protest u Beogradu zakazan za 15. mart. Sada moram ja da idem, moram da se odužim, moram sada ja pešiće do Beograda. Ruta je kretala iz manastira Manasija i iznosila je 193 kilometara. Prolazili smo kroz mnoga mesta, šest gradova su nam bila privremena utočista, naslušala sam se bezbroj različitih priča ljudi, osećala podršku na svakom koraku, u svako mestu, u svakom zagrljaju, i u svakom pogledu. Svilajnac, Smederevska Palanka, Požarevac, Smederevo, Pančevo, Beograd, ako vas neko nekada bude pitao, da znate, to su mesta puna ljubavi, to su mesta u kojima žive jedni od najboljih ljudi koje sam ja upoznala u svom životu. To su mesta, u kojima žive prorodice, koje su o meni brinule kao o svom detetu, koje su pazile da mi “dlaka sa glave ne fali”, da imam sve što mi treba i više od toga. Porodice čiji sam, na moju sreću i zadovoljstvo, bila deo makar na taj jedan dan. Upoznala sam ljude koji nude sve, a ne traže ništa zauzvrat, u mojoj glavi davno iskorenjena vrsta, u realosti ipak postojeća.
Ako vas neko nekada bude pitao o Smederevskoj Palanci, kažite da tamo živi jedna baka, jako stara, baka heroj, baka koja jedva hoda, ali je došla da nas dočeka, baka koja mi u ruku stavlja maramice i sapun, i kaže to je sve što ima da mi da, a za mene je to i previše. Ako budete nekada prolazili kroz selo Markovac, znajte da tamo imaju najpametnije osnovce, najljubazniju decu, punu ljubavi. Decu koja kroz prozor svoje osnovne škole gledaju u nas, kao da ne veruju u to što vide svojim očima, a onda polako kreću da spoznaju i trče ka nama. Trče nam u zagrljaj i nose sveske i hemijske, i idu do svakog studenta da traže autogram, kao da smo mi neke poznate ličnosti, ali izgleda da u njihovim očima i jesmo. Tamo žive deca koja su svakome od nas udelila po kompliment i lepu reč i pokazali koliko malo je dovoljno da zaboraviš na bol u nogama i umor. Koliko malo je dovoljno da nekom ulepšaš dan.
Zatim Požarevac, najteža i najduža ruta. Bol u nogama nezamisliv, noge kreću polako da mi otkazuju, osećam se i psihički loše, počinjem da preispitujem sebe da li mogu da nastavim dalje, a udaljeni smo jos nekih 15 km do Požarevca. Meni deluje kao čitava večnost. Umorna sam, gladna, žedna. Prolazimo kroz šumu, neki star i lose asfaltiran put, bez svetla, nigde “žive duše”. A onda, iz mraka, iz ništavila, pojavljuju se nekoliko automobila, Požarevačkih tablica, čuli su da smo mnogo umorni i gladni, pa su napakovali automobile sa hranom i krenuli da nas sretnu. Zamislite vi to. Prilaze nam, daju nam vodu i hranu i kazu: “Možete vi to, još malo i tu ste, jedva smo čekali da dođete”. Naravno da možemo sada, ništa nas više ne boli.
Onda Smerevo, grad sa toliko pozitivne energije, ulazak u grad, posle 30 km celodnevnog pešačenja, krećemo da trčimo, kao da nam ništa ne fali i kao da ni malo nismo umorni. Smederevo, u kome sam u prolazu rekla kako mi se mnogo jede palačinka sa kremom, i Smederevo u kome žena u istoj sekundi moje izgovorene recenice, kreće "pomahnitalo" da traži palačinku sa kremom. Smederevo u kome me stavljaju da sednem, iako me tada ništa ne boli, ali mi ne veruju, pokrivaju ćebetom, maze i donose palačinke, sa kremom naravno.
Pančevo i pasulj, veorvatnoća da me tamo, u svoj dom, primi porodica, koja je baš za nas napravila pasulj, koji sam ja tokom celog pešačenja prizivala.
I na kraju, taj famozni Beograd. Stojim na Pančevačkom mostu, vidi se osvetljeni Beograd, gledam ljude oko sebe, koji su mi postali najbliži, najvoljeniji, bez kojih ne bih uspela da dođem do ovde, ljudi sa kojima sam se najjače i najikrenije u životu smejala, sa kojima su me noge manje bolele, žuljevi manje nervirali i vreme brže prolazilo i tek tada postajem svesna svega, uspeli smo, stigli smo. Svaki grad i svako mesto, imalo je svoju posebnu priču, tako posebnu, da je skoro pa nemoguće ispičati je. Studentski protesti, blokade, pešačenja probudila su ono što je dugo bila uspavano, svest, empatiju, osećaj odgovornosti, osećaj zajedništva i solidarnost. U svakom od tih mesta kroz koja smo prošli, videla sam ljude koje sistem zaboravlja, siromašne, obespravljene, ljude na margini. Ali oni nisu zaboravili šta znači solidarnost. I baš oni, koji po svim brojkama i pokazateljima imaju najmanje, dali su najviše. Pružili su sigurnost, toplinu i ljudskost.
U zemlji koja se probudila kroz proteste, i ja sam se probudila , kao čovek, kao student i kao budući socijalni radnik. Ovo iskustvo me je naučilo da slušam bez predrasuda. Da prepoznam tihu patnju. Da se ne zadovoljam „rešenjima sa papira“, jer ona često ne funkcionišu tamo gde su potrebe najveće. Pokazalo mi je da je ljudska bliskost najvažnije sredstvo u našem radu. Da je poverenje nešto što se ne može izgraditi iz kancelarije. Moraš biti tamo gde su ljudi, među njima, sa njima. Moraš hodati njihovim putem da bi ih razumeo. Kao buduća socijalna radnica moj zadatak će biti da predstavljam most između sistema i pojedinaca. Između nepravde i borbe za prava. Između očaja i mogućnosti. A ovaj hod, ova ruta kroz Srbiju, bio je moj prvi pravi susret s tom ulogom.
Zauvek zahvalna,
Danica Milutinović,
studentiknja socijalne politike i socijalnog rada na Filozofskom fakultetu u Nišu
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
