Др Иван Миленковић филозоф је из Београда, широј јавности подједнако познат и као преводилац дела Жила Делеза, Жака Дериде, Мишела Фукоа и као рецензент филозофске литературе и књижевности. Бави се савременом француском и политичком филозофијом. Књигу о Макијавелију објавио је 2018. године. Уредник је филозофске библиотеке издавачке куће Федон и уредник на Трећем програму Радио Београда.
***
Уз потпуну свест о човековој потреби за online начинима комуникације и разменом информација, појављује се бојазан од неоправдано лагодног препуштања удобности коју online видови комуницирања омогућавају. Наиме, неопходност одржања редовних животних токова у условима ванредног стања наглашено сведочи о моћи технолошких достигнућа: уместо школског часа могуће је одржати live презентацију, уместо процедуралног вођења судских спорова могуће је донети пресуду путем Skype-а, уместо хармоније гласова и инструмената могуће је изводити концерт истовременим прикључивањем музичара на унапред договорену onlineплатформу – свакако, без аплауза публике. У „Разјашњењима“ објављеним недуго након контроверзног текста о „Ванредном стању“, савремени италијански филозоф Ђорђо Агамбен упућује на опасност (зло)употребе „наслеђа злослутне технологије“, која ће се очитовати у „одржавању наставе само online, стављању једном заувек тачке на заједничке сусрете и расправе о разлозима културе и политике, уз размењивање само дигиталних порука између људских бића“.
Да ли ванредно стање уведено због епидемије covida-19 води успостављању латентног карантина као трајног облика живота у којем се размена виталних друштвених садржаја остварује путем програмских апликација?
Ванредно стање је правно-политички механизам којим суверен суспендује правни и политички поредак зарад очувања тог истог поретка. Ванредно стање је, дакле, парадоксалан механизам за који се морају пружити ђаволски добри разлози – када је политичка заједница нападнута споља, као у случају рата, или изнутра, као у случају убиства премијера Зорана Ђинђића – јер, у супротном, реч је о једној од најтежих злоупотреба политичке моћи. Једва да је потребно рећи да је проглашење ванредног стања у Србији, под изговором да је covid-19 напао сувереност Србије, и с правне (формалне) и с политичке (садржинскe) стране крајње проблематично (на пример, ванредно стање није прогласио суверен – народ, односно његови представници, него извршна власт, што је противуставан чин). Савремени мислиоци попут Ђорђа Агамбена, међутим, усложњавају проблем утолико што дијагностификују перманентно ванредно стање у савременоj светској констелацији, те се ванредностање, по Агамбену, регуларизује. Изузетак је постао правило. Нормализује се ненормалност. Чини ми се, међутим, да Агамбен греши у том уопштавању, па ако је несумњиво да земље с тешким дефицитом демократске легитимације, у које спада и Србија, живе у перманентном ванредном стању, случај са стабилним демократским републикама, на које Агамбен циља, напросто није такав. (Силна се прашина, својевремено, подигла када је енглеска влада најавила постављање надзорних камера по Лондону. Људи су подозревали да ће власт на мала врата да уведе надзирање становништва, што је специјалитет тоталитарних режима. За ових тридесетак година колико је Лондон вероватно најпокривенији град на свету, тешко је сетити се иједног битног случаја злоупотребе моћи надзирања, док се могу навести стотине случајева у којима је безбедност повећана управо захваљујући камерама. Шта је поука? У стабилним демократским режимима са слободним јавним простором (res publica) неупоредиво је теже злоупотребити јавне ресурсе него што је то случај у аутократским режимима у којима се злоупотребљавају и апсолутно недодирљиви подаци попут, рецимо, здравствених картона.)
Питање, међутим, које ви постављате, захвата шире од ситуације у Србији. Ваш саговорник, рецимо, није чувен по обожавању интернета, напротив. Сваку прилику користим да се обрушим на тај најдубље недемократски медиј у којем глупост, изручена непосредности (дакле форуми, слободно припуштени коментари, приватни блогови, не и сајтови који се, попут Пешчаника, или Аутономије, или, најзад, блога Филозофског факултета у Нишу – уређују), блиста свим својим неспутаним сјајем. Али у оваквој ситуацији интернет је управо начин на који се одржава некаква друштвеност. Covid-19 јесте претња која погађа заједницу – као, уосталом, и свака епидемија: епидемија је, да не буде забуне, политички проблем јер епидемија увек погађа заједницу – а управо технолошки моменат надомешћује изостанак непосредних контаката. Ипак, то је само замена, сурогат, привремена мера. Својим питањем ви, заправо, скрећете пажнју на опасност која прети од тога да замена постане главни играч, као када би цикорија, сурогат кафе, заменила праву кафу. Али то се неће догодити. Разуме се да сваки технолошки пробој има и лице и наличје, али то је, као и увек, ствар људске слободе. Слобода није безопасна. Није ни удобна. За слободу није довољно изборити се, него се за њу, уза све ризике, имаш непрестано борити, па и за слободу од интернета.
Да ствари учинимо транспарентним и недвосмисленим: да ли владавина машина може да замени контакте међу људима?
Па, не. На владавину машина немогуће је навићи се. Не може машина да замени додир између људи. Они, пак, који помисле да може – сами су криви. Сваком се покушају машинизације живота – а ви, заправо, на то циљате, а не, напросто, на употребу машина у индустрији – морамо супротставити. Нема ту компромиса. С друге стране, погледајте у којој су нам мери машине олакшале живот: неупоредиво. Одмах ћу почети да се понављам (јер то сматрам нужним), али главни улог живота је слобода. Машине су део експеримента слободе (слобода је увек експеримент, дакле слобода је увек искушавање слободе), па је само на нама, слободним људима, да пронађемо место машинама у нашем слободном животу. Живот у којем би требало прилагођавати се машинама, машинизовани живот, није слободан живот.
Знате, прича се увек може свести на причу о дроги. Да ли је дрога зло? Наравно. Без изузетака. Али нико не може спречити слободног човека да се убије узимајући дрогу. А опет, управо је на заједници, на друштву, да се свим силама бори против дроге. Можда ће некоме да измакне поента овог што сам рекао, па бих да појасним: све је легитимно у борби против дроге што не угрожава нашу слободу као појединаца. Не можете, рецимо, зато што је дрога смртоносна, да укинете слободу како бисте искоренили дрогу (као у оближњој Индонезији, на пример). То, пак, значи да ће дрога, на овај или онај начин, бити доступна. Као слободна бића на нама је да одлучимо у којој мери ћемо да заложимо сопствени живот и сопствену слободу за глупост каква је дрога. Хоћу рећи: нема слободе без опасности од слободе. Нема безопасне слободе.
Наспрам борбе за слободу стоји формирање концентрационих логора. Зато, вратимо се Агамбену јер он нацистичке концентрационе логоре повезује управо са ванредним стањем. Где је веза?
У ванредном стању, дакле, не важе позитивни закони земље у којој је ванредно стање уведено. Агамбен примећује да су концентрациони логори у нацистичкој Немачкој били места на којима нису важили закони који су, иначе, важили изван њих. Хитлерова Немачка је, наравно, била партијска држава с небројено много спорних закона, али она је, таква каква је била – ужасна, дакле – функционисала у некавом законском оквиру. (Оставићемо по страни то што је Хитлер, с врхом нацистичке банде, био изван закона.) У концентрационим логорима, међутим, важила су нека друга правила. Логори су били у ванредном – не, дакле, редовном – правном и политичком режиму. Чак ни у нацистичкој Немачкој нисте могли некажњено да убијате. Можда би вас, ако сте истакнути припадник Партије, суд ослободио, али не бисте прошли испод законског оквира. То, међутим, у логорима није важило. Логорског сте заточеника могли да убијете некажњено. И нацисти су их убијали. Због тога су логори били и својеврсна неместа – у оном смислу у којем је место простор што га је човек премрежио законима и својим начином живота. Логори су били изван законског, а тиме и цивилизацијског поретка. Е сад, барем када је о Агамбену реч, он настоји да покаже како је логор биополитичка парадигма модерне, односно да је ванредно стање непрестано на делу у западним друштвима, само је премазано некаквом законском глазуром. По мом мишљењу таква је дијагноза, свој Агамбеновој теоријској довитљивости упркос, неодржива, барем када је реч о представничким демократским републикама. С друге стране, Агамбенова дијагноза, мање или више, важи за ауторитарне поретке: ауторитарни поредак, који почива на вољи једног човека, произвољан је, нестабилан, неизвестан, нередован, дакле заснован на ванредним, а не редовним околностима.
Дакле, логор је неместо схваћено као простор за одржавање искључиво голог живота. Било оно оправдано или неоправдано поистовећивано са одређењем логора, ванредно стање које данас живимо јесте стање којим се, опет, искључиво голи живот одржава. Немир лежи у следећем: да ли ванредно стање штити непоновљивост живота сваког појединца тиме што најпре штити његов голи живот, или овакво стање поништава разноврсна одређења наших властитих живота тиме што нам у задатак ставља само старање о голом животу?
Када живот сведемо на голи живот – већ смо изгубили битку за живот. Нацисти су управо то урадили злогласним Нирнбершким законима из 1934. године: они су грађане јеврејског порекла најпре свели на њихово етничко порекло – приметимо, успут, да огроман број немачких грађана јеврејског порекла појма није имао каквог је етничког порекла – потом на њихову биолошку димензију, што значи да су им признали само голи живот, живот лишен правног и политичког огртача. Као пуки живот слали су их у логоре где је било некажњиво убијати их. Сећате се сцене из Спилбергове Шиндлерове листе када се заповедник концентрационог логора забавља тако што снајпером убија људе? Ти људи мање су вредели од, рецимо, антилиопе, или слона. Мртва антилопа има рогове, мртав слон има кљове, док мртав заточеник логора нема ништа, нема више чак ни голи живот, његов леш само смета. Његово тело смета. И пре смрти он није био друго до тело – зато су заточеници били само бројеви, били су жигосани, били су лишени сваке људске особености: имена, приче, говора. Примо Леви сведочи о томе да су се нацисти драли на немачком, па ако их не разумете они језичку баријеру сруше тако што вас убију. Није их бунило то што је огроман број људи довођен из крајева Европе где се, напросто, није говорило немачким језиком.
Реторика, посебно реторика ауторитарних власти, данас у доба епидемије вируса корона, реторика, дакле, која оправдава репресивне мере зарад очувања голог живота – мени барем – језива је. Реторика би морала да буде управо супротна: улажемо напоре да очувамо оно што нас чини људима, а то никако није голи живот.
Ставове о неприкосновеној вредности слободног живота до сада сте понудили из више различитих углова. Међутим, неопрезно читање може да доведе до импликације према којој би ја, као слободно биће, требало да могу слободно да изаберем сопствену смрт. Дакле, ја могу изабрати да умрем од последица заразе вирусом covid-19. Но, проблем је у томе што ћу својим слободним избором, као преносилац заразе, угрозити слободу других. Питање можда јесте школско, али је одговор, верујем, важно изнова промишљати.
Појаснићу. Слобода је могућа само у људској заједници. Слободе изван људске заједнице – нема. Пустињак није слободан. Он нема контекст у којем би слободу конзумирао. Не можете бити слободним тамо где не можете поставити питање слободе. Кога да питате у недођији? Жбун? (Пробајте. Можда вам одговори.) Слобода је увек и питање слободе. Проблем комуникације. И некомуницирање може бити ваш избор уколико сте у људској заједници. И некомуникација је некаква комуникација. У пустињи, међутим, комуникације нема. Што би рекао Кафка, када је сам, човек је увек у лошем друштву.
Слобода је, дакле, ствар људи, дакле односа. Сетите се Аристотела: онај ко живи изван људске заједнице или је звер или је бог. Човек свакако није, јер човештво је ствар људског друштва. Апсолутна слобода је, због тога, незамислива, осим ако у причу не уведемо бога, али чак ни увођење једног тако маркантног лика, заправо, не мења ништа, макар прибегли парадоксалној формулацији да је бог роб сопствене слободе. Ја сам својом слободом везан за друге људе, а моја слобода може бити ограничена истом таквом слободом других. Другим речима: слободан грађанин одговора како за своју слободу, тако и за слободу заједнице. Такав грађанин зове се одговорним грађанином којем нису потребна ванредна стања и претња присилом да би се понашао по правилима елементарног здравог разума. Ако сам свештеник усред смртоносне епидемије, па држим кашичицу коју, онда, лиже стотине верника – онда не да нисам одговоран грађанин, него су моји поступци, с гледишта позитивног права, веома кажњиви (те је, у конкретном случају, веома упитно зашто држава није реаговала сходно својим овлашћењима). Ако сам, пак, с друге стране кашичице, па лижем исту ону кашичицу коју су пре мене полизале стотине других верника (што је одвратно већ само по себи), онда сам такође неодговоран грађанин који сасвим заслужује све што би могло да ме снађе. У оба случаја, дакле, било с које стране смртоносне кашичице да се нађем, ја сам неодговоран грађанин и то нема никакве везе с мојим избором као слободног бића, већ с чистом глупошћу, неодговорношћу и неопростивим безобразлуком (последње две категорије су, да не превидимо, кажњиве). У слободним политичким заједницама – у које Србија, на жалост, не спада – макар постоје снажни покушаји да се грађани образују на принципима просветитељства (да не би лизали кашичицу), те постоје слободни медији који непрестано раде на очувању слободе, односно на образовању одговорних грађана (који, онда, не лижу кашичицу). Уколико се, међутим, понашате неодговорно у доба епидемије, уколико, рецимо, имате симптоме covida-19, или, што је још горе, знате да сте носилац вируса, а живите као да га немате, чиме директно угрожавате друге људе, онда се имате третирати као убица. И то с предумишљајем. (Ако полижете ону кашичицу коју поп држи у руци, па се онда завучете у неку рупу да бисте скончали, јер то је начин који сте одабрали – у реду, ваш избор. У ствари, и ово је погрешан пример. Ни на то немате право. Јер шта ако сте већ носилац вируса? Особа после вас, која нема никакву самоубилачку намеру – премда би се, кад већ лиже кашичицу, могло поверовати да је има, или је, напросто, реч о неописиво глупој особи – фасоваће ваш вирус. А тада нисте само самоубица, већ и убица, те се не разликујете превише од фанатика који се опаше с тридесет килограма експлозива и са собом у рај поведе још двеста људи који нису имали никакву намеру да у рају проводе своје време.)
Ако, узевши у обзир тврдње из вашег претходног одговора, покушамо да пронађемо позитивне резултате епидемије covida-19, онда их је могуће тражити у самоодређивању људских бића, и то не тек као друштвених, већ као друштвено одговорних бића. Можда напуштање калупа мишљења које намеће религијска традиција, уз истовремено успостављање образовног система на принципима просветитељства, представља пожељан пут. Молим Вас да понудите даља разматрања.
Наравно, изван је сваке расправе о томе да се принципи просветитељства морају жестоко бранити. Република се, да парафразирам Фукоа, као секуларни поредак у којем је религија приватна (а не јавна, нити државна) ствар – треба бранити. Али данас се то, наиме да у основи нашег живота стоје идеје просветитељства, више не подразумева. Када милиони људи гласају за пајаца попут Трампа, када милиони одбијају да вакцинишу децу, када милиони верују да је Земља равна плоча – то значи да нешто дебело није у реду.
А о могућим позитивним резултатима епидемије за сада није могуће говорити. Европа се, додуше, увек рађала из кризе, она је излазила из пене кризе као Ботичелијева Венера из морске пене. Криза је шанса Европе. Да ли ће Европа кризу да искористи – друго је питање, јер једнаке су шансе да криза крене у неком од два могућа правца: ка смрти или ка излечењу. Као безрезервни европоцентрик надам се да ће кренути путем излечења, односно – допустите ми једну филозофску петљу – поновном институционализовању кризе (управо је Европа изумела перманентну кризу, што, наравно, не треба мешати са перманентним ванредним стањем). Не буде ли се Европа, још једном, родила из пене кризе, неће је бити.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
