„Две различите особе никада,заправо,не читају ИСТУ књигу.“( Едмунд Вилсон)
Када говоримо о школском систему наше земље, ми говоримо о једном крутом систему. Систем као што је наш не дозвољава неке нове видике, нове критике. Књиге које ми читамо се увек исто тумаче, намећу се туђи ставови и туђа мишљења.
Ево једног истинитог примера. Замислите професорку српског језика која намеће учење сопствених анализа песама говорећи како су једино исправне. Говоримо о песмама; o слободи речи и могућности разних тумачења. И поново се саплетемо о истом, наш систем не подржава слободу.
Зашто наша деца иду у школу јер морају? Зашто се у школи говори искључиво о математици и граматици, а мање о животу? Једначине са два непозната се забораве, граматика промени кроз коју годину, али оно што у школи научимо о животу, то остаје. Зашто онда не би више причали о пријатељству, о међусобним односима и интересовањима? Зашто би сви морали све да знају? Што се уместо техничког образовања не би учило о фотографији?! Децу треба да научимо да стварају, замишљају и оно најважније - да оно шта раде заиста и воле. И даље живимо у земљи са предрасудама, где је тешко усудити се, јер шта ако изгубиш? Из ње људи и даље одлазе без труда да било шта промене, јер шта ако? У нашој школи се и даље читају Толстој и Црњански, а анализе преузимају са интернета. Наше школовање јесте бесплатно, али су књиге прескупе. Стално се говори о променама, али о реформама никада не разговарају прави људи. Наши млади људи говоре о „негде преко“, а они који остају их у томе подржавају. Тапшу их по рамену и говоре о оном што је боље. А оно што ми имамо нико не претвара у то „боље“. Ретко коме је жеља за одласком већа од оне да се остане, уколико има где и чему. Уколико на списку има добрих и лоших ствари, оне које су добре броје ставку више. Држава и ми као појединци треба да створимо само тај један разлог који ће бити довољан за останак. Нека овај разлог буду бесплатни уџбеници, нова радна места и високо образовање. Нека неко понуди боље сутра, награди најуспешније и представи их на малом екрану. Нека најобразованији пружају знања деци, а не иностранство. Нека деца остају због образовања, а не да одлазе због њега. Уместо махања на растанку, нека се рука пружи као знак подршке и склопљеног договора. Све што је популарно и забавно подразумева се да је ван школе. Па зашто то такозвано „популарно“ не би унели у школу!? Зар се у школи не би могло причати о цртаним филмовима или игрицама? Зар се они разговори у ходнику не би могли пренети и у учионицу? Овакве предмете треба осмислити и увести их у школовање. Ми смо навикли на класично, проверено. Зашто не би сада пробали са нечим новим да видимо какве би то резултате могло да донесе? Ни не слутимо да подстицањем популарне културе у школама подстичемо самопоуздање код деце. Деца коначно говоре о својим интересовањима и све мање долазимо до појаве „табу тема“. Управо тако, она се суочавају са мањим бројем проблема. Нико не оспорава значај и вредност градива,али увек постоји други начин. Монотоне презентације се увек могу подстаћи филмом. Уместо питања поставите било коју ситуацију из живота. Школа треба бити огледало свих тренутних друштвених дешавања. Треба их истаћи, разговарати о њима. Све оно што се дешава нам служи да упознамо оно што тек следи. Па зашто онда не би учили на такав начин о животу?
У неизбежном случају короне, сви су од те исте деце очекивали нешто. Све је било недовољно разрађено, случај, новина. Али су та иста деца о томе слушала преко медија, а не од људи којима верују - од својих учитеља. Образовни систем је неопходно прилагођавати, говорити о актуелним темама. У нашем случају, сви су се трудили да наставе онде где су стали, да се праве да се ништа није десило уместо да погледају проблему у очи. Сви су се трудили да то у школском систему остане неопажено, и тиме начинили грешку од самог почетка. Требало је говорити да ће бити проблема али да ћемо их пребродити заједно. Свака школа је могла изаћи у сусрет оној другој и изнети ставове, искуства и препоруке из свог угла.
Велики проблем представља и неједнак социјални и финансијски статус. Немају сви исте могућности, зато би и могли почети причати о томе. Ми смо као народ све нешто стандардизовали, увели критеријуме... И када неко случајно одудара, или се разликује, аутоматски се излаже осуди. Када би само мало мање осуђивали, а више обратили пажњу на детаље, на узроке... Уколико породица броји више деце неопходно им је и више рачунара за праћење наставе. Да ли је у таквој ситуацији тако нешто могуће приуштити? Пре спровођења било каквог вида наставе неопходно је обратити пажњу на средства којима ученици и располажу. Да ли је поштено да неки ученик буде ускраћен наставом само зато што не поседује рачунар? Одговор је свакако - не.
Школовање није само прикупљање знања! Основни циљ школовања не треба бити знање, већ његова примена. Зато је битно размишљање и само ширење свести. Промене су споре, али ако седимо скрштених руку, њих никада неће ни бити. Треба усудити се. Зашто ми не бисмо били једна од генерација која ће прва изнети своје ставове и борити се за ново сутра? Нека први корак ка њему буде путем образовања. Образовања које је отворено и спремно за промене. Јер ми јесмо.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
