Још једно хладно, снежно јутро. Исти пут до школе, исти они добро познати људи које сам сретала у пролазу. Улице нису више тако празне. То ме је навело на размишљање. Време када смо морали да успоримо, да се не бавимо свакодневним обавезама, да променимо своју рутину, а да све што је било дозвољено одједном буде забрањено. Тренутак када је свет стао.
Данас ми је било потребно више времена до школе него обично. Понело ме је размишљање о томе како за време карантина нисмо могли да идемо у школу. Нисам била најсрећнија, али није ми ни сметало много. У сваком случају, дигитално образовање јесте донело доста изазова са собом, баш зато се и радујем одласку у школу уживо.
По уласку у учионицу прво сам угледала Марту.
"Целе ноћи нисам спавала, јако сам уморна. Нисам стигла ништа да научим." Рекла је она.
"Претпостављам да си време провела испред компјутера гледајући серију." Гледала сам је помало забринуто јер јој се то често дешава. Издахнула је и кренула ка својој клупи говорећи како би јој лакше било да се школа и даље одвија само преко интернета, од куће. Нисам била сигурна шта да кажем након тога, али знам да мени није пријало вишечасовно провођење времена испред екрана сваког дана. Умарање главе, очију, непрестано одвлачење пажње...
Професорка српског је убрзо ушла у учионицу и почела час.
"Добар дан децо, данас би требало да се подсетимо градива које сам вам послала док смо били на онлајн настави. Да ли сте добро разумели све што смо радили?" Половина одељења је у њу гледало доста несигурно, а друга половина је избегавала њен поглед. Одједном се зачуо глас из послење клупе: "Професорка, мислим да нико од нас није довољно добро разумео то што смо радили јер је ипак много лакше када нам уживо предајете и објасните све што је нејасно." Сви смо се сложили са Игором. Колико год да сам се трудила да разумем лекције, није увек било најуспешније. Ипак тај контакт и разговор за време часа имају велику улогу у учењу, а настава на даљину нам то није омогућила.
Професорка се сложила са нама и узевши креду промрмљала је себи у браду како је једва чекала да куцање на тастатури замени правим писањем. На табли је написала "Изазови образовања у дигиталном окружењу" и замолила нас да добро размислимо шта бисмо могли да кажемо на ту тему, а затим и да поделимо своје мишљење. Анастасија је без много размишљања одлучила да проговори: "Седење код куће, недовољан контакт са људима, дружење..." Дефинитивно је била у праву. Иако смо без престанка повезани преко интернета, доста смо се удаљили од дружења и контакта уживо. Као да смо заборавили како се то ради. На почетку се чинило као да неће бити већих проблема у том погледу, али временом схватиш да ти то друштво из школе, па чак и професори почну недостајати.
"Саро, шта ти мислиш о свему овоме? Да ли би додала нешто?" Питала ме је професорка.
"Мислим да је било доста теже организовати време. Када имамо такву слободу да не морамо ништа да урадимо и учимо у датом тренутку, теже натерамо себе на било шта. Губимо осећај за одговорност и обавезе." Морам признати да све што смо учили није било право учење већ нешто површно и без неког значаја за нас, а то нам може отежати и свако будуће учење јер је доста тога повезано. Професорка се сложила са мном и додала да је њима професорима био велики изазов оцењивање ученика. "Више пута нисам била у могућности да праведно оценим све ученике, а да притом свако добије шта заиста заслужује. Када нисте у учионици доступно вам је све што би вам помогло на одговарању или тесту."
Загледала сам се крог прозор и на тренутак сам се вратила у март 2020. Присетила сам се целе те збуњености, непостизања и стресирања око ситница. Дешавало се да се не поштује договорено време за заказани онлајн час па долази до поклапања часова. Такође, превише мејлова, обавештења, задатака, све одједном. Знам није неизводљиво, али је било изазовно и ново на почетку. Ток мисли ми прекину звоно. Час је прошао толико брзо да нисам ни приметила, а то је још једна ствар која ме је подсетила на тај период - губи се појам о времену.
* У оквиру Виртуелних дана педагогије, Департман за педагогију организовао је конкурс за кратки есеј за матуранте на тему „Изазови образовања у дигиталном окружењу“. Горе приказан рад је један од два рада која су, према оцени комисије, освојила прво место.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
