Завршивши своје пословне обавезе, које због самоизолације обавља у свом стану, Иван седа у удобну фотељу како би одморио и попио кафу. Окрепљујућу тишину упорно прекида звук његовог стомака, време је за ручак. Могао би нешто да презалогаји, међутим фрижидер је празан. Размишља да оде до продавнице која је у близини његовог стана, али пандемија корона вируса COVID 19 је у јеку и Иван није сигуран да ли жели да ризикује и доведе себе у потенцијалну опасност. Тада му на памет пада да ручак може наручити преко апликације компанија које организују доставу хране, као што су Волт (Wolt) или Глово (Glovo), и на тај начин лишити себе ризика који одлазак у продавницу или у ресторан са собом носи. Да ли је Иван морално поступио и тиме што је наручио храну преко интернета изложио друге ризику?
Прва ствар на коју морамо да обратимо пажњу у овој ситуацији јесу ставови званичника у доба пандемије. Иако одлуке владе не морају уједно да буду и одлуке које су морално исправне, претпоставићемо да је одлука о дозвољености или недозвољености достављања хране у граду у коме Иван проводи своје дане у самоизолацији исправна, те да самим тим треба да је се придржава, и претпоставићемо да је влада дозволила доставу хране. Друга ствар коју морамо да узмемо у обзир јесте савет медицинских стручњака о држању физичке дистанце приликом ступања у контакт са неком особом. Међутим, Иван би могао да поступи још одговорније од онога што медицински стручњаци саветују, иако се, како каже епидемиолог Стивен Морс (Stephen Morse), такав поступак некоме може чинити екстремним. Наиме, примопредаја би се могла извршити без икаквог контакта. Достављач храну може оставити испред врата, док купац може на исти начин поступити са својим новцем или, што је још боље, платити електронским путем. Дакле, уколико би се Иван приликом плаћања и преузимања хране држао на жељеном физичком одстојању од достављача или ако би се примопредаја извршила без икаквог контакта, рекли бисмо да је поступио исправно.
Да ли је то све што можемо рећи о томе? Да ли Иван можда има још неке дужности према достављачу, дужности о којима нам медицински стручњаци не говоре? Као што можете да претпоставите, пробаћемо да пружимо позитиван одговор. Наиме, од Талеса и Исуса, преко Канта и Хјума (Hume), па све до Бентама (Bentham) и Ролса (Rawls) била је, у једном или у другом облику, присутна идеја универзалности етике. Та идеја се огледа у томе да би етика требала да заузме једно универзално становиште, становиште по коме они, који се буду нашли у ситуацији у којој морају да донесу неки етички суд или да поступе на одређен начин, морају да пређу преко својих интереса и да узму у обзир и интересе оних на које тај суд или то поступање утиче. Уколико су ови мислиоци били у праву, Иван би заиста морао не само да размишља о властитим интересима (што је учинио када је одлучио да неће отићи до продавнице), него и о интересима других, а у овом случају је то достављач.
Читаоци се сада могу запитати: ,,Па зар Иван није управо тако и поступио и, тиме што је куповину обавио без икаквог контакта, мислио не само на своје, већ и на интересе достављача?”. Крис Мекдоналд (Chris MacDonald) сматра да то није довољно. Достављачи хране припадају радницима који обављају прекарне послове, односно онима који раде у тзв. гиг економији. Неке од каракеристика прекарних послова јесу несигурност, слаба зарада, рад на одређено време. Такође, Славој Жижек у интервјуу за DiEM TV изврсно примећује: ,,Ми који смо у могућности да будемо у самоизолацији смо у привилегованим позицијама. Размислите само на тренутак, шта све треба да функционише како бисмо, више или мање, били сигурни у самоизолацији. Струја, вода, одлагање отпада, неко треба да вам донесе храну како не бисте излагали себе ризику приликом одласка у продавницу”. Узевши све ово у обзир, а знајући да достављачи хране тренутно обављају веома битан, стресан и надасве ризичан посао, Крис Мекдоналд нам саветује да нашу захвалност покажемо тако што ћемо им дати већу напојницу него што то иначе чинимо.
Међутим, бојим се да Мекдоналд превиђа прави проблем са којим се сусрећу достављачи хране, а ког наша напојница не може решити. Проблем, наиме, управо лежи у самој гиг економији.
,,Бити сам свој газда”, ,,Сам бираш када и колико желиш да радиш”, ,,Сам контролишеш своју зараду”, овако компаније попут Волта и Глова привлаче оне који желе да обављају посао достављача. Уколико само загребемо по површини, увиђамо да ситуација није тако бајна као што се у први мах чини. Као што смо већ споменули, оно што гиг економију чини гиг економијом јесте несигурност. То значи да радници немају сталан посао, већ да раде на одређено време: од пројекта до пројекта, од доставе до доставе, од почетка сезоне до њеног краја... ,,За разлику од својих родитеља, који су могли рачунати на стално запослење које им је осигурало мировинско и здравствено осигурање, дефинирано осмосатно радно вријеме, годишње одморе, слободне викенде и, на крају, какву-такву мировину, данашњи радник постиндустријског глобалног капитализма често може рачунати само на – перманентну несигурност”, наводи Барбара Матејчић у свом тексту.
Оно што је, услед тренутне пандемије, веома битно и потребно свима, фали управо гиг радницима – здравствено осигурање. Шта се дешава уколико се достављач разболи приликом достављања? Шта се дешава уколико доживи повреду на раду? Ко је одговаран за њега? Кратак одговор је: сигурно не Волт или Глово. Наиме, како достављачи нису радници поменутих компанија, већ су ,,фриленсери”, то значи да они немају никакву одговорност према њима и да им нису дужни осигурати социјалну заштиту под коју спада здравствено осигурање и боловање. Дакле, уколико се разболиш – губиш посао и не можеш да одеш код лекара; уколико се повредиш на послу или ти неко уништи превозно средство – препуштен си сам себи.
Али, достављачима ипак остаје флексибилност приликом бирања радног времена, зар не? Кога брига за здравствено осигурање када си коначно ,,сам свој газда”. Нажалост, у пракси то није случај. У свом тексту Капитализам на педелама , Дуња Кучинац управо говори о томе: ,,Наводна флексибилност у организацији радног времена крије мноштво механизама притиска и контроле, којима је циљ интензивирати радни процес, а који појединог возача итекако увјетују код избора смјена и количине рада коју ће обавити, при чему за рад троши властите ресурсе (бицикл и мобител) и непрекидно се налази у односу конкуренције према другим возачима.” Реч је о томе да услед ниске цене достава достављачи прво морају да управљају радно време према томе када поруџбина уопште и има те ноћу ретко ко ради. Затим, достављачи морају да управљају своје радно време према томе у ком делу дана поруџбина има у највећем броју како би што више зарадили. А како сами плаћају све ресурсе који су им потребни за рад, као што су храна, вода, мобилни телефон, потрепштине око превозног средства (поправке, гориво), достављачи такође морају да јуре бонусе које су компаније одредиле за одређен број достава и од тог новца управо платили поменуте трошкове како би на крају месеца остварили иоле задовољавајућу зараду.
Ово помало подсећа на ,,систем задатака и бонуса” који је установио Хенри Лоренс Гант (Henry Laurence Gantt). Наиме, овај систем функционише тако што би се радницима најпре омогућила сигурна минимална зарада (достављачи чак ни немају сигурну минималну зараду, али ипак они морају да остваре одређену минималну зараду која им је потребна да би задовољили основне животне потребе и коју они најпре и остварују), а затим би им се у облику бонуса понудило да раде прековремено и на тај начин зараде више. Проблем са ,,системом задатака и бонуса” је тај што своје корене има у робовласничком систему рада. Кејтлин Розентал (Caitlin Rosenthal), ауторка књиге Робовласничко рачуноводство: господари и менаџмент, о ,,систему задатака и бонуса” каже: ,,Он има много дужу историју, и представљао је један од основних метода за организовање ропског рада. По систему задатака, роб би добио конкретан „задатак“ или квоту, коју је морао да испуни до краја дана; ово је била алтернатива такозваном систему банде, у којем су робови радили под непрекидним надзором. У неким случајевима, робовласници који су користили систем задатака, чак су давали и новчане бонусе за постизање унапред одређених циљева. „Махали су шаргарепом“ на начин који наликује не само Гантовим методама, већ и методама савремене „економије тезгарења“ (гиг економија).”
Једна од последица гиг економије јесте и повећање светске економске неједнакости услед тога што компаније зарађују више него што би требало, јер избегавају да осигурају радницима социјалну заштиту као што је здравствено осигурање, плаћено боловање или плаћени годишњи одмор, те сталним смањивањем цене рада и приморавањем радника да раде више сати за исти новац. То даље повлачи неједнакост у здравственој заштити, образовну неједнакост, неједнакост у у културном капиталу. У Оксфамовом (Oxfam) извештају наводи се да 2153 милијардера поседује више богаства него што поседује 60% становништва планете заједно. 1% најбогатијих људи на планети поседује 44% светског богатсва, док 10% најбогатијих поседује 82% светског богатсва, сведочи извештај Credit Suisse банке. Чини се да нешто није у реду.
Како би спасили идеју меритократије, Обећане земље нео-либералног капитализма, политичари стално говоре о великој важности принципа једнаких могућности, који ће рећи да свако од нас треба да има исте шансе приликом наше стартне позиције. Уколико је то случај, онда ће они који су вешти, талентовани, интелигентни и посвећени заслужити да се нађу на врху друштвене лествице. Међутим, амерички филозоф Мајкл Сендел (Michael Sandel) каже како морамо више да вреднујемо труд и рад оних који нису завршили факултете, оних који обављају есенцијалне послове у тренутној пандемији, а да бисмо видели због чега, довољно је само загребати по идеји меритократије и видети да има и своју тамну страну.
Прво, каже Сендел, један од проблема је у томе што се не придржавамо принципа меритократије, које упорно заговарамо, и за пример наводи ситуацију елитних универзитета, попут Јејла или Принстона, где има више студената који припадају тзв. једном проценту, него студената из 60% најсиромашнијих у држави. Оваквих примера има у великом броју. Останимо још мало у Америци, земљи у којој је наратив меритократије можда понајвише присутан. По извештају Credit Suisse банке из 2019. године, број милионера у Америци је износио 18 614 000, што ће рећи 8,9% одрасле популације у Америци, док проценат милионера у Конгресу Сједињених Америчких држава износи 39%. Слична је ситуација и са односом мушкараца и жена у Конгресу, 76,3% наспрам 23,7%.
Истицање важности економских неједнакости добар је начин за откривање слабости принципа једнаких могућности, које даље воде до тога да је он у пракси тешко изводив. Рећи да су милионери у конгресу имали исту шансу за успех као неко ко брише столове у Мекдоналдсу или рећи да су студенти Јејла из најсиромашнијих породица имали исту шансу као и њихове колеге из поменутог ,,једног процента” значи да нисмо успели да уочимо прави проблем. Фактори који утичу на то да ипак немамо једнаке почетне могућности за успех, а који су у блиској вези са социоекономским статусом као једним од првих препрека са којима се принцип једнаких могућности сусреће, јесу изостанак једнако квалитетног образовања, разлике у културном капиталу родитеља, разлике у условима за учење у кућним условима, разлике у талентима, карактеру... Све ово, плашим се, не само да говори у прилог томе да се не придржавамо принципа меритократије, како Сендел примећује, него и томе да их се у пракси и не можемо придржавати, те можемо рећи да се иза вела меритократије у ствари крије – плутократија.
Међутим, Сендел иде корак даље и наводи како би чак и савршена меритократија, ако бисмо некако успели да је се домогнемо, имала проблема јер би била штетна по солидарност најпре тиме што бисмо пропустили да увидимо како се степенице успеха удаљавају једна од друге док помажемо оним најталентованијим, а затим и тиме што они који успеју да стигну до врха могу имати став које ће рећи да су само они заслужни за свој успех и да нису дужни да помогну онима који нису у оном положају до ког су они дошли. Као што можемо да видимо, Сендел акценат ставља на пропитивање савршене меритократије и њеног утицаја на солидарност у друштву и закључује како је ,,Потребно да, као демократски грађани, размотримо шта представља допринос општем добру и на који начин такви доприноси треба да се награђују и то без претпоставке да тржиште може само да одлучи о тим питањима”, јер је очигледно да оне раднике који тренутно обављају послове од пресудног значаја, а за које није потребно факултетска диплома, не ценимо довољно.
Из свега наведеног може се закључити да се достављачи, а и гиг радници уопште, сусрећу са великим бројем проблема приликом свог рада. Почели смо са питањима и проблемима које нам намеће индивидуална етика потрошача, међутим, испоставило се да је прави проблем у самом начину на који је гиг економија устројена и да нам је преко потребно структурално решење за права радника у гиг економији, како не би били немилосрдно експлоатисани. Наша напојница овај проблем не може решити, иако бисмо наравно требали да наставимо са том праксом. Шта је са нашом подршком и ангажовањем у борби за побољшање права радника у гиг економији? Е, то је већ друга прича.
Познати амерички филозоф Т. М. Скенлон (T. M. Scanlon) у интервјуу за WAMU истиче као веома битну ствар управо ангажовање оних који нису директно погођени последицама неправедног система гиг економије, или што би Жижек рекао, ,,оних у привилегованим позицијама”. Иако је број ,,привилегованих” у овој пандемији мањи од броја оних који су приморани да раде како не би трпели велике економске, а на крају дана и животне последице, то не значи да они треба да, једући достављену храну, ћутке уживају у благодатима тренутног система, већ управо супротно – морају да дигну глас против тог система. Речима Скенлона: ,,Мени је лако да останем код куће, свакако ћу добити плату, међутим политика останка код куће, која је апсолутно пресудна, намеће ризик онима који ми доносе намирнице или онима који због ње губе посао. Тако да уколико почнем да размишљам о томе које би опште политике требале да буду на снази, онда треба да мислим не само на оно што ја треба да радим у том случају, већ и на то шта та политика значи другим људима. У том случају ја имам обавезу да заговарам бољу политику.”
На крају, можемо заједно са Барбаром Матејчић поручити: ,,Прекарни радници свих земаља, уједините се!”. Или, како би то рекао Томас Скенлон - ,,не морате бити филозоф морала да бисте знали у ком правцу ветар дува”. А ветар о коме је реч, дува у правцу праведнијих и солидарнијих друштвених и економских аранжамана.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
