Давно је то било, пре нешто више од два месеца, када је вирус корона у Европи био злослутна новина и када су се, природно, о истом појавиле две струје мишљења: она која га узима за озбиљно и позива на хитне мере, и она која га денунцира као истинску претњу. Велики италијански филозоф Ђорђо Агамбен написао је тада за портал Il manifesto текст под насловом “Ванредно стање изазвано немотивисаним хитним случајем” (у српском преводу: http://libreto.rs/2020/03/19/krunska-pisma-5-agamben-26-februara/) којим се несумњиво сврстава у другу групу. Агамбена, наиме, чуди неодложност предузетих мера с обзиром на статистику: већина инфицираних има благе симптоме грипа, 10-15% добије упалу плућа, а тек 4% пацијената захтева хоспитализацију и интензивну терапију. Пита се Агамбен - чему ванредно стање када се овај вирус једва разликује од обичног грипа? Сад је већ анахроно постављати то питање, превише смо га пута чули, без обзира на то да ли се на њега адекватно одговорило (углавном није). Агамбенов одговор је да у огромном броју држава власт настоји да ванредно стање користи као своју “нормалну парадигму” што је чешће могуће, па је, ето, вирус сада за то добродошао повод. “Могло би се рећи да након што се тероризам исцрпио као узрок ванредних мера, изум епидемије може пружити идеалан повод за њихово ширење изван свих граница” каже он у наведеном тексту.
На Агамбенову недвосмислену сигурност у политичку природу ситуације одговара, поред осталих, и француски филозоф Жан-Лик Нанси (текст у српском преводу: http://libreto.rs/2020/03/24/krunska-pisma-27-nansi/) као представник друге струје, оне која вирус не схвата баш олако. Разлика између коронавируса и обичног грипа, каже он, најпре је у томе што за обичан грип постоји вакцина. Свалити кривицу на државну власт, пак, “више личи на диверзију него на политичку рефлексију“, владе су “тек тужни извршитељи” оног што се мора учинити како би се очувало здравље народа. Нанси сматра да, иако је Агамбен велики филозоф, а притом и његов лични пријатељ, он овог пута греши, као што је погрешио, рецимо, када га је саветовао да не прихвати ризичну операцију, иако би, да је није прихватио, сада сасвим извесно био мртав.
Пре тридесетак година, наиме, Нансију је пресађено срце. Недуго потом добио је рак, као нуспојаву трансплантације. Из ових ретких и озбиљних здравствених криза које је филозоф преживео родило се неколико сјајних филозофских рефлексија о телу и животу. Једна од њих је есеј L’Intrus (Уљез), филозофска реминисценција на догађај када је његово срце отказало послушност, када је, како каже, “зарђало”. Уместо свог зарђалог срца добио је друго, притом двадесет година млађе (“истовремено сам” каже он “постао млађи и наставио да старим”). То ново срце Нанси осећа као уљеза. Оно не припада његовом телу, али бива убачено у њега како би му продужило живот.
Шта још може бити уљез у једном телу? Вирус, на пример. За разлику од вируса Нансијев уљез је доброћудан, јер је нужан за одржавање живота. Уљеза какав је вирус се, разумљиво, плашимо. Али страх је, како каже Агамбен у тексту “Разјашњења” где допуњује свој први текст о коронавирусу (http://libreto.rs/2020/03/19/krunska-pisma-5-agamben-17-marta/), лош саветник. Додаје како је талас панике који се вртоглаво шири Италијом, а потом и читавом Европом, доказ за то да је врховна вредност у коју друштво верује - голи живот. Размотримо на тренутак овај појам.
Једно од најпознатијих дела Ђорђа Агамбена носи наслов Homo sacer; suverena moć i goli život (српско издање: Карпос, 2013). Homo sacer (“свети човек”) је фигура из римског права обележена извесним парадоксом: то је човек који је починио злочин и његов живот се може одузети некажњено, осим у сврху жртвовања. Homo sacer је, дакле, фигура која има посебан друштвени статус прописан законом. Његов живот је изложенији смрти од живота обичног грађанина. Утолико је он у већој мери голи живот, лишен права да не буде одузет (осим, дакле, у сврху жртвовања, за шта има много тумачења у која се сад нећемо упуштати).
Друга фигура из римског права која је важна Агамбену је витае нецисqуе потестас, што значи “моћ над животом и смрћу”, односно, мање дословно, моћ да се (некажњено) усмрти (нецаре, лат.). Витае нецисqуе потестас је моћ оца над синовљевим животом: “оног тренутка када отац признаје сина подижући га у наручје он стиче моћ над његовим животом и смрћу” (у народној општој култури познато као формула “ја сам те направио (родила), ја ћу те и убити”, с тим изузетком да витае нецисqуе потестас у Римљана не припада мајци). Глава породице има моћ и над животом жене или ћерке и има право да јој га одузме уколико је, рецимо, ухвати у прељуби. Али то је друга врста моћи коју ова претходна не означава. Витае нецисqуе потестас “по рођењу припада сваком слободном мушком грађанину, због чега на неки начин дефинише сам модел политичке моћи уопштено говорећи” каже Агамбен. Живот сваког грађанина или грађанке, дакле, увек је прво голи живот - живот изложен смрти, односно, живот изложен моћи некога ко нам га може некажњено одузети.
Агамбенова побуна против ванредног стања мотивисаног епидемијом вируса корона јесте чин политичке свести која живот најпре посматра као унапред политизован, као голи живот, лишен свих права уколико ситуација тако налаже. “Спасимо живот” - то је основна парола (и њене варијанте - сачувајмо здравље! спасимо животе старијих суграђана! итд.) свих влада широм света које су увеле ванредне мере. Одузимањем слободе кретања (и пропратних безброј слобода) остварује се моћ над животом суоченим са сопственим укидањем. Људи, уплашени за свој голи живот, пристају на одузимање слободе. Притајена рачуница коју Агамбен види је: живот уместо слободе. За одвећ велики број људи ова рачуница је легитимна. Опасност од губитка голог живота, додаје Агамбен, није оно што уједињује друштво, већ га раздваја и заслепљује. Друштво прихвата живот у полицијском часу као нужно, а самим тим и нормално стање. Уколико се слободе одричемо тако лако, пред претњом чији су учинци несразмерни мерама уведеним у неким земљама напречац и не сасвим легално, јавља се ризик да се ванредно стање наредних година постане редовно.
Тешко је сложити се са Агамбеном. Његов став своди читаву корона-ствар на политичко питање које је на граници теорије завере. Тешко је, међутим, и не увидети да су идеје и проблеми које он уводи у игру садашњег тренутка, ослањајући се на своју филозофију, итекако од важности. Ако смо благонаклони, и ако му опростимо исхитреност и кратковидост из првог текста, можемо његов иступ да сведемо на забринутост за човека као зоон политикон. У стању кризе, човек као политичка животиња занемарује свој изворни политички елемент зарад биолошког, тј. пуке егзистенције. А то, сматра Агамбен, има неподобне консеквенце.
Није мање лако отписати Агамбеново тумачење ослањајући се на Нансија који се позива на један емпријиски случај - Агамбенов савет да не прихвати трансплант - како би га оповргао: “Да сам следио његово мишљење несумњиво бих, врло брзо, био мртав. Човек може да се превари.” Нанси не нуди идејно-теоријски оквир, став или тумачење (осим чињенице да за грип постоји вакцина), иако сам сматра да “не излази из оквира опште рефлексије”. Онако како се може преварити тзв. обичан човек, може се преварити и велики филозоф попут Агамбена. Нанси се притом ограђује рекавши, из позиције пријатељског и колегијалног уважавања, да “Ђорђо, међутим, није због тога мање изузетан, танан дух за којег би се могло рећи – кажем то без имало ироније – дух изузетне љубазности.”
Ако не одбацимо ову полемику тек као препирку два старца изједених живаца и изанђалих критичких апаратура, макар се не сврставали ни на чију страну, итекако имамо шта да извучемо. Прво, треба бити свестан чињенице да се живот, здравље и здравствене кризе увек и без изузетка политизују (Агамбен). Друго, живот није занемарљив улог и без њега политизација не би била могућа (Нанси). Треће, треба читати дела Агамбена и Нансија, у овом и свим наредним карантинима или изван њих.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
