СЕКС НАМ МОЖЕ ПОМОЋИ ДА СЕ ОСЕЋАМО СИГУРНИМ И ВОЉЕНИМ У НЕИЗВЕСНИМ ОКОЛНОСТИМА - разговор са Марком Коњовићем
Марко Коњовић је докторант на одељењу за филозофију Централно европског универзитета (ЦЕУ) и истраживач приправник на Институту за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду (ИФДТ). Главне области његовог интересовања су савремена (аналитичка) политичка и морална филозофија, са посебним нагласком на брак и родитељство. Такође се бави филозофијом љубави и секса, феминистичком филозофијом и моралном психологијом.
***
Да ли сматрате морално допустивим секс у ванредним условима пандемије? Можемо ли упражњавање односа у оваквим околностима окарактерисати као немарност и недовољну бригу о партнеровом здрављу?
Пре него што одговорим на Ваше питање, важно је најпре истаћи да је овај тип вируса нова појава: самим тим, постоји много непознаница које могу утицати и наше промишљање о сексуалним односима током пандемије. Ипак, ако се водимо закључцима до којих су досадашња медицинска истраживања дошла, сексуална активност (ако мислимо да сексуална активност нужно укључује неку врсту телесног контакта) не може се генерално окарактерисати као морална проблематична за време пандемије: нема ничег морално упитног ни око других блиских физичких контаката са особама са којима смо већ блиски, под условом да не постоји основана сумња да је неко заражен. (У савременој филозофији готово нико не сматра да су сексуални нагони и сексуална активност сами по себи морално упитни, иако је свакако било филозофа, попут хришћанских мислилаца и Имануела Канта, који су бранили такву позицију.) Међутим, имајући у виду да су медицински стручњаци сагласни да је COVID-19 далеко опаснија врста вируса од, на пример, вируса грипа, онда постаје морално проблематично ако нека особа, на пример, зна да је заражена али не исказује симптоме (претпостављам да се особе које имају симптоме налазе на болничком лечењу), као што је неморално прећутати, на пример, да нека особа има полно преносиву болест. Ретко ко би бранио позицију да немамо моралну обавезу да потенцијалне сексуалне партнере или партнерке упознамо са чињеницом да имамо неку полну преносиву болест. Најдрастичнији пример ове врсте јесте, свакако, прећуткивање ХИВ позитивног статуса. У многим земљама, заправо, особа која прећути свој ХИВ позитивни статус подлеже и кривичној одговорности будући да не постоји лек за AIDS.
Будући да се не можемо превентивно тестирати и на тај начин осигурати од преношења заразе партнеру, док са друге стране не можемо очекивати од људи да се потпуно уздрже од секса, да ли би требало самоиницијативно увести нека ограничења? Постоје ли неки начини практиковања секса који су сигурнији од других?
Први део Вашег питања, чини ми се, више је питање за лекаре него за филозофе; према томе, треба слушати лекарске савете. Међутим, оно што као филозоф могу да кажем да и само схватање шта је „сигуран секс“ зависи од тога како уопште дефинишемо сексуални однос. Чини ми се да постоји склоност да неки однос дефинишемо као сексуални ако постоји пенетрација или ако постоји узајамни телесни контакт са сексуалним деловима тела (који год они били). То је можда и разумевање које преовлађује у свакодневном говору. Пенетрација, свакако, не може бити нужан услов: да јесте, онда орални секс не би био секс у правом смислу те речи. Чак и ако се сложимо да пенетрација није нужан услов да бисмо неку активност назвали сексуалном, остаје нам филозофски проблематичан део који се тиче нужности узајамног телесног контакта. Чини ми се да ће нас развој технологије као и околности у којима се нашао значајан број људи последњих месеци приморати да размислимо о овом услову и да поставимо питања попут: да ли је сајбер секс заиста секс? Телефонски секс? Секстинг? Ова питања важна су не само онтолошки (како разумети појам сексуалног односа? да ли су особе које су у вези на даљину заиста у вези?), већ и морално (ако сајбер секс није секс, како би нам доминантна схватања појма секса рекла, како онда да разумемо тврдњу да смо преварили особу са којом смо у моногамној вези јер смо, на пример, размењивали сексуалне поруке са неком другом особом?).
Откривени су случајеви преношења вируса орално-аналним путем, као и преко пљувачке приликом љубљења које је, мање-више, саставни део сваког односа и интимности, да ли је то неки знак за узбуну? Да ли би људи требало да се окрену другим средствима за испољавање сексуалне жеље и еротике која не укључују контакт са партнером, попут коришћења секс играчака и мастурбације?
Свакако треба свако да процени шта је за њега или њу најсигурније али и пријатно. Опет, чини ми се да се свакодневно и уврежено разумевање сексуалних односа ослања на једну хетеронормативну парадигму која не исцрпљује појам који покушавамо да разумемо.
Постоје ли икакве смернице за самце? Шта они треба да чине, односно избегавају? Очигледно је да би своју потрагу за партнером требало да одложе на пар месеци и избегавају било какве контакте, али шта рећи људима који не желе да чекају? Да ли само необавезни секс може да се оправда или људи треба да прибегавају самозадовољавању?
Избегавање било каквих контаката, имајући у виду оно што знамо о коронавирусу, звучи као неоснован захтев. Свакако треба слушати лекаре и њихове савете како да најбоље заштитимо себе и људе око нас, али не постоји оправдање за тако претераним захтевима. Оно што је филозофски интересантно јесте морално оправдање необавезног секса уопштено. Контраверзно је међу филозофима да ли необавезни секс, који разумем као сексуални однос који се одвија ван контекста узајамне, минимално брижне везе током дужег временског периода (дакле, причам о такозваним fuckbuddy, али не и friends with benefits, односима), може морално да се оправда. Упркос популарности необавезног секса, који многи сматрају морално непроблематичним, постоје аргументи који говоре против те тезе. Један аргумент у прилог тези да је необавезни секс морално недопустив ослања се на кантовску идеју да таква врста сексуалног односа нужно укључује само објектификацију друге особе (или других особа).
Ова ситуација посебно је тешка за људе који су у поли везама, присиљавајући их да бирају с којом особом ће бити у карантину или самоизолацији. Да ли је у реду имати секс са више људи током пандемије или, пак, односе треба свести на минимум који укључује само једног партнера? Иако људи често прибегавају оваквим решењима, говорећи да се углавном одлучују за свог првог партнера с којим су дуже у вези, постоји ли неко боље решење које можда не би изазивало неједнакост и раздор у односима? Људи покушавају да са осталим партнерима одржавају виртуелну везу, надомештајући недостатак интимности путем секстинга и онлајн састанака, док нека удружења у Америци одржавају онлајн састанке за упознавање, да би тиме избегли сваки могући контакт више људи и потенцијално брже преношење заразе.
Нисам сигуран да се слажем да романтичне везе које укључују више од две особе, или „поли везе,“ јесу посебно тешке у овим околностима. Неки људи у поли везама већ живе заједно, било да причамо о асиметричним поли везама (такозване „V“ везе у којима постоји један „централни“ партнер и два или више „периферна“ партнера) или о симетричним поли везама (такозване тријаде, квадријаде и томе слично). Свакако постоје како предности тако и мане поли веза. Са једне стране, особе у поли односима имају више од једне, по претпоставци нарочито блиске, особе на коју могу да се ослоне за физичку, економску и емотивну подршку. Такође, особе у поли односима које живе заједно могу лакше избалансирати многе обавезе: од организовања рада од куће, вршења кућних послова, одласка у набавку, до бриге о деци. Са друге стране, особе у поли односима могу искусити и значајне проблеме. Једна опасност јесте свакако већа могућност заразе. Друга опасност може бити интензивније доживљавање одређених емоција у условима само-изолације. Међутим, не видим разлог зашто бисмо због овога издвајали поли везе, будући да су ове две мане присутне и у моногамним односима. Особе у асиметричним поли везама, сложио бих се, могу искусити највећа искушења: тачније, један „периферни“ партнер који је истовремено и „секундарни“ може искусити болне емоције попут искључености и љубоморе. У сваком случају, пандемија коронавируса може унети немире у многе међуљудске везе без обзира на њихов формат; у таквим случајевима, мораћемо пронаћи етички прихватљиве начине да се са њима изборимо.
Шта чинити ако наш партнер спада у неку ризичну групу? Замислимо да је доста старији од нас, има дијабетес или кардиоваскуларне проблеме, или све то скупа. Да ли ћемо и овде примењивати исте критеријуме? Шта ако Ваш партнер, потпуно информисан и свестан свога стања, ипак жели да има секс са Вама? Да ли то треба одбити, независно од његовог пристанка?
Претпостављам да мислите да ниједна особа у овом замишљеном сценарију није заражена и не испољава симптоме заразе. Ако је тако, да ли треба да одбијемо, аналогно Вашем примеру, да пољубимо или загрлимо нашег старијег и можда хронично болесног родитеља? Као што сам и раније напоменуо, треба слушати лекаре и њихове савете како да најбоље заштитимо како себе тако и друге особе. Ако особе са којима делимо домаћинство и/или са којима већ имамо развијене интимне односе (било да је реч о породици, пријатељима или љубавним партнерима) не представљају ризик по здравље, прекид свих физичких контаката, па и сексуалних односа између партнера, рекао бих, није пожељан будући да смо и даље друштвена бића којима су неопходни други људи не само да бисмо преживели већ и да бисмо имали испуњен људски живот. Штавише, физички контакти са ближњима могу нам помоћи да се осећамо сигурним и вољеним у неизвесним околностима, те умањити психолошке трауме које пандемија и мере изолације могу произвести. То важи и за сексуалне односе. Брига о психичком благостању подједнако је важна као и брига о телесном здрављу и некада је тешко раздвојити их. Наравно, валидан пристанак на сексуални однос мора да постоји, иако није једноставно одредити који услови морају бити испуњени да би се пристанак сматрао валидним. Не требамо изгубити из вида да сексуални односи и у „редовним“ околностима носе са собом одређене ризике. Из тога не следи, међутим, да треба да апстинирамо већ следи да треба да минимизирамо ризик.
Да ли сматрате да, у оваквим условима, постоји нешто везано за саме сексуалне односе и интиму, што треба без премца избегавати? Рецимо, нешто попут незаштићеног секса и прекинутог сношаја, будући да могу довести до трудноће, коју је тешко одржавати и пратити у ванредној ситуацији. Иако се још увек не зна може ли мајка пренети вирус фетусу или новорођеној беби, да ли мислите да треба избегавати оно што може довести до нежељене трудноће?
Ово је веома занимљиво питање, будући да постоје филозофи – познати као анти-наталисти – који сматрају да је људска репродукција морално погрешна чак и у „редовним околностима.“ Веома укратко, будући да су аргументи за ову позицију веома сложени, познати анти-наталиста, Дејвид Бенатар, сматра да постоји асиметрија између одсуства патње и одсуства задовољства, те да је људско постојање, уопштено гледано, увек озбиљна патња. Иако сами закључци анти-наталиста делују веома контра-интуитивно, најблаже речено, аргументи који постоје у прилог тој тези не могу се лако одбацити. Иако анти-натализам није позиција коју бих ја усвојио, чини ми се да њихови аргументи у тренутној ситуацији, као и у непредвидивим околностима које нас тек очекују, представљају посебан изазов за све нас који бисмо желели да одбранимо репродукцију.
Да ли сматрате да мере за спречавање ширења вируса треба да укључују забрану сваке врсте интимности?
Нипошто! Моћ коју држава има над животима грађанима мора се опрезно користити. Држава, барем једна либерално-демократска држава, не сме да користи своју моћ како би вршила репресију над грађанима. Нажалост, неке државе су искористиле пандемију како би додатно, ако не и коначно, урушиле демократске вредности, те је велико питање шта нас чека на политичком плану у наредном периоду како у појединачним земљама тако и на светском нивоу. Бојим се да сам доста песимистичан што се тиче овога; надам се да грешим. Но, што се тиче Вашег конкретног питања, забрана било какве врсте интимности, па и сексуалне, представљала би нарочито забрињавајући напад на права и слободе грађана и грађанки, будући да постоји често занемарена али застрашујућа историја регулације људске сексуалности, поготово регулације сексуалности LGBTQ особа. За време Другог светског рата, на пример, геј мушкарци (али не и лезбејке) су слани у концетрационе логоре у којима су мучени и убијани на најстрашније начине. Након завршетка рата, не смемо такође заборавити, истополни сексуални односи, углавном између мушкараца, представљали су кривично дело у многим земљама света све до 2000-их година. Чак и данас постоје друштва у којима је ово случај. Наравно, то је само један драстичан пример контроле људске сексуалности у недавној историји. Постоје мање драстични, али не и мањи проблематични, механизми контроле људске сексуалности – закони, медицина и друштвене норме – који одређују шта је прихватљива сексуална активност: о томе је писао још Мишел Фуко у својим студијама које су и данас релевантне.
(Разговор водили Миљана Живић и Лазар Ножица)
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
