Бег од реалности или ескапизам, није нешто на шта често гледамо са превише разумевања или саосећања. Можда смо понекада и престроги према себи онда када се ухватимо да сањаримо – врати се у реалност – помислили би – буди присутна, имаш одговорности. Одговорности према својим ближњима, студијама, послу, једом речију – заједници. Али шта када се између нас и наших ближњих, студија, посла и те заједнице нађе баријера? Шта када одговорност према заједници, према људима у нашој околини почне да се огледа управо у томе да нисмо присутни, да их избегавамо. Шта када наша одлучност да будемо одсудни дословно постане питање живота или смрти?
Самоизолација је наравно, страшна ствар. На крају крајева, постоји разлог зашто је настрашнија казна (поред смртне) коју можете законски да сносите управо време проведено у самици. У случају да сте сами, ваш стан управо је постао једна врста, ако ништа друго, удобније затворске ћелије. Уколико је то истина, честитам, слажемо се око тога шта значи одговорно поступати у време светске пандемије. Али то ме је натерало на размишљање. Понекад је реалност исувише сурова, исувише груба, што нас враћа на већ поменути бег од реалности и до тога зашто му се уопште препуштамо на првом месту. Можда је, ипак, бег од реалност не само прихватљив под одређеним околностима већ и пожељан.
Уколико сте гледали култни филм из 1999. године Матрикс, свесни сте Сајферове дилеме. Док Сајфер са агентима система у симулираном свету једе симулирани одрезак, признаје да би, упркос чињеници да зна да не једе тај исти одрезак истински, већ да програм за који је прикључен „лаже“ његов мозак тиме што шаље одговорајуће сигнале његовом мозгу, ипак радије живео у лажи да једе одрезак који није стваран, већ да живи у опустошеном свету и једе бљувотину која упркос томе што има све потребне нутритивне вредности, има одвратан укус. Многи људи би се сложили са Сајфером, али Роберт Нозик није један од њих. Нозик нас чак петнаест година пре изласка Матрикса, суочава са сличним ултиматумом – симулирани или реални свет? – и закључује да би већина нас изабрала реални свет, јер ми желимо да буде у стању да кажемо да је наше искуство истинито. Али шта када је реалност исувише неподношљива, као у Сајферовом случају?
Наиме, у светлу светске пандемије која нас је моментално задесила може бити повољно проводити време у виртуелним световима из следећа три разлога: (1) помаже нам у практиковању друштвене одговорности; (2) помаже нам да задовољимо неке од основних психолошких потреба; (3) обогаћује наше свеукупно животно искуство.
Неминовно је да ће друштвено дистанцирање које моментално практикујемо неповољно утицати на све људе, чак и на оне мање друштвене и есктровертне. Ипак, оно је неопходно под околностима које су нас моментално задесиле, јер доприносе безбедности и здрављу свих грађана. Али само зато што нисмо у прилици да са својим пријатељима или ближњима проводимо време и учествујемо у заједничким активностима у физичком свету не значи да за то немамо прилике у виртуелном. Виртуелни светови попут видео игара могу служити као добра супституција за неке друштвене активности које нам сада толико фале. Можда не можемо да прошетамо са нашом омиљеном особом по сунчаном дану у оближњем парку, али мало нас спречава да се заједно прошетамо Шедоугленом, митском шумом у фантастичној земљи Азерота, дому ноћних вилењака. Можда нисмо у прилици да заједно уживамо у слатком укусу победе над супарничким тимом услед неке спортске игре, али зато заједно можемо да уживамо у слатком укусу победе над Артасом, снежним краљом и његовом страшном армијом. Или не морамо. Нису сви фанови Толкина. За оне другачијег укуса дестинација увек може бити Марс, или чак суседна галаксија, галаксија коју нико осим тебе и твоје омиљене особе још увек није истражио. Видео игре које омогућују да их играш са другим људима, самим тим могу да компензују за недостатак друштвене интеракције, чак и ако присуство нечијег виртуелног аватара и гласа који долази из слушалица никада не може да се пореди са нечијим актуелним физичким присуством.
Самим тим нашли смо још један начин да одговорно практикујемо друштвено дистанцирање без да исувише жртвујемо квалитет само друштвене интеракције. Уколико ти усамљеност не представља превелики проблем, вирутелни светови могу да задовоље неке друге апетите, попут апетит за бекством под овим стресним околностима. Видео игре често на играча намећу комплекс хероја или хероине чији се задатак често своди на „спасавање дана“. Али можда је то за поједине добар механизам за ношење са сувором реалношћу света који је задесила пандемија али који притом нису у стању да спасу. Притом, сам тон таквих прича у различитим играма није исти, па варира све од лаке комедије до изузетно озбиљне, стресне и емотивно захтевне пустоловине. На теби је да изабереш, шта ти, ако ишта од ових ствари највише одговара. Можда те не интересује да се играш хероја, али само зато што те већина игара форсира у ту улогу не значи да све то раде, па уз мало труда лако можеш да се изгубиш у свету који од тебе не захтева превише, који можеш безбедно да истражујеш, у коме можеш да уживаш, можда чак и опустиш и на тај начин помогнеш себи, уколико ти је то сада потребно, као мени. Виртуелни светови се наравно не своде само на видео игре, па ако ти маштовити светови налик на снове не привлаче пажњу, можда симулације хоће. Можда си одувек желео/ла да будеш пилот? Возач камиона? Аутомеханичар? Или се барем у томе опробаш? У сваком случају, избора је пуно, а времена, чини се, још више.
То је потенцијал виртуелних светова, потенцијал који стаје тамо где стаје потенцијал маште оних који су га створили. Срећом, живимо у добу када је таквих светова на претек, па је на претек и околности, окружења и радњи у које можемо да се упустимо. На крају крајева, колико људи може да каже да се шетала Фиренцом са Да Винчијем за време ренесансе. И можда фантазијски свет никада неће моћи да се пореди са стварним, али у ситуацијама попут оних кроз коју смо управо прошли, сваки моменат који проведемо у суседној галаксији чак и из удобности своје столице, представља победу, јер смањује ризик како по друге, тако и по нас саме.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
