Bojana Golubović je bivši profesor filozofije i logike u srednjoj školi „Svetozar Marković“. Iza nje je 15 godina provedenih u nastavi. Učestvovala je i vodila razne projekte za profesore, fasilitatore i učenike u Srbiji, Crnoj Gori, Bugarskoj, Belorusiji, Nemačkoj, SAD-u, na Kipru i Malti. Zalaže se za primenu filozofije i logike u debati. Debatu definiše kao formalno uređeni princip razmene argumenata i inherentnih pravila koja moraju biti ispoštovana od strane timova koji učestvuju u debati. Sa njom smo obavile kratak intervju na temu nastave filozofije u školama i nastave uopšte, kao i to kako debata pomaže u razvijanju 4K veština kod srednjoškolaca i koju ulogu u tome ima i sam profesor.
***
Budući da se zalažete za praktičnu primenu debate koju vidite kao tesno povezanu sa logikom, da li smatrate da bi trebalo da ona postoji kao zaseban predmet u srednjim školama i koje bi bile njene prednosti?
Debata treba da bude sastavni deo svakog predmeta, kao vrsta metode koju će svaki predmet imati i koju će upražnjavati mesečno bar 3-4 puta. Lično sam za popularizaciju debate, iako smatram da bi ona takođe trebalo da postoji kao jedan od samostalnih izbornih predmeta u srednjim školama. Uprkos verovanju da je takmičarski deo debate zaslužan za veliki deo kvalitetnih mislilaca i govornika, čini mi se da jednom sistematskom praksom uključivanja debate kroz sve predmete možemo da dobijemo bolji rezultat. Debata pospešuje razvijanje 4K veština kod učenika, a one su: kreativno i kritičko mišljenje, kolaboracija i komunikacija.
Čemu biste dali primat – debati ili 4K veštinama? Da li debata unapređuje veštine ili su veštine pretpostavka za debatu?
Smatram da debata unapređuje 4K veštine, naročito ukoliko učenici u formalnom obrazovanju nisu imali prilike da ih razviju pomoću drugih metoda. U kojoj meri debata razvija kritičko mišljenje, govori podatak da se u debatama između učenika osnovne škole koji imaju kurseve o debati i studenata fakulteta koji se pre toga nisu susreli s njom, ali imaju veće znanje o konkretnoj temi, u večini slučajeva bolje snalaze osnovci, iako se njihovo znanje o konkretnom problemu ne može meriti sa studentskim. Oni su naprosto u većoj meri usavršili veštinu kritičkog mišljenja.
Da li možemo da govorimo o stvaralaštvu i kreativnosti u nastavi? Da li jedan nastavnik može i treba da bude kreativan?
Nastavnik mora da bude kreativan. Pod kreativnošću u nastavi podrazumevam kombinaciju svega postojećeg, „ispitivanje tržišta”, odnosno, razumevanje savremenih tendencija, sveta u kojem živimo, kako bi se sadržaj nastave prilagodio tome. Naša realnost jeste da kreativnost u nastavi zavisi isključivo od nastavnika.
Da li i na koji način logika i filozofija kao srednjoškolski predmeti mogu da razviju i pospeše kreativno mišljenje kod učenika?
Izuzetno, i to kroz različita polja. Na primer, već samim bavljenjem lekcijom o otvorenim i zatvorenim pitanjima možemo da podstaknemo kreativno mišljenje kod učenika. Sama otvorena pitanja dozvoljavaju kreativnost kod đaka, odnosno, otvaraju Pandorinu kutiju kreativnosti. Pitanja su generalno ključ i u logici, kao i u filozofiji kasnije.
Ako logiku za srednju školu delimično definišemo kao uvođenje u naučnu metodologiju, da li smatrate da bi učenje logike pomoglo učenicima da se lakše snađu u naučno-istraživačkom radu?
Svakako da. Ovo tvrdim na osnovu činjenice da gradivo logike najbolje razumeju deca koja su boravila u Petnici, jer su se tamo bavila naučno-istraživačkim radom. Ona tačno znaju svaki deo naučnog istraživanja, počev od definicija i pojmova, kao i svih segmenata uključenih u jedan istraživački rad, jer su u Petnici dolazili u dodir s njim. Žao mi je što specijalizovana odeljenja za matematiku i fiziku u gimnaziji „Svetozar Marković“, u kojoj sam radila, nisu imali logiku kao predmet u trećem razredu, budući da se oni najviše bave naučno-istraživačkim radom.
U kojoj meri debata razvija komunikacione, a u kojoj socijalne veštine? Da li se one uvek javljaju zajedno?
Da, iako se u prijavi za posao, odnosno, rezimeu definišu kao odvojene, one se preklapaju u smislu komunikacije kao osnove interpersonalnih, to jest socijalnih veština. Debata je posebno značajna za razvoj obe pomenute veštine, jer je nužno vezana za komunikaciju, kako verbalnu, tako i neverbalnu. Što se socijalnih veština tiče, kroz njih se uči kako se u procesu postavljanja pitanja odnositi prema sagovorniku: kako se odnositi prema autoritetu, odnosno, sudiji. Potom, kako sarađivati sa partnerom u timu, počev od onog što deluje kao vrlo banalno – rukopisa, jer taj zapis koji dobijemo na osnovu govora svojih protivnika treba da pročitaju svi članovi tima. Već tu treba da vodimo računa o karakteristikama učenja našeg partnera, ali istovremeno i o njegovom načinu rada. Čak i ako partner nije na istom intelektualnom nivou ili nije razvio dobre radne navike poput drugog partnera, postoji jedna etika timskog rada u vidu podrške, tako da se i tu vrlo jasno može videti razvitak socijalnih veština.
Da li smatrate da kritičko mišljenje, osim što može doprineti plodnijoj debati, može značajno uticati i na individualni život pojedinca? Na koji način?
Kritičko mišljenje – svakako! Iskoristiću rečenicu koju sam čula od jednog svog kolege: „Mišljenje nije mišljenje ako nije kritičko”. Kritičko mišljenje bi stoga bila neka vrsta pleonazma. U prevodu – 90% naših zaključaka dolazi na osnovu mnjenja i ukoliko ne upotrebimo kritičko mišljenje kada čitamo novinske članke ili pretražujemo informacije na internetu, to jest na društvenim mrežama, nećemo moći da zaključujemo samostalno. U tom smislu je kritičko mišljenje nužno. Blagosloveni vremenom u kojem živimo, a koje je učinilo da svakodnevno možemo da podelimo svoje ideje i promišljanja na društenim mrežama, na toj agori savremenog sveta moramo biti oprezniji nego ikada ranije. U moru informacija kojima smo svakodnevno izloženi, a koje se dele velikom brzinom, od nas se očekuje brza reakcija. U takvoj reakciji često izostaje kritičko promišljanje i detaljna analiza izvora informacija i sadržaja. Škola kakvu danas poznajemo za sada nije uspela da odgovori na ovaj izazov. Ako je njen cilj da učenika osposobi za život, onda je razvoj kritičkog i kreativnog mišljenja njen imperativ. Iako postoje zasebni pokušaji da se tom izazovu doskoči, čini se da prosveti radnici gube bitku sa novim načinom komunikacije, kao i sa kanalima kojima se informacije plasiraju. Sa druge strane, modeli podučavanja koji su nekada bili korisni, opstaju i danas jer zahtevaju jednostavnu pripremu za čas i omogućuju dobru kontrolu u učionici; nema zahtevnih problema, rada u grupama, galame, inicijative i donošenja odluke. Čak i u školama u kojima se zagovara drugačiji način rada, raspored stolova i katedre šalje jasnu poruku, i ta slika se poput šablona kopira na sve ostale životne situacije. Kritičko mišljnje utiče na izbor patnera, utiče na izbor odeće koju ćemo kupiti, na izbor svega u životu. Nema izbora bez kritičkog mišljenja. Sve ostalo je vođenje za onim što radi većina i tu dolazimo do logičke greške ad populum koja se uči na časovima logike.
Koliko je neverbalna komunikacija važna u debati i da li se ona može naučiti?
Može se naučiti vrlo brzo i postoje sjajni kursevi kojima se bave i psihologija i sociologija. Mislim da je već zaživela kao poseban predmet u SAD-u. Posebno je zanimljivo koliko brzo neverbalnu komunikaciju upijaju deca mlađeg uzrasta, recimo ispod 13 godina. Naravno da ovde uviđamo da smo vremenom usvojili određene obrasce ponašanja, kojih se teško rešavamo. Izuzetno je važna zbog činjenice da neverbalna komunikacija čini 70% komunikacije, često na nesvesnom nivou. To znači da mi kroz svoje pokrete, način na koji posmatramo publiku dok izgovaramo određene rečenice, na nesvesnom nivou u njima stvaramo određena osećanja koja ih vezuju za neka sećanja iz prošlosti, pa na osnovu toga određuju da li će za nas glasati ili ne, odnosno, da li im se naš stav dopada ili ne. Gledala sam skoro seriju „The Crown” u kojoj princezi Dajani vezuju ruke da ih ne bi pokretala pri javnom nastupu. Razlog je taj što kraljica ne sme da pokazuje osećanja, a pokreti ruku otkrivaju ko smo i šta smo. Tako da kroz jednu dobru strategiju neverbalne komunikacije svet može da se preokrene... naglavačke.
Budući da debatu definišete kao formalni vid razmene argumenata, da li postoji opasnost da je ta strogost u strukturi debate donekle ograničavajuća za slobodu govornika?
Kratkoročno – da, dugoročno – ne. Kratkoročno da u smislu da onog trena kada se probudi eros kod učenika, učenik ima potrebu da iznese svoje mišljenje neretko veoma burno i emotivno. Kada se učenici upoznaju sa pravilima debate, ona na njih često deluju ograničavajuće, pa zbog toga stiču utisak da im se oduzima sloboda govora stavljanjem u određene kalupe. Međutim, nakon prakse koja traje u proseku dve nedelje, kada uvide koliko zapravo tako formalizovana praksa omogućava svakome da iskaže svoje mišljenje, koliko osposobljava za struktuiranje forme postavljanja pitanja, kao i da čuva od haosa u učionici, tada uočavaju blagodet njene formalne strukture. To je kao bilo koji sport u kome mora da postoji tačno određeno polje na kojem će se taj sport igrati, tačno određeno sredstvo koje će se koristiti za igru, i bez toga je i mišljenju teško da se izrazi. Ono što se meni često dešavalo u praksi jeste da su učenici koji su imali najbllistavije koncepte i ideje, imali i najviše poteškoća da dođu do suštine, jer bi im uvod oduzeo 70% govora i onda bi u 30% suzbili argumente i zaključak. Kada dođu do ovakvog jednog šablona za govor i za komunikaciju sa drugima i kada to postane njihova druga priroda, onda je njima teško da diskutuju sa ljudima koji kroz takav vid prakse nisu prošli.
Kako bi trebalo da se bavimo filozofijom i logikom u nastavi? Da li veću pažnju treba posvetiti savremenim temama?
Budući da su i filozofija i logika školski predmeti, a da škola postoji da bi nas školovala za život, a pojedine od nas i za viša akademska zvanja (ne nužno sve!), i filozofija i logika treba da se bave sobom i svojim problemima, jer time najviše doprinose razvoju samosvesnog pojedinca. Sve teme filozofije su savremene – Bog, ljubav, sreća, saznanje, kosmos, istina, misao, moral, lepota, vrednost – nema savremenijih i večnijih tema od ovih. Ako svaki od učenika na čas filozofije unese po jedan problem sa kojim se susreo u proteklih nedelju dana na društvenim mrežama ili u životu (ako uopšte postoji van društvenih mreža), i ako se tom problemu pristupi iz perspektive nekoliko filozofskih pravaca, tako da nastavnik bude moderator diskusije, a učenik koji je pre ulaska u učionicu imao jasan stav, po izlasku iz učionice ga potpuno izgubi, čas filozofije je ostvario svoju svrhu jer će učenici sa časa izaći sa novim pitanjima. Naučiti svet da ne mora da bude u pravu i da ne mora sve da zna je velika stvar i velika odgovornost svakog nastavnika filozofije.
Bojana Golubović
Senior Debate Instructor, Capitol Debate, USA
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
