Pariz, mesto koje idealizujem, osoba sa kojom nameravam da provedem ceo život, njeni roditelji i njeni prijatelji. Ovo je situacija u kojoj zatičemo glavnog junaka filma „Ponoć u Parizu“, Žila Pendera, američkog glumca koji odlučuje da prati svoju strast i da postane pisac. Kao čovek koji ima strasti ka nečemu, on ima i svoje idole, heroje, osobe koje ga inspirišu. Sama činjenica da je u Parizu, u njemu budi romantizaciju samog grada i njegove istorije. Tokom početka filma saznajemo da je Žilov roman o prodavcu koji radi u prodavnici nostalgičnih stvari. Režiser lucidno ukazuje na povezanosti Žila i lika o kojem piše. Jer, na kraju krajeva, glavna karakteristika Žila ležu upravo u njegovoj idealizaciji jednog doba iz prošlosti u kojem nikada nije živeo. Njegova nostalgija je veštačka, produkt njegove romantizacije jednog vremena i ljudi u njemu. U jednoj ključnoj instanci u filmu, prijatelj Žilove verenice komentariše Žilovu opsednutost prošlošću – Žil je, po njegovim rečima, žrtva greške zlatnog doba (golden age fallacy); greška u mišljenju koja nas odvaja od trenutne realnosti, koja nas odvaja od stvari sa kojima se ne možemo nositi i koja nas odvodi u neko lepše vreme u kojem je sve bilo bajno i sjajno. „Nostalgija je negiranje. Negiranje bolne sadašnjosti“.
Doduše, Žil zapravo dobija ispunjenje svoje želje; on se vraća u prošlost! Svako veče u ponoć, automobil prolazi kroz jednu ulicu Pariza i vozi ljude do prošlog vremena. On upoznaje svoje heroje, upoznaje se sa Ficdžeraldovima, te sa Hemingvejem, Pikasom, Dalijem, Gertrudom Stajn itd. Kroz njegovu interakciju sa ovim istorijskim ličnostima, on upoznaje i zaljubljuje se u Adrianu. No, što se film bliži kraju, uviđamo nešto jako interesantno – greška zlatnog doba je prisutna i u Žilovom „obećanom dobu“. Adriana priča Žilu ono što Žil priča svima tokom „našeg“ doba – „baš je bolje bilo ranije! Eh da sam samo rođena par decenija ranije…“. Kao što se desilo i Žilu, dešava se Adriani; ona dobija šansu da poseti period koji idealizuje, te hvata kočije koje je vode u lepo doba (La Belle Époque, doba u francuskoj istoriji koje traje od 1871. – 1914.). Za (ne tako) divno čudo, u lepom dobu upoznajemo velike ličnosti (Anri de Tuluz-Lotrek, Pol Gogen, Edgar Dega) koje veličaju doba renesanse putem potpuno iste retorike – ranije je bilo bolje, eh da smo rođeni par vekova ranije… Zaključak je jasan – eskapizam koji nudi nostalgija nije rešenje, sadašnjost je sve što imamo i trebamo biti otvoreni za sve ono što ona sa sobom nosi.
Hajdemo sada da pogledamo neke od svakodnevnih izraza koje čujemo – „vaša generacija nije generacija, već degeneracija!“; „Današnje generacije su se skroz odvojile od onoga što je bitno!“, „Eh, da znaš kako je bilo tokom perioda X (ubaciti, na primer, Jugoslaviju, Srednji vek, Dušanovo carstvo, stari Egipat, Atinu itd.), to je bilo zdravo društvo, a ne ovo sad…!“. Zvuči poznato? Verujem da je odgovor da. Ovo takođe ima direktne implikacije u prosuđivanju progresivnih politika, regulacija, normi, trendova itd. Možemo implikaciju sumirati na sledeće – ukoliko je nešto novo, a kosi se sa prošlošću, onda to novo mora biti loše! Neko bi mogao reći da nije ovo tako jednostavno i ja bih se složio sa tim nekim, međutim, verujem da je jako korisno da jedan od motiva naših stavova izdvojimo i da pričamo o njemu.
Šta filozofija kaže na ovo? Bernard Vilijams, nesumnjivo jedan od najvažnijih savremenih političkih i moralnih filozofa ne ostaje bez komentara na ovaj fenomen. Vilijams pronalazi ovu vrstu razmišljanja već kod Hesioda. Kroz analizu pojma nostalgije, Vilijams pronalazi da se ona svodi na sledeći način mišljenja – umesto ranije i kasnije imamo sada i tada, imamo nas i njih.[1] Nostalgija nas odvaja od činjenice da je naše trenutno stanje uzrokovano svime što se desilo ranije i da je sadašnjost kasnije na to ranije. Kada prosuđujemo putem nostalgije, imamo jedan osećaj desinhronizacije, sada i tada su kao dva nepovezana sveta i nama kojima smo u sadašnjosti je nužno gore nego njima u prošlosti. [2]
Štaviše, postoji još veći problem sa prosuđivanjem putem nostalgije koji ga još više banalizuje. Ono ide protiv samog iskustva! Stav da je „ranije bilo bolje nego sada“ je problematičan jer, iako pretenduje da bude opšti stav, on to nije.[3] Savršen primer se nalazi upravo u filmu „Ponoć u Parizu“. Žil smatra da je period 1920. bio bolji period nego sadašnjost. Adriana smatra da je period lepog doba bolji nego 1920te. Velikani lepog doba smatraju da je period renesanse bolji period nego ovaj u kojem oni žive. Prvi problem je već napomenut, po Vilijamsu, nostalgija ne sagledava doba u sklopu istorijskog toka, već van njega. Drugi problem je izvođenje zaključka opštosti stava „ranije je bolje nego sada“. Ukoliko je taj stav bio prisutan tokom cele istorije i ukoliko je on tačan, mi konstantno nazadujemo. Ovo protivreči našem iskustvu.[4] Treći problem je reaktivnost nostalgije. Pol, prijatelj Žilove verenice koji je optužio Žila da pravi grešku zlatnog doba ističe ovaj problem na neki način. Nostalgija je uvek reaktivna na moderno doba. Elem, ukoliko jedan stav pretenduje za opštost, a reaktivan je, onda je njegova pretenzija iluzorna. Vilijams nakon osnovnih teza o nostalgiji prelazi u priču o konzervativnoj političkoj i tradicionalizmu u kojoj navodi da je svaka politička teorija koja je zasnovana na nostalgiji „patetična“.[5] No, ne bih dalje širio ovu priču. Dodao bih i četvrti problem koji je potpuno očigledan u filmu i koji proizilazi iz problema reaktivnosti . Žil, pre nego što je iskusio prošlost, svoj stav je zasnivao na nečemu sa čim nikada nije imao iskustva! On nije bio član tog društvenog poretka, nije iskusio ideale tog društva uz njegove duboke probleme. Zapravo, on nema ni najblažu ideju šta znači živeti u takvom društvu ukoliko ga ne sagledava kroz sočiva današnjice. Svi likovi u filmu kod kojih je prisutna nostalgija nisu bili članovi društva ka kojem imaju tu nostalgiju, već sagledavaju ta društva kroz prizmu sadašnjosti. Sa tim u vidu, banalno je govoriti da je jedan poredak bolji od drugog ukoliko nikada nismo ni iskusili taj prvi!
Uzevši sve u obzir, moj zaključak prati zaključak filma – nostalgija je neminovna, ali ne smemo joj dozvoliti da nas vodi kroz život. Nostalgije je uvek bilo i uvek će je biti. Ka čemu ćemo se okrenuti kada promišljamo o istoriji putem nostalgije zavisi od osobe do osobe. Neki istoričar koji je dugo vremena istraživao srednji vek može misliti da je taj period bio dosta smisleniji od sadašnjeg, književnik može misliti da je renesansa bio najbolji period zbog njenih umetničkih produkta, filozof može smatrati da je društvo Platona i Aristotela zaista intelektualno najplodnije društvo u istoriji itd. I sama činjenica da je nostalgija individualna diskredituje njenu pretenziju na opštost. Stoga, umesto da bežimo od sadašnjosti u prošlost, trebalo bi da adresiramo probleme koji nas uopšte nagone na ovaj beg.
[1] Williams, B. (2005). In the Beggining there was the Deed. New Jersey: Princeton University Press. str. 41.
[2] Ibid, str. 41.
[3] Ibid, str. 41.
[4] Ibid, str. 42.
[5] Ibid, str. 43.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
