Uvreženo mišljenje je da za muziku nema mesta u filozofiji - osim u estetici, no i tu se ona posmatra samo kao jedan od predmeta estetskog istraživanja. Izgleda da sve što nije u pisanom obliku - u formi akademskih radova ili, u ekstremnijem slučaju, književnog dela, bila to proza ili, još ekstremnije, poezija - ne može se smatrati pogodnim za filozofsko razmatranje. Ali zar to nije isuviše usko gledište? Razvijanjem tehnologije i tehnike otvorili su nam se novi horizonti za širenje i deljenje informacija – više nismo ograničeni na mrtvu reč na papiru. Iskoristiti nove medije predstavlja napredak u ljudskom delanju, a stoga i u samoj filozofiji. Da muzika može biti medijum za izražavanje filozofskih stavova već predstavlja jedan neortodoksan stav; da to važi za hevi metal muziku je gotovo suluda pomisao! Ali samo zato što zvuči suludo, ne znači da nije moguće[1].
Rust in Peace, koji je ove godine proslavio trideset godina od objavljivanja, četvrti je album treš metal benda Megadeth i po mišljenju mnogih kritičara i fanova - njihov magnum opus. Pored majstorske muzikalnosti, album odlikuju žustri vokali frontmena Dejva Mastejna i oštra tematika koja se, između ostalog, bavi kontraverznim temama brutalnosti rata i nuklearnog naoružanja u pesmama Take No Prisoners i Rust in Peace... Polaris. Obe ove teme tiču se značajnih etičkih pitanja koja su došla u žižu filozofskog interesovanja nakon Drugog svetskog rata.
„U ljubavi i ratu, kažu, dopušteno sve je“(Love and war, they say all is fair)[2] je stih iz pesme Take no Prisoners, a ujedno parafraza poznate izreke, koju Majkl Volzer koristi na početku svoje knjige „Pravedni i nepravedni ratovi“[3], jer ona na najbolji način ilustruje teoriju političkog realizma – teoriju koja se napada i u njegovoj knjizi, ali i u ovoj pesmi. Politički realizam se zasniva na makijavelističkoj tradiciji i maksimi da cilj opravdava sredstvo. Za moralnost nema mesta u realističkom pogledu na svet, a tendencija da se zauzme pragmatička pozicija u politici (i ujedno u ratu) samo ohrabruje postupanje u skladu sa realizmom jer se time uklanja potreba za moralne „prepreke“ ostvarivanju nacionalnih interesa.
Pacifizam se javlja kao teorija u kontrastu ne direktno sa realizmom, već sa njegovim načelima u sferi sukoba. Dok za realistu rat u ime ostvarivanja interesa ne bi predstavljao nikakav problem, pacifista bi to žustro bojkotovao. Pacifista je protiv svake vrste sukoba, što je intuitivno pozicija koju je teško prihvatiti: pitanje samoodbrane ostaje nerešeno, a ono bi sa sobom povuklo i pitanje samoodbrane kao validnog razloga za upuštanje u rat. I pored ideala koje pacifizam zagovara, to ipak ne predstavlja prepreku realistima za kršenje moralnih načela. Ako do rata dodje, ma koji povod bio u pitanju, ekstremni realista neće imati nikakve rezerve da se koristi bilo kojim sredstvima za koje smatra da su mu potrebna. Upravo se o toj pojavi govori u pesmi Take No Prisoners dok se kroz tekst opisuju različiti užasi koje se dešavaju na bojnom polju i iza kulisa,
U pokušaju da nađu alternativu kako etičkoj neosetljivosti realizma, tako i apsolutizm pacifizma, autori poput već pomenutog Majkla Vozera i Džefa Mekmena, razvili su treću poziciju, daleko manje ekstremnu od prethodne dve, koja pruža intuitivno znatno prihvatljivije odgovore na etička pitanja vezana za rat i oružane sukobe[4]. Teorija pravednog rata je pokušaj da se odrede neke konvencije koje bi važile tokom sukoba tako da taj sukob može biti moralno opravdan. Precizno određenje svih dozvoljenih postupaka i finih detalja te konvencije nije moguće ovde detaljno izvesti, ali su pružani uopšteni zahtevi koji se moraju ispuniti.
Dva dela teorije pravednog rata su jus ad bellum i jus in bello. Jus ad bellum je pojam koji određuje moralno dozvoljene uslove za objavljivanje rata i ulaženje u ratni sukob. Ti uslovi mogu varirati od odbrane države, što je gotovo svuda prihvaćeno od strane teoretičara kao opravdano, do oružanih intervencija kako bi se branila ljudska prava u inostranstvu ili čak pružao otpor nepravednom agresoru; ipak ne slažu se svi oko toga da je nešto više od nacionalne samoodbrane dozvoljeno koristiti kao povod za rat i to je još uvek pitanje bez jasno definisanog odgovora. Jus in bello, sa druge strane, predstavlja grupaciju tri zahteva koji se moraju ispoštovati od strane zaraćenih u toku samog sukoba. Ti zahtevi nisu međusobno isključivi i ne posmatraju se odvojeno, a ako se barem jedan od njih prekrši, akt se smatra neopravdanim.
Sam naslov pesme Take no prisoners predstavlja naređenje „Bez zarobljenika!“ – što znači da treba pobiti sve neprijateljske vojnike, čak i one koji su istakli belu zastavu. Već se tu krše sva tri zahteva koje jus in bello nalaže. Prvi je zahtev minimalne sile koji nalaže da se za postizanje nekog (ratnog) cilja ne sme upotrebiti više sile nego što je za njegovo ostvarenje stvarno potrebno. U pravednom ratu usmrćivanje svih neprijatelja nikad nije cilj i teži se ka tome da broj žrtava bude sveden na minimum. S tim u vezi, drugi zahtev – zahtev proporcionalnosti – nalaže da u ratu loše posledice ne smeju prevladati dobre posledice. Ubistvo se smatra lošom posledicom i analogno tome očuvanje života se smatra dobrom posledicom; ubistvo svih koje se zahteva ovom naredbom pomera skalu na stranu prevlađivanja loših posledica. Poslednji je zahtev za diskriminacijom koji nalaže da se sila primenjuje isključivo na legitime mete napada. U prostoj formulaciji ovog zahteva leži i njegova problematičnost, jer jasno razlikovati legitimne i nelegitimne mete u sred sukoba postaje gotovo nemoguće. Čak i kada se teoretiše o tome dolazi do neslaganja oko toga ko je validna meta za primenu sile a ko nije. Pa ipak, kada se intuitivno gleda, namerno napasti i naneti štetu onima koji ne učestvuju u samom sukobu kao vojna lica smatra se, bez izuzetaka, kršenjem ovog zahteva. Takođe, neprihvatanje predaje i ubijanje poraženih ili onih koji odustaju od sukoba, kao što naređenje govori, već eliminiše svaku mogućnost diskriminisanja. Stihovi „Niko nije znao šta će se tu desiti/ niko o tome nije govorio, nikoga nije bilo ni briga“ („No one knew what would happen there / No one spoke, no one even cared”)[5], prikazuju apatiju i nezainteresovanost za posledice koje primena nedozvoljenih činova u ratu izaziva, pa čak i nameru da se takvi događaji zataškaju.
Rust in Peace... Polaris je poslednja pesma sa albuma; simbolično, moglo bi se reći, jer se bavi temom nuklearnog naoružanja i opasnosti koje ono predstavlja za život na planeti kao kraj čovečanstva u apokaliptičnom scenariju: „Istrebljenje / ljudske vrste/ voli Polaris“ („Eradication of / Earth's population/ loves Polaris“)[6], gde je Polaris ime nuklearne glave, iz čije je perspektive tekst i napisan. Koncept nuklearne apokalipse već je dugo bio prisutan u muzici kao znak upozorenja na katastrofu koja bi usledila ako dodje do nuklearnog rata, pre svega između SAD-a i SSSR-a. Obe strane su u drugoj polovini dvadesetog veka nastojale da uvećaju svoj uticaj na svetskoj političkoj sceni, a kako su i jedna i druga bile naoružane masivnim nuklearnim arsenalom, nijedna od njih nije bila voljna da rizikuje svoj opstanak upuštanjem u otvoreni rat. Nuklearno oružje je dobilo ulogu zastrašivača dok su tenzije rasle. Moralnost upotrebe nuklearnog oružja predstavlja veliki etički problem. Direktna upotreba se s jedne strane može braniti time što se naglašava smanjen broj vojnika koji su u direktnom kontaktu sa neprijateljem na bojnom polju i efikasnost u pogledu utrošenih resursa; s druge strane se može napasti time što se ističe nediskriminatorna priroda nuklearnog napada na nedužne civile, odnosno javljanje kolateralne štete koja se mora izbeći u najvećoj mogućoj meri ako se uzme u obzir zahtev proporcionalnosti[7].. U pesmi je prisutan arogantan ton kojim Polaris govori; ovim se postiže efekat humanizovanja projektila, ali sa ciljem da se ukaže na nehumanost ljudi koji stoje nad dugmetom za lansiranje: „Spremna da se okomim na pritisak dugmeta/ sistem po meri vojnih proždrljivaca“ („Ready to pounce at the touch of a button / My system's locked in for military gluttons“)[8] – Polaris je na kraju krajeva samo oružje i nakon lansiranja će rđati kao i sve ostale ispaljene rakete dok poslednji tragovi života nestaju.
Iako Dejv Mastejn u svojim pesmama zagovara antiratnu politiku i podseća nas na užasne posledice ratnih razaranja, na osnovu stavova koje iznosi u svojim memoarima, reklo bi se da on ipak nije pacifista i da su njegovi stavovi bliži poziciji koju zastupaju teoretičari pravednog rata. U knjizi naslovljenoj jednostavno „Mastejn“, čitamo da se ovaj muzuičar slaže sa upotrebom sile u samoodbrani, ali i da je „bio podržavalac, ako već ne i obožavalac, predsednika Džordža Buša Mlađeg“, zato što je cenio njegovu reakciju nakon 11. septembra i slagao se sa američkom intervencijom u Iraku.[9]. Tu naravno ostaje nerešeno pitanje opravdanja same intervencije u Iraku, i da li je ona zaista bila neophodna i pravedna (već pominjani Majkl Volzer, smatra da nije). Bilo bi preterano ambiciozno donositi zaključke o Mastejnovim stavovima na osnovu samo dve pesme, ali intenzitet sa kojim on postavlja značajna etička pitanja ne može se ignorisati. Obratiti pažnju na ova pitanja je od ključnog značaja, ne samo za fanove Megadeth-ove muzike, već i za svakog ko bi želeo da proširi svoja shvatanja, bilo o uticaju rata na ljude, bilo o iznošenju svoje misli pred širokom publikom. Koristeći različite medije naš glas možemo poslati daleko.
[1] O čemu svedoči sve već broj izdanja poput Metallica and Philosophy i Black Sabbath and Philosophy
[2] Megadeth, Take no Prisoners
[3] “Rat je svet za sebe, u kome je sam život na kocki, u kojem je čovekova priroda svedena na svoj elementarni oblik, u kojem preovlađuju sopstveni interes i nužnost. Ovde muškarci i žene čine ono što moraju da bi spasli sebe i svoju zajednicu, i tu nema mesta moralu i pravu. Nter arma silent leges: u vreme rata zakon ćuti. Ponekad se ovo ćutanje proteže i na druge oblike kompetitivnih aktivnosti, kao u popularnoj izreci: ’U ratu i ljubavi je sve dopušteno.’ To znači da sve može da prođe – bilo kakva vrsta obmane u ljubavi, bilo koja vrsta nasilja u ratu. Ne možemo ni da hvalimo ni da kudimo, nema se šta reći.“, Majkl Volzer, Pravedni i nepravedni ratovi (Beograd, Službeni glasnik, 2010), str 1.
[4] Kako piše Mekmen u tekstu “Rat i mir” – ova pesma “pruža odbranu upotrebe nasilja u ratu, koja se poklapa sa zdravorazumskim opravdanjem upotrebe nasilja od strane pojedinaca i, možda još podesnije, sa zdravorazumskim opravdanjem upotrebe nasilja od strane države u odrbani unutrađnjih prava“, Uvod u etiku, uredio Piter Singer, (Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zprana Stojanovića, 2004), str- 552
[5] Megadeth, Take no prisoners
[6] Megadeth, Rust in Peace... Polaris
[7] Više o ovome kod Mekmena, Uvod u etiku, str. 561-564.
[8] Megadeth, Rust in Peace... Polaris
[9] Mustaine, Layden, Mustaine: A Heavy Metal Memoir
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
