,,Пази како се понашаш! Утишај се! Умири! Умањи!”- стално нам се намеће све то. А да ли је то заиста оно што је потребно развоју детета или једино начин да те науче да ћутиш, да се помириш са чињеницама и не захтеваш промене. Јер ко си ти да ишта тражиш, ко си ти да захтеваш нешто боље?
Али, не, немој да се утишаш, немој да смањиш и да не будеш оно што јеси само да би други били задовољни. Зашто смо дозволили тај степен безобзирности да не захтевамо нешто вредније? Замислимо како би све другачије изгледало уз неке мале, минималне промене. Како би све изгледало када бисмо допустили да свако дете засебно гради своје квалитете.
Хајде само да освестимо узроке и започнемо промену. Да, ти као појединац. Касније то постаје борба колектива. Само упали срце и корачај без страха.
Деца, ученици, студенти- сви се налазе у истом шаблону, повиновани истом систему. Ограничени на оно већ ограничено. И како сада у свом том хаосу пронаћи мрвицу наде и мотивације за промену, за подстицај уплашене и изгубљене деце да наставе са растом?
Запитајмо се.
Зашто је баш та музика данас популарна, зашто су баш такве књиге најчитаније? Да ли нас неко бомбардује неквалитетним садржајем или смо ми ти који такав садржај бирају? Када људи бирају музику која подстиче агресивност, када медији преносе само оно материјално и телесно, без трунке естетике и мрвице осећања, да ли су други криви? Истина је да људи масовно конзумирају комерцијалне садржаје, али сами то бирају. Заправо, то је оно што омогућава појединцу да се осети прихваћено, да укалупи своје постојање и уклопи се у постојећи менталитет.
Зар свему томе не фали образовања, зар не фали маште и труда да се деца науче како да освесте лош утицај? Како да га препознају, разумеју и изборе се са њим?
Освестимо, најпре, све те утицаје код себе, како бисмо онда могли да помогнемо другима. Кроћење онога што влада над нама могуће је једино уколико се суочимо са тим, уколико то тумачимо и разумемо. А онда заједно можемо сажвакати овај систем и кренути са следећим залогајем. Како?
Хајде, за почетак, да саслушамо потребе, жеље и захтеве оних који су део тог система. Хајде да чујемо шта они осећају, шта они желе да нам кажу. Оно шта слушају, њихово понашање, облачење - можда је све то вапај за помоћ. Чујем их. Вриште. Губе се у ономе ко су и ко заиста желе да буду. Само им у ушима одзвања да у школу иду да би постали ,,неко и нешто” и онда и забораве да су и пре тога били нешто заиста велико - деца.
Удовољимо њима. Причајмо деци, о деци и са децом. Појачајмо најгласније сваки део свога бића. Боримо се против оног актуелног управо тим актуелним. Анализирајмо данашњи садржај. Едукујмо се, радимо на себи, научимо како да освестимо утицаје код себе, а онда како освестити код деце да би успели да им се одупру. Наведимо их да размисле о томе од чега беже и чему теже. Коју стварност заправо желе. Једино тако могу да спознају да су упали у вртлог масовног идентитета јер нису пронашли свој. Ово је време кризе, а тада је младима најлакше да се препусте.
Школа, па и многе породице данас крију од младих оно шта се тачно дешава у друштву, не разговарају са младима о томе, а млади су томе изложени без икаквог предзнања и тумаче без довољно искуства. Док медији презентују материјално, вулгарно и површно, школе не нуде ни оно основно телесно, еротско и емоционално знање. Не чуди да млади сексистички гледају на свет - у школама нема сексуалног образовања, секс је табу тема и у кругу породице. Не чуди мањак емпатије - школе не уче о емоционалном развоју. Млади су подложни манипулацијама јер су научени да живе по утабаним шемама и да се шаблонски понашају. Све је то покорнички усвојено, без размишљања. Понављаш фразе и цитираш оно чему си научен.
Освестимо набубано понашање и покушајмо да га укротимо. Будимо ми, а не продукт популарне културе.
И погледајмо даље, шире, ка будућности.
Освести и гласно реци шта је теби сметало и помози данашњим школарцима.
Оправдавам дете које си био и које је задобило ране од одраслих, дете које су други креирали. Али не оправдавам тебе, као одраслу особу, која неће да преузме одговорност за зацељење тих рана и избори се за квалитетније образовање данашње деце.
P.S. Ово није путоказ куда васпитни систем треба да одведе децу, већ како да им омогући да се врате себи.
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
