Druga polovina 20. veka ostaće upamćena po naglom razvoju tradicionalnih medija, pre svega, radija, televizije i filma, a potom i po ekspanziji interneta i digitalne komunikacije. Sve te reforme uticale su na način funkcionisanja medija i način, kako širenja, tako i dolaženja do informacija. Međutim, kako je prolazilo vreme i kako se tehnologija sve više usavršavala, menjali su se i zahtevi publike, kojima su se mediji prilagođavali. Sve brži rad i veći broj radio aparata, televizijskih prijemnika, a zatim i personalnih računara, mobilnih telefona i tableta, omogućio je bržu komunikaciju sa korisnicima, kao i brži protok informacija, što može potvrditi činjenica da su nam sada servirane na tacni gde god da se okrenemo (Tomić, 2013:15). Danas je, u 21. veku, situacija znatno komplikovanija, te su informacije svuda oko nas, bilo u vidu pisanog teksta, video sadržaja na društvenim mrežama, audio vesti na radiju, ili pak reklama na bilbordu, flajeru ili panou. Sve u svemu, mi kao pojedinci, tj. primaoci svih tih informacija imamo jedan zadatak – da napravimo paralelu između informacija i dezinformacija i da naučimo kako da se od istih zaštitimo, odnosno da se medijski opismenimo.
Postoje mnoge definicije pojma medijska pismenost, ali se sve one svode manje-više na: sposobnost razumevanja, kritičkog i analitičkog usvajanja medijskih sadržaja, kao i na: znanje i veštinu kreiranja medijskih poruka u skladu sa profesionalnim i etičkim standardima novinarstva (Sejdinović, Ljubić, 2014:2). Za savremenog čoveka koji živi u eri tehnologije, medijska pismenost predstavlja neophodnost. Razvijene zemlje su to shvatile na vreme, još kada je Unesko pokrenuo pitanje medijske pismenosti i potpisao Deklaraciju o medijskom obrazovanju 1982. godine, međutim, opismenjavanje u Srbiji još uvek nije dovoljno zastupljeno. Početni problem jeste pogrešno shvatanje ljudi da će se od medija i dezinformacija zaštititi ukoliko ih ignorišu. Međutim, to je danas gotovo nemoguće. Čak i kada bi uključili „automatski pilot“, odnosno kada bi nesvesno obrađivali informacije koje dolaze do njih, ostvarili bi kontraefekat (Sejdinović, Ljubić, 2014:2). Takvim postupkom bi medijima ostavili duplo veći prostor da se „igraju“ njihovom podsvešću, a da oni to ni ne znaju.
Izvor: unsplash.com
Kada govorimo o medijskoj pismenosti i „automatskom pilotu“, Džejms Poter u svojoj knjizi „Medijska pismenost“ to lepo objašnajva. On kaže da kada odete u neki supermarket i kupite 25 proizvoda, vi niste doneli samo 25 odluka. Doneli ste mnogo više, a one se odnose na sve one proizvode koje niste kupili. Isto tako funkcioniše i selekcija informacija koje nam mediji plasiraju. Mi svakodnevno odlučujemo koje informacije ćemo „kupiti“, a koje ne, a medijska pismenost nam samo pomaže da budemo svesni svojih odluka i razloga zašto smo ih doneli (Sejdinović, Ljubić, 2014:3).
Kada smo medijski pismeni u stanju smo da kritički razmatramo okolinu i informacije koje dopiru do nas, dakle, u stanju smo da razmišljamo o ispravnosti činjenica koje nam se serviraju, da razmislimo da li je nešto moguće ili je samo lepo upakovano. U stanju smo da prepoznamo propagandu, da znamo kada nam se skreće pažnja sa važnih na manje važne stvari, a potom se usredsredimo na ono bitno. Sve u svemu, u stanju smo da razmišljamo svojom glavom.
Izvor: unsplash.com
Pored brojnih pozitivnih promena koje je „mreža svih mreža“, kako nazivamo internet, donela savremenom društvu, ne smemo da zanemarimo i brojne probleme (Mitrović, 2020). Različite platforme i društvene mreže, u jednu ruku su znatno olakšale komunikaciju, ali sa druge strane su pružile mnoštvo prostora i onim subjektima čiji je jedini cilj manipulacija, širenje propagande i senzacionalizma kao i dezinformisanje javnosti. S tim u vezi, u ovom digitalnom vremenu, medijska pismenost ne upire prst samo na medije, već i na nedovoljno obrazovanje dece na temu internet nasilja, funkcionisanja društvenih mreža itd. Time ne kažem da su ugrožena samo deca, već da medijsko opismenjavanje treba da krene od malih nogu, prvenstveno iz kuće, a onda i kroz vaspitno-obrazovne institucije. Danas, nije čudno da deca pre nauče kako funkcionišu telefoni i internet nego što nauče da čitaju i pišu, i baš to je razlog da od malena vide sa čime se sve mogu susresti na internetu. Zbog svoje naivnosti i neiskvarenosti misle da su u svojim domovima bezbedni, ne razmišljajući da im neko, iz male svetleće kutije zvane telefon, može nauditi. Ako uzmemo u obzir to da je deci danas gotovo nemoguće uskratiti tehnologiju, neophodno je u tom slučaju raditi na jačanju njihove medijske pismenosti, sa ciljem da budu osposobljenja da prepoznaju i prijave sajber nasilje. Prema istraživanju koje su sproveli Fakultet političkih nauka u Beogradu i Unesko, deca, tokom osnovne i srednje škole, konzumiraju sadržaj koji ih zabavlja i to u vidu igara, video klipova ili slika, dok sa druge strane, mogućnosti, poput informisanja i obrazovanja, koje pruža internet, zanemaruju (Zvijerac, 2020). Uvođenje medijske pismenosti u škole zahtevalo bi određene reforme obrazovnog sistema, zato što se način prikupljanja informacija, način učenja i način komunikacije modifikovao, čega smo i sami svedoci sada u doba virusa korona. Dakle, ključ jačanja medijske pismenosti je u obrazovanju.
Literatura:
Tomić, B. (2013). Medijska pismenost kao društvena strategija, Pravni monitoring medijske scene u Srbiji. Beograd: Anem Publikacija VIII
Mitrović, M. (2020), "Sloboda izražavanja i zaštita podataka o ličnosti na internetu - perspektiva internet korisnika u Srbiji", CM: Communication and Media, vol. 15, no. 47, pp. 5-34.
Sejdinović, N; Ljubić, T. (2014). Osnove medijske pismenosti. Novi Sad
Zvijerac, P. (2020). Medijska nepismenost na Zapadnom Balkanu (Onlajn) dostupno na:
https://www.slobodnaevropa.org/a/zasto-medijska-pismenost-vejzovic/30427144.html
Коментари
Филозофски факултет у Нишу задржава право избора коментара који ће бити објављени, као и право скраћивања коментара.
Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и било који други вид непримерених или коментара који се директно не односе на чланак који коментаришете, не објављујемо.
Задржавамо право да коментаре којима скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте, као и коментаре који се односе на уређивачку политику не објавимо, али такви коментари су доступни за увид администраторима и уредницима, и на њима се захваљујемо.
ЗАКОН О ЈАВНОМ ИНФОРМИСАЊУ, члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.
Мишљења изнесена у објављеним коментарима представљају приватне ставове њихових аутора и не представљају званичне ставове Филозофског факултета у Нишу ни аутора чланка.
Слањем коментара потврђујете да сте сагласни са правилима коришћења.
Повезане теме
